Dva u jednom (392)

Piše: Predrag Bata Nedeljkov:


Nije Smrt obeležila samo kraj prethodne i početak ove nedelje. Ubijanje hiljada ljudi, poništavanje svih moralnih vrednosti i razaranje materijalnih dobara su obeležili najlepše godine života koje smo mogli da imamo, a nismo. Otišle su u nepovrat. Dve smrti - Zorana Đinđića pre tri godine i Slobodana Miloševića u subotu, su dva posebna događaja kojih je samo zajednički imenitelj isti, sve ostalo je različito. Isto je da su oba u momentu nastanka delila Srbiju. Sve ostalo nije. Zoranova smrt je imala simboličnu poruku da je njegov život bio vizionarska nada. Slobodan je svojim životom slao mračne poruke kraja. Za poslednjih petnaest godina Slobodanovog i našeg života, Smrt je bila simbol ovog prostora. Slučajnost, da su se datumski Slobodanova i Zoranova smrt skoro poklopile, ništa ne znači, osim da će obeležavanje godišnjica biti jedna za drugom, a to znači da će podvajanje naroda još trajati.

Ove harizmatične ličnosti su vodile Srbiju dijametralno suprotnim smerovima. Jedna u ksenofobičnu, patrijahalnu, gospodarsku, unitarnu, nacionalno-klerikalnu, demagošku Srbiju. Put stvaranja ovakve Srbije je obeležen uznemirenjem cele svetske javnosti, a posledice su više stotina hiljada mrtvih i milion raseljenih u regionu, sa ogromnim materijalnim razaranjima. Ovakva Srbija nije bila Srbija budućnosti, osim za jedan manji broj onih koji su u njoj našli način kako da steknu nesrazmerna bogatstva. Druga Srbija, Zoranova Srbija, koja je bljesnula 5. oktobra 2000. a svoj sjaj izgubila 12. marta 2003. godine, bez obzira na kratkoću svog postojanja, je pokazala da postoji i da ima snagu. To je Srbija mladih, darovitih, ambicioznih, okrenutih svetu, koji su onu Srbiju oborili na kolena svojim zviždukom. U erupciji promena koja je tada nastala, u ambiciji da se zauzme drugačiji kurs ka budućnosti primerenijoj vremenu, počele su da se uočavaju i polako ostvaruju vrednosti koje su nam dugo nedostajale. Počela je da se rađa nada. Tada je drugačiji zvižduk prekinuo tu novu nit koja nas je spajala. Zvižduk metka.

Bilo bi kratkovido dozvoliti Smrti da kaže svoju poslednju time što je preduhitrila Sud u Hagu da izrekne presudu Miloševiću. On, kao ličnost, nije bio običan građanin. Bio je državnik i političar. Presuda treba da se odnosi na njegova dela kao političara. Sa te strane, Smrt ne sme da nas spreči da mi, kao javnost, umesto Suda u Hagu ne kažemo svoju ocenu njegovog dela. Kad već to nisu u stanju da kažu brojne nevine žrtve koje su pale kao posledica njegove sulude i besmislene politike. Poznato je da su neke njegove pristalice na dan ubistva Zorana Đinđića slavile i čašćavale. Atentatora Zvezdana Jovanović neki od milja zovu "Zveki", a njegove fotografije nose u novčaniku. Morbidnost nadimka ubice (od glagola "zveknuti" u žargonu ulice - udariti, pogoditi i sl.), nošenje fotografije ili slavljenje ubistva po kafanama, po tradiciji srpskog mentaliteta bi sada trebalo da ima svoj pandan u sličnom ponašanju političkih protivnika Slobodana Miloševića posle njegove smrti. Činjenica da takvog ponašanja nema, da nema trijumfalizma, da se njegovi politički protivnici drže uzdržano i dostojanstveno, pokušavajući da smrti daju ljudsku dimenziju, a istovremeno ne zaobilazeći njegovu političku i krivičnu odgovornost, govori o pobedi drugačije Srbije, o pobedi drugačijeg Života nad Smrću. Pobede koja svoje korene ima u 5. oktobru 2000. godine.

Predrag Nedeljkov