Očevi i deca (394)

Piše: Predrag Bata Nedeljkov:


DRAGI OČE!
BIO SI NAM DRAG I UVEK ĆEŠ BITI
DUGO GODIŠNJA BOLEST TE JE ODNELA
POČELA JE RANO U MLADE GODINE
NEGDE OKO 1966 PASI SE SA SVOM SNAGOM
BORIO DA POBEDIŠ BOLEST 1971 KADA SMO MI
KAO DECA NE RAZUMEVŠI DOVOLJNO OPASNOST
USPEO SI PRVU OPERACIJU I BORIO SE DA NAS
ISHRANIŠ. POČEO SI DA RADIŠ ITAKO SVE DO 1979.
KADA SI MORAO PO DRUGI PUT ONDA JE I NAMA
BILA JASNA OPASNOST I TUGA SVE VEĆA ZA TOBOM
POBEDILI SMO JOŠ JEDNOM DO 1989
ONDA SMO PREUZELI SVE OPASNOSTI UZ BOŽIJU
POMOĆ. POBEDILI SMO I TO JE LEPO TRAJALO SVE
DO 2003. OD AUGUSTA JE POČELA KRIZA I REŠILI U
DEZEMBRU SA MNOGO OBAVEZE LEKARA
DA TE OPERIŠEMO NA ŽALOST NISMO POBEDILI
VEĆ SMO DUBOKO OZALOSČENI SVA TVOJA PORODICA
SINOVI: .....
ŽENA: .....
SNAJE: ....
(Epitaf ispisan krupnim, zlatnim slovima na jednom spomeniku od crnog "švedskog mermera" u Srbiji 2004. godine)

Epitafi često mogu biti slika odnosa dece prema roditelju (ili obratno). Ti odnosi su u prebogatoj istoriji društva bili različiti i slojeviti. Pored bajkolikih i uglancanih priča, postoje i one manje uglancane. Čedomorstvo, zanemarivanje roditeljskih dužnosti, incest kao patološki odnos, lapot kao prisilni način smanjivanje "broja gladnih usta", davljenje, klanje, odrubljivanje glava očevima zarad prestola, decenijska tužakanja na sudu zarad ničeg, obračun vrljikama zarad dva ara bašte i potom ukop po kratkom postupku na obližnjem bunjištu, ženidba maloletnog sina ili udaja maloletne kćeri zarad proširenja imovine, pravo tasta na "prvu bračnu noć" itd. je bogatstvo neuglancanih priča i ovih prostora. U Kini je u doba ekonomske krize bio prisutan kanibalizam, gde su najmlađi (i najslađi) prvi stradali. Zucka se da je slično bilo i u Lenjingradu za vreme opsade u II sv. ratu i sa živim i sa mrtvim... Morbidnih primera ima svuda po svetu.

Priroda se postarala da, zbog zaštite vrste, roditeljski instinkt dovede na nivo jednog od najjačih koje čovek poseduje. No, kad se pojavi neka viša sila (vidi prethodni pasus) pojave se i neki viši interesi (vidi prethodni pasus). Tako je u vreme turskog jarma, kao pojave više sile, u Srba stvoren kult stvaranja muške dece. Dahije preterale, trebalo ih je zaustaviti. Kako neki nisu Turke ni do danas zaboravili, to su u nastojanju da spreče pravljenje nove "džamahirije" u srcu Evrope svoj koncept očinskog instinkta zasnivali na tome da pošalju svo mlado muško što je preostalo po kući (sopstvenoj ili tuđoj) u novi obračun. Tu, skoro je i Zamenik Predsednika sa ponosom izjavio da ima sina koji će, ako treba, na Kosovo da ga brani. Opsednuti idejom ubijanja svoje dece ratom takvi očevi sinovima i ostaloj čeljadi u kući (podrazumeva se kod ratnika Srbina da ima sinove i "ostalu čeljad" - ćerke) ostavljaju u amanet planove o odbrani "svete zemlje", sa dodatnim dugoročnim planovima o "povraćaju zemlje od Turaka i ostalih ustaša, kad-tad". S druge strane, ponosni sinovi poneti takvim epskim zahtevima očeva svojoj stranci daju sveti zavet i obećanje pripadnosti ideji, ako treba "i na svoju štetu" (vidi izveštaj sa Skupa u Narodnom pozorištu prošle nedelje).

I tako dolazimo do kraja kruga... Uskoro nam neće trebati ni telefoni da se čujemo. Oni tamo ispod Save i Dunava na prvo brdo, a mi ovde "s preka" na prvu oveću bundevu i samo se doviknemo - Ej, komšija, dođi na piće!

Potom ćemo lagacko obilaziti groblja i zagledati eptafe. Da se podsetimo kako je nekad "nas i Rusa bilo tristo miliona".

Predrag Nedeljkov