Kikinda: Povratak Panonskog mora i SPS

Ko je kome “in”

Dan posle radikalskog skupa o Haškom tribunalu i planetarnoj istini u Kikindi, grad je osvanuo oblepljen sasvim novim, još po užasu neviđenim plakatima: crna pozadina, a iz nje se izdvaja beli kroki lika Ratka Mladića. Na plakatu jedna reč, velikim upadljivim slovima, “Srbin”. Slova s, r i b su ispisana ćirilicom, “in” je na latinici. Vidi se ko je kome “in”.

I treća žrtva u Kikindi pala je posle suviše bliskog susreta sa policijom: Mihalj Kaločanj, 28 godina, ostao je bez slezine pošto ga je policijska patrola prebila. Unutrašnji organi bili su mu u takvom stanju da su kikindski hirurzi morali da odstrane slezinu. Na stranu sad detalji, da li je Kaločanj učestvovao u tuči, ili samo pozvao policiju da interveniše kad je tuča već počela, i koliko je učesnika bilo, i ko je kriv, i da li je uopšte neko kriv, ili se samo tako desilo, a naročito ne zalazeći u pitanje, ko je prvi počeo, ali jedan donedavno potpuno zdrav momak od 28 godina više nije ni fi zički isti onaj koji je bio pre susreta sa policijom. Prvi je organima reda (i straha) podlegao Zdravko Trivan, koji je od batina umro; drugi je bio Robert Vaštag, koji se usudio da javnosti pokaže svoje fotografi je sa modricama posle prebijanja, i, evo, još jedan je povređen. Mihalj Kaločanj je ostao bez slezine, a kikindski SUP bez još jednog od načelnika, koje nam, eto, svaki čas smenjuju, jer se uvek desi ovakva neka nezgoda, uvek neko od građana bude povređen, policijskim kolima ili pendrecima, čak toliko da ostane mrtav, pa onda cela varoš uzdiše po kafanama i kancelarijama, žaleći smenjene, otpuštene, ponekad, ali samo ponekad, čak i pritvorene policajce, “onako fi ne ljude”, koji samo imaju tu lošu sreću da (citat) “u svom poslu vide svašta, kako tu čovek da se ne iznervira”, itd., niko da se seti da mi bedni poreski obveznici izdržavamo i plaćamo tu istu policiju da bi čuvala našu sićušnu sigurnost i još sićušniju imovinu, a ne da bi mlatila obične građane, koji imaju još i tu lošu sreću da budu nezaposleni kao Kaločanj, na primer. Čak i oni koji su skočili da protestuju posle smrti Zdravka Trivana nisu se osobito glasno javili kad je Kaločanj povređen, i priča o tome obišla sve dnevne medije, da bi ubrzo umukla, ugušena pod teretom novih šokova koje kikindska stvarnost tako svakodevno i tako neizbežno nudi. Povodom ovog slučaja smenjeno je 12 visokih policijskih ofi cira i mnogo više pozornika, a da li će se nešto izmeniti u kontaktu policije i građana, tja, ne znamo, ne može niko da tvrdi. Ozbiljna, hrabra, dosledna analiza rada institucija – sa svim kritikama koje bi takvoj analizi neminovno pripadale – nezamisliva je u Kikindi danas, upravo kao u Miloševićevo doba, ili u neka još davnija doba kad se znalo ko koga sme da kritikuje.

Radikali koji sa SPS vrše pravu stvarnu vlast u gradu nisu se osobito angažovali povodom slučajeva u policiji, imali su važnija posla, jer je, prema rečima Tome Nikolića, koji je nedavno gostovao ovde, “u Kikindi na delu radikalsko čudo, kao i u svim gradovima gde su radikali na vlasti”. Da je čudo, vidimo: grad odavno nije gore izgledao. Naročito čudo predstavljali su autobusi, ukupno njih sedam, koje je lokalna vlast dobila na dar od bratske radikalske novosadske vlasti. Gledam autobuse, poznati mi nešto, izgleda da su to upravo oni mastodonti i krntije kojima sam se u toku svojih studentskih dana vozila po Novom Sadu, ha, nedavno, pre jedva nekih tričavih četvrt veka. Autobuse je inače novosadska gradska vlast otpisala, namenila za otpad ili reciklažu, pošto su u pitanju pravi krševi, a onda se predomislila, pa ih poklonila Kikindi. Pravo čudo. Ali, zato nam ne manjka tribina patriotske sadržine i drugih dešavanja. U Domu omladine organizovana je škola slikanja ikona (zlatnom bojom, prema starim vizantijskim kanonima, da se razumemo), škola origamija (?!), škola trbušnog plesa (?!), škola hebrejskog jezika, škola za male manekene (mislim, stvarno, male – predškolskog uzrasta), organizuju se tribine o stradanjima Srba, tribine o tome kako prepoznati da vam je dete narkoman, koncerti duhovne muzike i hor, jedino se ne organizuju sadržaji koji bi bili zanimljivi omladini, kao, na primer, koncerti muzike koju omladina sluša. Zato omladine u Dom omladine uglavnom i ne ulazi: tamo dolaze roditelji sa malom decom koja učestvuju u aktivnostima za malu decu, i samo je nejasno zašto se ustanova i dalje zove “Dom omladine”. Premda se ni mala deca nisu baš najbolje provela: onomad, “Pozdrav proleću”, manifestacija koju Dom organizuje uz učešće velikog broja dece iz zabavišta i nižih razreda osnovnih škola, zakazana je za jedan datum krajem marta. Trebalo je da deca igraju balet i folklorne igre na trgu ispred Doma omladine, a istovremeno je osmišljena, na istoj lokaciji, i trka malih beba u brzom puzanju! Divno, sjajno, ah, so herzlich, jedino nije jasno kakve veze imaju bebe brzopuzači sa ulogom Doma omladine, osim, možda, kao budući korisnici; ali, ne lezi, vraže, upravo tog dana udarila je takva kiša i hladnoća, da je manifestacija morala da bude otkazana. I upravo tu leži zec, to jest sva esencija besmisla: organizatori i organizatorice jedva su se, teška srca, odlučili/odlučile da decu poštede manifestacije po hladnoći! Da se nisu pobunili poneki roditelji, već siti ovako ambicioznih projekata, genijalno zamišljenih u ambijentu gde se deca neminovno prehlađuju, možda bi “Pozdrav proleću” i bio održan onako i onda kako je, o strahote, planiran. Scena za pamćenje: dečica igraju na trgu u centru grada, red folklora, red baleta, na dečici lake narodne nošnje i svilene baletske haljinice, kiša pljušti, kao što je padala još danima pre i posle termina za manifestaciju, vetar duva, dan hladan da bubašvabu ne isteraš napolje, tamo na potpuno mokrom tepisonu bebe puze, koja će brže, okolo cvokoću majke, bake i poneki otac ili nastavnik, dok organizatori i direktorka radikalka bodre učesnike. Stvarno scena za pamćenje, i za večnu sramotu svima nama koji to nismo sprečili, da pukom srećom ipak nije otkazano. Otkazana je, onomad, i akcija velikog čišćenja grada pod parolom “Zeleno kikindsko proleće” u organizaciji SRS. A baš je lepo zamišljena, za 15. april. Onda se neko u opštini – 14. aprila! – setio da je 15. april za pravoslavce Vrbica, a za katolike i protestante – Velika subota, uoči Uskrsa, 16. aprila, pa je veliko čišćenje brzom brzinom otkazano, o čemu su odmah, superbrzo, obavešteni i mediji koji su akciju već najavili. Ostale akcije velikog čišćenja, koje su radikali organizovali maltene, pa svake subote okupile su uglavnom njihovo članstvo i podmladak, a pokušaj da se kao radna snaga iskoriste omladinci iz kikindskih NVO bedno je propao. “Mi smo i do sada pokazali da ne učestvujemo ni na jednoj akciji koja ima političku pozadinu, tako smo odbili da učestvujemo u nekim čišćenjima grada koja organizuju političke stranke, kao onomad kad su radikali od nas tražili da čistimo groblja u Kikindi. Prvo građansko udruženje “Staro jezero”, “Kikindska inicijativa mladih”, đački parlemanti u školama i drugi naši saradnici tako ne zamišljaju ekologiju u jednom gradu. Takođe, najavljujem veliku akciju u kojoj će se preispitati odluka da se upravo u Kikindi napravi jedan vojvođanski otpad za šest opština. Naš stav po tom pitanju je jasan: nikako i nikada takav jedan otpad u najzagađenijoj opštini u Banatu, pogotovo što očekujemo da uskoro uđemo u EU, čime će ovaj proctor biti otvoren za sav otpad u okruženju. Kikinda, koja već ima ogromne zagađivače ne može da podnese toliku količinu otpada koji se ne može preraditi, zato će se uovu akciju uključiti mnogo više NVO”, kaže Mirko Babić, predsednik građanskog udruženja “Staro jezero”. Radikali se nisu previše rastužili kad su videli da ne mogu da iskoriste NVO za čišćenje grada: jednostavno su posekli sve one bedne ostatke šume oko Kikinde, i to proglasili ekološkom akcijom. Smeće je naravno ostalo gde je i bilo, uprkos glasinama da komunalci primaju sasvim lepe plate, i novoj savremenoj automatskoj čistilici, mašini koju su radikali nabavili i veoma su ponosni na nju.

Ponosni su bili i kad su organizovali skup o Haškom tribunalu, u hotelu “Narvik” u Kikindi, sve sa učešćem Aleksandra Vučića i Jadranke Šešelj, uz promociju Šešeljeve knjige, i lokalna televizija je sve prenosila, samo je publike nešto bilo malo, osim onih koji rade u fi rmama gde su pretpostavljeni radikali, pa su morali da dođu. A dok je mlaćena prazna politička slama, i grad i dalje tonuo u siromaštvo i afere, sasvim nevidljivo i nezapaženo događao se jedan mnogo opasniji proces, na koji su poneki odavno upozoravali. Uporedo sa poplavama, koje su ove godine ojadile Vojvodinu, u svim njenim delovima koje poplava nije pogodila, kao što je Kikinda, na primer, rasle su i rasle podzemne vode. Davno ukroćene, nikada onesposobljene, one i dalje predstavljaju opasnost, jer je kanalska mreža, uređena još u doba Mrije Terezije i njenih potomaka, tokom poslednjih godina jednostavno ostavljena da se sama snalazi. Odvodni kanali ispred kuća u svim selima Banata – “jendeci”, kako se ovde kaže – zatrpavani su, poravnavani, jer, izgleda, više nisu bili “po ukusu” stanovništva, nisu lepo izgledali, a njihova prava funkcija je zaboravljena! Zahvaljujući tome, mnoge ulice u Kikindi i selima “plivaju” posle svake jače kiše, jer voda nema kuda da ode, a kišne i ostale kanalizacije jednostavno ne mogu da iziđu na kraj sa tolikom vodom. Metaforički, a ponekad i sasvim realno, vidljivo, povampirilo se u ovim krajevima Panonsko more, vraćaju se davne vode i vodotokovi, onakvi kakvi su bili pre nego što se civilizacija obračunala sa njima. “Uništili smo šume, uništili smo kanale koji su nas branili od močvara; nije čudo što se priroda sveti”, kaže rezignirano Siniša Jakonić, novinar, pisac i poštovalac prirode. Samo, ovakvi apeli retko se čuju dok voda i bukvalno ne dođe do grla: imena dve ulice u Kikindi, “Gornja vodoplavna” i “Donja vodoplavna”, nisu data iz neke šale, nego zato što su bile sagrađene odmah “nuz vodu”, pa su, u slučaju bilo kakvog porasta reke ili močvara koje su kasnije ostale od reke – prve bivale poplavljene. Tu lekciju izgleda niko nije shvatio – lekciju o stalnoj opasnosti koja čas posla iskoristi neoprez ili samozadovoljstvo ljudi, da bi im se opet prikrala. Upravo kao što niko u svoje vreme nije shvatio da ne treba više glasati za SPS i SRS koji se sada sasvim komotno baškare na lokalnoj vlasti u Kikindi. Bila je to i ostala opasnost, samo je niko nije shvatao: od oktobra 2000. do izbora 2004. godine te snage su zaista delovale tako slabo i neorganizovano, da niko ne bi poverovao da će se u Kikindi, godinama važnom uporištu SPS, vratiti u punom sjaju. U međuvremenu, te snage su držale važne pozicije, kao što ih i sada drže na državnom nivou (ironija sudbine), a mali gradovi, baš kao i veliki, ostali su njihovi  taoci. Jave se u Kikindi i drugi glasovi, eno, gostovali su i Teofi l Pančić i Petar Luković i ekipa “Peščanika”, mediji i NVO objave po neko istraživanje ili protest, političke stranke koje čine opoziciju povuku po neki inventivan potez koji se onda danima prepričava u gradu (barem po nekoliko dana, da se razumemo), ali sve to zajedno nije dovoljno. “Imam utisak da se nalazimo na nekom ostrvu”, rekla je jednom Olga Zirojević, prilikom gostovanja u Kikindi, davnih devedesetih godina, kad je grad, posle pobede tadašnje opozicije, izgledao zaista kao ostrvo nade u neprijateljskom okruženju. Šta je ostalo od ostrva nade, ima li načina da se nekako opet okupe ta i takva ostrva, da nešto preduzmu, ili da potonu u političkoj poplavi, to ovde u Kikindi još uvek i dalje zavisi – samo od nas. Ili neki projekat koji će se suprotstaviti mraku, beznađu, daljem rušenju svih vrednosti, ili, obnavljanje lekcija iz plivanja. Trebaće nam, jer ovo nije prva poplava u kojoj smo morali da proplivamo.

Gordana Perunović Fijat
mart-april 2006 - Helsinška povelja broj  93-94