Kikindski političari u mladosti (2)

Lepša strana stvarnosti - Dobra atmosfera .

Vladimir Srdić pamti na zagrebačkoj Vojnoj gimnaziji, Šandoru Melanku uzori bili buntovni rokeri i Če Gevara, Ivan Roščić uživao u društvu devojaka, a Živodarka Dacin pisala prozu i poeziju.

U ovom broju neki od kikindskih političara govore za naše novine o svojoj mladosti, o srednjoškolskim i fakultetskim danima, o tome kako su tada razmišljali, šta ih je zaokupljalo, o planovima i idejama koje su ih vodile, kao i kako su provodili slobodno vreme.

Srdić: Otvorenost prema različitim od sebe

Načelnik Severnobanatskog okruga, Vladimir Srdić (G17 plus), otkriva nam da je školovanje na zagrebačkoj Vojnoj gimnaziji, jednoj od najmodernijih, elitnih škola u ex-Jugoslaviji, imalo najznačajniji uticaj na njegovo odrastanje i sazrevanje.

- Nisu u pitanju bila samo znanja i veštine koje sam tamo stekao, već celokupan sistem vrednosti koji je tamo negovan: tamo sam naučio da razlikujem dobro od lošeg, da čuvam svoje i dostojanstvo drugih, da negujem prijateljstvo, da budem solidaran, da se borim, da radim timski... Moje najuže društvo su činili momci iz Istre, zbližila nas je sličnost u mentalitetu, otvorenost prema različitim od sebe koju nose ljudi iz višenacionalnih sredina. Tokom godina u Zagrebu sam se trudio da se adaptiram, da upoznajem ljude i ne budem "klinac iz provincije". Zanimala me je muzika, snalazio sam se na žičanim instrumentima, a to je uvek bio siguran način da te prihvate. Udruživali smo džeparac i zajednički kupovali originalne strane ploče, bežali u grad na svirke, koncerte. Išao sam redovno u HNK čak i onda kada nisam razumeo predstave koje sam gledao. U Zagrebu sam postao roker i krležijanac. I danas volim Zagreb, a užasi devedesetih nisu uspeli da izbrišu ono što sam odatle poneo - sentimentalan je Vladimir Srdić.

Melank: Pokazivali da je svako od nas individua

Šandor Melank, predsednik Opštinskog odbora Građanskog saveza Srbije, potvrđuje da je život tada bio lagodniji, da je Tito uspeo da od zemlje koja je bila u građanskom ratu napravi dobro mesto za život, dobru atmosferu za sve, što je potpuno suprotno od onoga što nam se događalo u poslednjih petnaest godina. Međutim, on je bio jedan od pokretača i učesnik u aktivnostima koje su obuhvatale njegovu generaciju na globalnom nivou, van granica bivše Jugoslavije

- Ja sam pripadao grupi mladih ljudi koja je bila u manjini a nazivali su nas čupavcima, hipicima, jer smo imali dugu kosu, slušali Dženis Džoplin, Stonse a ne Bitlse, pratili dešavanja na Vudstoku. Ta vrsta bunta koju smo izražavali, bila je ustvari oblik ličnog angažovanja, talenta, pobuna protiv one tadašnje preterane discipline, uniformisanosti, pokušaj da pokažemo da je svako od nas pre svega individua, drugačiji, originalan na neki način. Bavio sam se muzikom, svirao sam gitaru. Voleo sam i da crtam, zato sam kasnije otišao na arhitekturu. Skupljali smo se u parku, u porti crkve, svirali. Stalno smo pravili neke bendove, organizovali svirke. Sa 16 godina sam prvi put otišao u Nemačku, a kasnije i u Holandiju, Norvešku, Švedsku. U Nemačkoj sam svirao na ulicama, crtao po troroaru, upoznao širok krug mladih ljudi, družio se, razmenjivao iskustva. Bili smo protiv rata u Vijetnamu, podržavali Če Gevaru, nosili njegove slike na odeći. Iako su moji vršnjaci u tim zemljama živeli u još sređenijoj zemlji, imali su istu želju da iskažu svoj unutrašnji nemir, to neslaganje sa nečim, želju za promenom globalnog društva na bolje. To buntovništvo je tinjalo u meni, sve do momenta kada sam osetio potrebu da se zaustavi ono zlo, ono opšte ubijanje, koje je naglo zahvatalo našu zemlju, i to je početak mog angažovanja u politici - zaključuje Šandor Melank.

Roščić: Biti frajer i šetati lepe devojčice

Predsednik gradskog odbora Srpskog pokreta obnove, Ivan Roščić, prenosi nam deo atmosfere osamdesetih godina, iz svog ugla:

- U osamdesetim smo pokušavali da budemo deo normalnog sveta. Tih godina su prvi put kod nas objavljivani albumi Bitlsa, Cepelina, Dorsa, i puno interesantnih knjiga koje se nisu bavile odrastanjem i razmišljanjima Josipa Broza. U nekim novim knjižarama, koje nisu ličile na apoteku, pojavljuju se dela Kastanede, Markesa, Hesea. Sa školom nije bilo problema, igrao se vaterpolo i najvažnije je bilo biti frajer i šetati lepe devojčice. Za razliku od današnjih vremena, prva garnitura kikindskih momaka bili su face gde god da odu, dok najbolje ribe nisu htele da rade ni fizičko i nosile su neke ružne apadrapa džempere dok se nije pojavila Džejn Fonda. Dramatični momenti vezani su za dva događaja: kada je Divac napravio pogrešno vođenje protiv ruske ekipe i epizoda u kojoj pogine Dimnjačar. U drugoj polovini osamdesetih obišao sam London, Pariz, Amsterdam a kintu za klopu i prenoćište obezbeđivao sam kao ulični svirač harmonike. Na moru se širilo bratstvo i jedinstvo sa curama iz Zagreba, Splita, Ljubljane i Sarajeva a u Evropu smo ulazili uz pomoć Dankinja, Šveđanki i Nemica - otkriva za Kikindske Ivan Roščić, a interesantan je podatak da ovaj bivši direktor "Autoprevoza" nema položen vozački ispit, i da nije nikada imao takvu ambiciju.
Olja Tomin (nastaviće se)

Dacin: Bili smo prava avangarda

Poslanicu Socijalističke partije Srbije u republičkom parlamentu, Živodarku Dacin, ljubav prema hemiji je odvela na studije farmacije ali mnogi ne znaju da od srednje škole piše prozu i poeziju.

- Nekako sam sklona da idealizujem to vreme, jer smo živeli bolje, lepše, kvalitetnije. Usled boljeg standarda, nismo bili opterećeni materijalnim aspektom u meri u kojoj su to danas mladi. Iako sam rešila da se u životu bavim farmacijom zbog hemije koju sam obožavala, bila sam veoma naklonjena umetnosti. Pisala sam prozu i poeziju, bila sam predsednica literarne sekcije. Često smo organizovali recitale, a iako smo bili amaterska grupa, bili smo prava avangarda. Bile su to neke lepe priče i tvrdim, da se ni danas ne bi postideli. I sada naginjem svemu tome, ali ne bih mogla time da se bavim profesionalno, jer bi bilo rutinski a to ne doživljavam tako. To je deo moje ličnosti, gde posle veoma napornog, svakodnevnog bavljenja politikom, prikupljam snagu, akumuliram energiju - kaže Živodarka Dacin.