Život u iluziji, pozorište u stvarnosti (393)

Piše: Predrag Bata Nedeljkov:


"U stvarnom svetu vrlo je lako uočiti razliku između istine i laži. Većinom nam se govore laži. A istina je skrivena i mora se iskopati. Naravno, postoji izvesna korespondencija između umetnosti i života, kao što treba da bude. I mora. Šta bi, inače, umetnost značila?"
Harold Pinter

U sandučetu me je čekalo pisamce, naslovljeno na moje ime, prezime i nadimak. Nije prvi put da zatičem u svom poštanskom sandučetu pisamca koja su glasila na moje ime, prezime i nadimak. Neka su bila uvredljiva, neka svadljiva, neka detinjasta, neka ozbiljna i tužna, neka ozbiljna sa radosnim vestima (recimo: "danas smo Vam uplatili honorar"). Ovog puta je to bilo pisamce u koverti neuobičajeno malog formata. Pažljivo i pedantno zapakovano, bez poštanske marke. Bila je to pozivnica za "rođendansku žurku" povodom 18 godina pozorišne predstave "Nastojnik" u izvođenju kikindskog Narodnog pozorišta.

18 godina! Je li moguće da je toliko prošlo? Kao danas se sećam - Ostoja se još nije usuđivao da, kao dobar reditelj amater, napravi predstavu za veliku pozornicu nego je radio kamernu predstavu. Glumci na sceni, kompletna scenografija na sceni, publika na sceni. Kažem mu da je to još teži zadatak nego da napravi predstavu za publiku koja je sa one strane "rampe". Ostao je pri svome. Ostao Ostoja svih 18 godina. Tu su i Brane, Mata ... Bane je bio upravnik. U tehnici Rale, Toza, Pocik ... To je, znači, bilo 1988. godine. Godina velikih sednica, velikih odluka, velikog događanja naroda. Bio sam tada više nego osamnaest kila lakši, uži za više od osamnaest centimetara na opasaču, mlađi za skoro tačno osamnaest godina, promašilo me za desetak dana. 1988. godine bih smeo da se kladim da predstava neće toliko dugo živeti, da će u našem društvu biti sve bolje, da će pravda jačati, da će nam ideali biti sve bliži, da ću još dugo biti mlad. Sve je bilo obratno. Desio se ON, desio se narod, desilo se sve ono što se desilo. Zbog NJEGA i NJE, zbog NJIH iz Francuske 7, zbog ONIH iz SANU i SPC i SPS i SRS i svih njihovih satelita, zbog svih zabluda kojim su ga zabluđivali, "nebeskom narodu" je bivalo sve gore. Ne znaš da li je bilo gore tada kad je bilo gore ili sada kada je kao bolje. Za većinu NJIH je sada veoma bolje. U međuvremenu, ON je otišao. Za njega to nije bolje, ali za narod jeste najbolje. Da li je, pre nego što je izgubio svest o sebi i saznanje o materijalnom svetu, makar za sekundu imao delić kajanja i mrvicu griže savesti? Nikad to nećemo znati. Gospodar smrti na Balkanu je iživeo svoju iluziju i nas ostavio u zbilji, u Srbiji u (na) zadnjici. Već sam napisao pre neki dan: "Ušao je u politiku praveći dramu. Vladao je praveći tragediju od svega čega bi se dotakao. Pokušavao je da od suđenja napravi farsu, na šta su ličile i pripreme za njegovu sahranu i sama sahrana. Ostaje da, konačno, publika spusti zavesu i tako označi kraj ovom pozorištu. Pa da počne da živi normalno."

Glumci su na poseban, rođendanski način, obeležili pozorišni jubilej igranja drame prošlogodišnjeg nobelovca Harolda Pintera. Kao jedan od najznačajnijih dramskih pisaca dvadesetog veka veoma je rano stekao reputaciju beskompromisnog kritičara socijalnih, političkih i moralnih anomalija. Žiri Nobelovog komiteta je u obrazloženju naveo da Pinter svojim komadima "razotkriva ambis ispod svakodnevnog čavrljanja i snažno zalazi u zatvorene odaje potištenosti". Posle radosne jubilarne predstave u utorak, 21. marta na priređenom skromnom rođendanskom slavlju je bilo veselo. Konačno, publika je i sama bivajući na kamernoj sceni, ovog puta pravog pozorišta, ponovo podigla zavesu zbog radosti igre i pozorišne iluzije. Kao da je sve počelo da dolazi na svoje mesto? Glumci su glumci, publika je publika, pozorište je pozorište, život je realnost. Koje li razlike! Koje li razlike između prethodnog života u kom smo ili kao učesnici ili kao gledaoci igrali pozorište smrti i ovog pravog pozorišta u kom su i glumci i publika na sceni bili jedinstveni u činu stvaranja radosti igre kao takve! Između tih dveju krajnosti u proteklih 18 godina je nepovratno mnogo toga nestalo i izgubljeno.

Bez aplauza.

Predrag Nedeljkov