24 Sličice (383)

Piše: Predrag Bata Nedeljkov:


Oduvek su, svim generacijama koje pamtim, filmovi puno značili. Nekima zbog umetnosti, nekima zbog zabave, a nekima samo kao povod. Prvo joj dodirujete mali prst, potom laki prebačaj ruke preko njenih ramena, a dalje sve svojim redom i slatko. Ogromna sala "Radničkog" je prijala zbog većeg prostora i platna. U "Zvezdi" su pravi uživaoci sedeli u poslednjem redu partera. U bolja vremena karte smo kupovali i od tapkaroša. Tih sat i po do dva je svako čuvao samo za sebe, a ispunjenost onim u čemu ste bili pre toga nosila vas je ulicom lakim korakom. Bilo vam je lepo.

Potom su počela neka nova vremena, u kojima za bioskope nije bilo mesta. "Radnički" je ugašen, a "Zvezda" je posle hoću-neću pauze proradila, ali sa sve manje i manje posetilaca. Nisu pomogle ni dve sale, svaka sa svojim repertoarom, ni prodaja kokica, ni obližnja "bombonjera" sa raznim grickalicama. Dovođeni su zaista dobri filmovi, veoma aktuelni i veoma potrebni. "Zvezda" je držala tempo i imala projekcije i onda kad je bio samo jedan gledalac u sali. Ništa nije pomoglo. Publika je filmove sve više gledala u Beta, VHS, DVD, DivX ili već ne znam kom sistemu. To je bilo razdoblje u kom je naša svakodnevica postala kopija svih mogućih žanrova. Postali smo deo nadigravanja stvarnosti i iluzije sa prstom na daljinskom upravljaču.
Nema više "Zvezde". Nema više slatkog iščekivanja da posle gašenja svetla i prvih titlova krenemo u nepoznato brzim koračajima 24 puta u sekundi. Mega spektakli, premijere, vrhovi filmske umetnosti ovde će stići u vreme kada im vršnjaci krenu u prvi razred. Ima li institucije kulture koja ostvaruje profit? Ima? Ima li razlike između gubitnog bioskopa, biblioteke, pozorišta i gubitnog javnog preduzeća koje malo, malo, pa zavapi - treba nam kamion, treba nam osnovno sredstvo, moramo povećati cene usluga, pa im se odobri? Nema razlike. Javni interes je i čišćenje ulica i potreba za kulturom. Javni interes je i semafor i muzej i biblioteka i pijaca i bioskop. U pitanju su i ljudi, ali i njihove duše. U gradu, koji sve više biva "selendra" zato što njegovi žitelji tako hoće, čujem da će i škole početi da se gase. Život se u njemu dešava sporo, ujednačeno, uglavnom kako drugi hoće.

Ako se jednom budete odlučili da odete iz ovog grada, "glavnom ulicom" će vas pratiti žmirkanje novih semafora. Okrenite se taj poslednji put i namignite i vi njima. Dok oni trepću po komandi politike, vi ste se spasli, jer ste otišli u potrazi za dušom koju grad sve više gubi. Dozvoljenom brzinom na putu od oko 23 m u sekundi, nalik onoj filmskoj, već posle nešto više od jednog sata bićete na bezbednijem mestu, tamo, gde stranačka ostrašćenost nije zalupila vrata vašoj potrebi da budete deo sveta. Konačno, za korak ćete biti bliže sebi. Vaše nade će prerasti u lepšu stvarnost, makar se to vama samo činilo, a moderni semafori sa diodama će u Kikindi nastaviti da po komandi žmirkaju u "zelenom talasu", kao znak za slobodan prolaz onima koji odlaze.

Do poslednje duše.

Predrag Nedeljkov