Suze su iste, istina nije (391)

Piše: Predrag Bata Nedeljkov:


Vesti od pre dva dana glase: "Bivšem oficiru Vojske Republike Srpske Momiru Nikoliću, Apelaciono veće Haškog tribunala je izreklo pravosnažnu presudu od 20 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti u Srebrenici. Nekadašnji načelnik za bezbednost Bratunačke brigade, Nikolić je u maju 2003. godine pred sudijama priznao krivicu za progon ljudi iz Srebrenice u julu 1995. i potvrdio da su srpske snage planski ubile hiljade zarobljenih muškaraca". Sledeća vest glasi: "Ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Srbije Slobodan Lalović izjavio je da je glavni problem za inostrana ulaganja Ratko Mladić koji do 5. aprila mora da bude u Hagu. Ko drukčije priča, on laže i gura narod u siromaštvo i izolaciju, dodao je ministar".

I pored najbolje volje, nisam razumeo istinu o Srebrenici koju je želeo da kaže Miodrag Popov, "poznati novinar i ratni reporter sa one strane Drine." Gostujući na lokalnoj TV govorio je o svojoj knjizi, o onome šta joj je prethodilo, o svojim naporima da "razume" istinu i da je pretoči u štivo. Za razliku od svog TV serijala "Ipak se okreće" koji godinama vešto komponuje rečju i slikom sa "dubokomisaonim" humorom, za razumevanje onog što se trudio da nam objasni povodom svoje knjige trebalo je imati dubokomisaonu pamet da bi se dokučilo "šta je mali Perica želeo da kaže". Otkrivajući "šokantnu istinu o Srebrenici" nisam uočio da je otvorio istinu o krvavom zločinu ogromnih razmera koji je ova strana načinila nad stanovništvom muslimanske vere u Srebrenici. Naprotiv, čuli smo priču o genocidu u Kravici, krvavom zločinu one druge strane nad stanovnicima pravoslavne vere. Iz ove druge priče se rodila i sintagma o suzama koje su, kao odraz bola i tuge za nestalim - iste, bez obzira koje vere žrtva bila. No, naličje cele te druge priče, koju je isticao u kakofoniji i konfuziji reči jeste, da je g. Popov, u stvari, gradio priču o pandanu genocidnog zločina u Srebrenici, a o kom Srbija i dalje uporno ćuti. I skriva vinovnike. U međuvremenu, Hag je već izrekao jednu presudu jasno kvalifikujući krivično delo genocida, a Momiru Nikoliću presudu za krivično delo zločina protiv čovečnosti. U Srbiji se to malo ili skoro nikako ne registruje. Insistira se na ciframa srpskih žrtava kao tasu na vagi opravdanja za sopstveno nedelo. To licitiranje broja žrtava je slično onoj višedecenijskoj zameni teza o brojanju noževa u Drugom svetskom ratu. "Ustaše su poklale i pobile toliko i toliko nevinih žrtava, a "naši" četnici su daleko manje." Brojanje noževa iz tog perioda ostavilo je u amanet novim zločincima da stvaraju istoriju novih žrtava posle 50 godina. Mladić je, hitajući ka Srebrenici, zadihano od žurbe u kameru izgovorio otprilike "najzad ćemo se osvetiti Turcima za ono što su nam učinile". Taj sarkazam u odmeravanju zla, gde se sosptveno zlo opravdava zlom druge strane je i dalje strašna i mračna strana savesti ovog prostora.

Priznajem da dvodnevnom gostovanju g. Popova Kikindi nisam poklonio dovoljnu pažnju. Bilo mi je sasvim dovoljno ono čega sam se nagledao pre desetak godina u njegovim "nadahnutim" reporterskim kazivanjima sa ratišta ili uredničkom radu u TV studiju. Za razumevanje istorijskog lika i dela gospodina Popova je dovoljno reći: radio je kao novinar i urednik RTV Srbije u vreme njenog najubojitijeg i najortodoksnijeg velikokosrBskog delovanja, u periodu velikih reči o srBskom "herojstvu" prilikom "oslobađanja" sela i gradova, u opravdavanju ratnih zločina likova koji su danas tamo gde jesu, u Hagu, u glorifikaciji laži uvijene u prividno ruho istine. Bivajući na ratištima i prateći ratna dejstva u prvim redovima što jeste profesionalno, donosio je jednostrane informacije, sliku i reč, koja su služile ratnoj propagandnoj mašini ove strane. Znači, profesionalno urađen posao za jednostranu istinu. Neprofesionalno zaboravljena abeceda novinarskog zanata.

Građanski rat, koji je zamenom teza pretvoren u rat vere protiv vere, imao je žrtve na svim stranama. Međutim, problem nije u žrtvama. One su, na žalost, već pale. Problem je u zločincima od kojih je tek šačica otkrivena i osuđena, dok nas Mladić i dalje sve drži u pat poziciji. Još je veći problem što je užasna tragedija iskorišćena za tzv. roman kojim se pravi lična promocija tzv. "borca za istinu". Čovek koji je izgovorio rečenicu da se "veličina srpstva meri istinom", izgubio je istinu negde usput, između ratišta gde je oko kamere selektivno snimalo motive, gde su reči strogo cenzurisane da bi naša istina bila što veća. Vrhunac licemernosti svog profesionalnog stava takvo novinarstvo je doživelo kad je odlukom Boga rata na Balkanu odlučeno da se ne prekida emitovanje TV programa studija u Takovskoj, bez obzira na upozorenja da će biti bombardovan, kako bi istina o stradanju srpskog naroda bila što veličanstvenija. I dok su mlade kolege i koleginice g. Popova ostale ispod ruševina tog TV studija, on piše knjigu o "istini i suzama" koju potom prodaje. Novac i lični interesi su krajnje naličje istine besmislenog rata sa ogromnim ljudskim žrtvama. Kao što je to i prodaja knjige koja nudi tzv. "šokantnu istinu o Srebrenici i Mladiću".

Možda bi trebalo dodati još neki epitet, bliži čitalačkoj publici kojoj je knjiga namenjena npr. "skandalozna" "senzacionalna", "hiper-turbofrapantna" itd. istina ? Možda bi to još više povećalo tiraž?

Do neslućenih, veličanstvenih razmera. Sve do Pulicera ili Nobela ...
Ili do gađenja.

Predrag Nedeljkov