Odjeci bitke

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Ustanem ujutro, iziđem na ulicu, a vani snijeg i zima, i ustanovim da polovine kestena ispred moje kuće više nema. Neko je noćom pretesterisao i odneo pola drveta! Buka iz centra dovoljna je da prikrije zvuk motorne testere, čiji se uredan rez sasvim jasno video. I nije ovako prošao samo nedužni kesten, nego je ista subina snašla dobar deo drastično proređenog drveća u Kikindi. Biće da su akciju Drveće noćas mora pasti odradili neki od onih kojima su radikali, na izborima 2004. obećavali ogrev preko zime. Pošto je oko 1500 zahteva da obećano drvo stigne na adrese glasača odbijeno, i odluka o tome uredno istaknuta na vrata SO Kikinda, može biti da su ljudi shvatili kako drvo za ogrev treba, ipak, da obezbede sami, pa su mnogi od Kikinđana koji ispred kuća imaju drveće ustanovili da su ostali bez zelenila. Nadležni se ne oglašavaju, ustvari, niko ni da šušne povodom ove pojave. Uostalom, Kikinda još od ranijih vremena spada u gradove sa najmanje drveća po glavi stanovnika u Vojvodini, a i šire, mož’ misliti što je i ono što je ostalo posečeno, svakako nije bilo mnogo. A što je preživelo seču, palo je povodom radikalskog obećanja da će Kikinda, s njihovim dolaskom na vlast, postati veliko gradilište. I postala je, ali, grade se samo i jedino parkinzi. Ustvari, svaka površina u gradu na kojoj već nije nešto sagrađeno postala je parking, a svako drvo koje se isprečilo razvoju na radikalski način više ne postoji. Jednostavno i nadasve efi kasno. Svi planovi stručnjaka za razvoj životne sredine, sve akcije ekologa, sva kuknjava zdravstvenih radnika kako zbog manjka hlorofila, a viška teških metala u vazduhu nad Kikindom oboleva sve više stanovnika, i da je jedini spas u sadnji zaštitnih šuma oko grada i podizanju zelenila u samom gradu, ostaju za neka druga vremena, za neku vlast koja će čupati kose kad se suoči sa posledicama svih rušilačkih poduhvata. Tražili ste, gledajte.


Još jedna od bitaka za prevlast zdravago razuma i normalnog života izgubljena je kad je u Kikindi, onomad u decembru 2005. godine, izglasana (preglasana) odluka o budžetu. Radikali su kreirali budžet od milijardu i sto osamdeset miliona dinara, nazivajući ga razvojnim. Ovim dokumentom (koji je lokalna opozicija mnogo kritikovala na konferencijama za medije) predviđeno je između ostalog i dalje veoma malo za sela koja tradicionalno ne glasaju za radikale. Pravo iznenađenje je ipak nastalo kad se pokazalo da radikali nisu predvideli mnogo više ni za ona sela koja su glasala za njih!


“Ne mogu da verujem da Mokrin, drugo mesto po veličini i po broju stanovnika u opštini, dobija ovim budžetom samo 20.000.000 dinara za 2006. godinu, dok je za kresanje granja u Kikindi za isti period predviđeno sedam miliona! Pa, ja u Mokrinu uvek mogu da nađem ljude koji krešu granje besplatno, samo da bi dobili te grane, da ih koriste za ogrev! Asfaltirane ulice u Kikindi radikali presvlače još jednim slojem asfalta, a u Mokrinu, Iđošu i drugim mestima deca gaze blato do škole, kao da živimo u XIX veku! Mokrin je glasao za radikale, jer smo se nadali da će nam biti bolje, jer smo mislili da nas prošla opštinska vlast zapostavlja, a sad vidimo da je ta DOS vlast u Mokrinu asfaltirala nekoliko ulica i obezbedila javnu rasvetu, preko donatora kompjutere za škole i mnoge druge stvari”, vajkao se u to doba Goran Dumitrov Data, predsednik MZ Mokrin. Sličnih primera naknadne pameti ima još mnogo, iako ima i primera da su se ljudi, smatrajući, izgleda, da će i radikali trajati bar četiri godine, odlučili da slede logiku “kad ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Za organizacije ljudi sa hendikepom – budžet takođe nije predvideo ništa. Izuzetak su one koje lepo sarađuju sa lokalnom vlašću, spremne da im posluže kao dekor ili alibi u raznim prilikama. Prvo građansko udruženje “Staro Jezero” odavno je, povodom budžeta, poručilo radikalima, da će im, ako treba, “besplatno kresati sve po spisku, a kamoli granje”, ali, radikali se jednostavno nisu osvrnuli na ovakve provokacije. Da uzvrati udarac, “Staro Jezero” je organizovalo “Memorijal Džona Lenona” na dan Lenonove pogibije, i samo za to jedno veče učlanilo oko 400 mladih ljudi. Mirko Babić, predsednik “Starog jezera” i jedan od osnivača Unije građanskih udruženja, poručuje da će Udruženje organizovati serijal akcija s ciljem da kod mladih Kikinđana probudi svest o građanskoj hrabrosti. Budžet je, naravno, prošao preko svih kritika, javne rasprave gotovo da nije ni bilo, zakazana je dan, dva pre usvajanja odluke, a na raspravi su ućutkani svi koji su kritikovali budžet. Radikalski odbornici su svi do jednog prisustvovali raspravi, i glasno vikali na svakog ko bi se usprotivio njihovim vizijama o prikupljanju i trošenju budžetskih sredstava.


“Vi, ne! Vi ne možete! Vi ne možete da govorite!”, povikao je, tada, na raspravi, Oto Kišmarton, predsednik kikindske skupštine, na Olgu Knežević (LSV) kad je stala za govornicu i počela da obrazlaže jednu po jednu od primedbi na predlog budžeta. Mi iz publike nismo mogli da verujemo svojim očima: radikalski funkcioner se zaleteo prema Olgi Knežević, mahao rukama oko nje, ne prestajući da viče, tako da smo nas nekoliko već počeli da se izvlačimo iz klupa i zauzimamo niski start, ako bude trebalo da se interveniše. Cela sekvenca – bukvalno kao na fi lmu - nije potrajala ni pola minuta, kad se Kišmarton okrenuo prema ostalim radikalima iz publike. “Ne dajte joj, vi je sprečite!”, zavapio je, radikali su horski složno zagalamili i nisu prestali dok Olga
Knežević (diplomirani ekonomista, kreirala nekoliko opštinskih budžeta i razne projekte) nije otišla iz sale. Opština Novi Kneževac usvojila je, primera radi, budžet od 180 miliona dinara, a Kikinda se zadužila za dva miliona eura - evara, kako radikali kažu. Stručnjaci predviđaju da bi Kikinda lako mogla da doživi sudbinu opštine Zemun, iako je pre samo nekoliko godina bila drastično uspešnija od opštine Inđija. To vreme sada već izgleda tako daleko, kao da je bilo u nekom drugom životu. U međuvremenu, i inače, u osnovi konzervativni duh malog mesta preti da proguta sve što je stvoreno u periodu 1996-2004. Osim prodaje fi rmi, i neizmerne patnje ponovo prevarenih sitnih riba, običnih građana, Kikinda se po mnogo čemu vratila u vreme početaka Slobine vladavine i rastućeg nacionalizma. Najbolje se finansiraju i najbolju salu u gradu dobijaju predavanja samo na takve teme. Tu je, normalno, i poseta najbrojnija. Ljudi su dočekali još jednu od prilika da ižive svoje zadovoljstvo sobom i sopstvenim neznanjem uz dovoljnu količinu straha od svake promene. Priča se, i tačno je, iako je teško poverovati, da su jednog radikalskog kadra, kome do fakulteta fali pola osnovne i cela srednja, što mu ne smeta da rukovodi ekipom u kojoj su uglavnom fakultetski obrazovane žene, pretpostavljeni nekako namolili da krene na osnovni kurs za korišćenje kompjutera. Pokazalo se da sonćul zaista ne ume da koristi kompjuter, da ne ume ni da uključi tu stvar, iako su u firmu gde rukovodi kompjuteri uvedeni još 1993. godine, da je zaista protestovao zato što sve komande na kompjuteru nisu na srpskom jeziku, i da je zaista demonstrativno napustio predavanja, da bi na kraju samo došao po sertifi kat, a ni po sertifi kat ne bi došao, da stranački pretpostavljeni nisu baš insistirali. Ne laje kera sela radi, nego sebe radi, kažu stari Banaćani: nije ovaj lik (u moru istih takvih) drekao zato što komande nisu na srpskom jeziku - zbog srpskog jezika (koji svakako ne zna najbolje, iako mu je i maternji i taternji), nego zato što mu je teško da uči, što je i tokom školovanja pokazao! Samo, kako to priznati? Kako reći “e, ljudi, ja ovo ne umem, a i ne ide mi baš, je l’ bi moglo da se za mene organizuje neka dopunska nastava?”


Nikako; nijednom od pravih rasnih predstavnika ovdašnjeg mentaliteta ništa slično ne bi palo na pamet, dakle – džaba kompjuterski kurs ili bilo kakva druga obuka. Zato kleronacionalističke priče daleko bolje prolaze: one barem ni od koga ne traže niti da išta zna, niti da išta uči. Kako ide taj proces, pokazao je Predrag Nedeljkov, diplomirani pravnik, u tekstu “Sekularna markica i crni hleb”, objavljenom u latiničnim novinama Kikindskim, koje izlaze u okviru Dnevnika. Nedeljkov navodi da se u opštini Kikinda trenutno grade tri pravoslavna hrama, i još jedan, gotovo dovršen, čeka da se oslika, ukoliko nije u pitanju još neki, o kome nismo obavešteni – ali zato 15.000 nezaposlenih u istoj opštini nema “ni za ‘leba”. Uzgred, od ovih hramova tri su locirana u bivšim nemačkim selima, Nakovu, Banatskom Velikom Selu i Novim Kozarcima, gde pravoslavnih crkvi nikada nije bilo, a katoličke su porušene ili opustele posle proterivanja nekadašnjih nemačkih stanovnika. “Što se tiče prikupljanja sredstava za Hram svetog Save u Beogradu, putem poštanskih markica, čime se tekst Predraga Nedeljkova takođe bavi, nađoh nedavno, među stvarima pokojnog dede, metalni medaljončić sa slikom Hrama sv. Save i oznakom “1939. godina”, kaže starija Kikinđanka. I bez dedukcije Šerloka Holmsa, može se izvesti zaključak da je dotični deda, kao i svi ostali, još 1939. godine izdvajao neke pare za taj isti hram – probaj da ne daš, kad svi daju! Hram se tako evo gradi i gradi, i nikada da bude gotov, a u međuvremenu gradnja košta li, košta, i nikako da prestane da košta. Istom temom bavio se svojevremeno Alkibijad Nuša, bolje poznat kao Branislav Nušić, jer hram o kome se radi gradi se veoma odavno.


Kikindski primer (da ne bude kako nešto zaostajemo za Beogradom po dubini konzervativizma) nije tako grandiozan, niti datira iz tako davnih vremena, nažalost je dovoljno indikativan: u predgrađu Kikinde, svojevremeno su (a ima tome godina i godina) udareni temelji za pravoslavnu crkvu Sv. Kozme i Damjana. Međutim, radovi nikako da počnu, jer nikako da se skupi dovoljno para, uprkos svim donatorskim večerama i posetama crkvenih dostojanstvenika. U prošlom sazivu vlasti, kikindski ligaši su molili, kumili i preklinjali predstavnike SPC da dopuste da se na tom mestu, namenjenom gradnji hrama, dozvoli igranje lokalne dece. Kad već prostor stoji prazan, barem neka dečica pikaju loptu, kad već nemaju gde da se igraju, dok ne počnu radovi, predlagali su ligaši. Njihov zahtev dočekan je sa takvim zgražavanjem, tako su prozivani kao bezbožnici, koji ne razumeju suštinu vere, da su se predlagači na kraju povukli i pokupili, sve uz sleganje ramenima i čudom čuđenje šta ih je snašlo. Radovi inače sve ni do sada nisu počeli – nikako da se nađe dovoljno novca/novaca. S vremena na vreme, objavi se egzaltiran tekst kako radovi počinju, kako su temelji osveštani, kako je u poseti bio ovaj ili onaj crkveni velikodostojnik i opet organizovana donatorska večera, međutim, stanovnici kraja oko praznog placa namenjenog gradnji hrama još nisu primetili da je išta podignuto. Uzgred, u Kikindi je 2005. godine rođeno samo 566 beba, a umrlo gotovo hiljadu stanovnika, pa se postavlja blasfemično pitanje: a ko će da ide u tu crkvu, osim starijih, kad stanovništvo izumire, i zar se baš niko ne doseća da silan novac namenjen hramovima u selima gde se gase prvi razredi osnovnih škola zbog manjka dece uloži u bilo šta drugo, recimo, u poljoprivredu, ili u opustele domove kulture? To, kad smo već kod ulaganja: na potpuno isti način, nekadašnje vlasti, do kraja osamdesetih godina prošlog veka, gradile su u ovdašnjim selima velelepne hale i terene za razne sportove, koji su još onda stojali prazni, jer nije bilo dece i omladine da se bavi sportom, jer je u selima još tada ostao samo stariji svet. Koji se nešto naročito ne bavi sportom. I to je bilo jasno još pre 20 godina, a ipak su se megalomanska ulaganja nastavila, sve dok je bilo novca. Sad više nema ni novca, ni seljana. Ali, za hram mora da bude. Za omladinu – ne mora. Omladinske i nevladine organizacije, koje su nedavno pisale peticiju za svoj povratak u Dom omladine, suočile su se s direktoricom Branislavom Jankov.


“Dom omladine je kao moja dnevna soba: ako mene neko u mojoj dnevnoj sobi iritira, ja imam pravo da ga ne pustim unutra”, objasnila je tada, prema rečima omladinaca, direktorica. Tako mi u Kikindi imamo Dom omladine u koji omladina – ne ulazi. Osim balerina: njih su radikali ipak zadržali. U Domu je smešten i ogroman preskup akvarijum, doduše, još nema riba u njemu, ali biće, biće, verovatno tako neko zamišlja da Dom omladine treba da izgleda, sa akvarijumom, a bez koncerata, sasvim, sasvim kao dnevna soba. Na isti način, u Domu omladine je osnovana i Kanacelarija za nacionalne manjine. Koordinator, Jožef Dudaš, po obrazovanju građevinski tehničar, nedavno je dobio prestižan posao u Direkciji za izgradnju grada, fi rmi gde su plate po 200.000 dinara, pa je posao koordinatora za manjine preuzela/ dobila njegova supruga, kojoj je svo znanje o nacionalnim manjinama u tome što je udata za predstavnika nacionalne manjine! Ali, to ne sprečava Kancelariju da za proleće organizuje dane tolerancije, biće grandiozno, obećavaju radikali. Na sve kritike, dr Branislav Blažić, predsednik SO Kikinda, odgovorio je samo toliko, da je Jožef Dudaš, kao i mnogi drugi radikali, i ranije bio na listi čekanja za posao, i da je samo dobio posao koji mu je, ranije, pre izbora, obećan. Ili već tako nešto. Spisak radikala, članova radikaskih porodica, kumova, prijatelja i poznanika koji su na isti način dobili posao, sve je duži, i opozicija ga redovno ističe, samo slaba vajda, radikali odmah odgovaraju spiskom (tačnim) svih DOS-ovaca, članova DOS-ovskih porodica, kumova, prijatelja i poznanika koji su dobili posao za vreme DOS-koalicije. Dr Milovan Blažić, odbornik PSS, u međuvremenu je prešao (tj. vratio se) među radikale, svom rođenom bratu dr Branislavu Blažiću, i tako radikalsku koaliciju učvrstio još jednim sigurnim glasom, ovog puta – više od polovine ukupnog broja odbornika u SO Kikinda. Mandat naravno nije vratio, i poručuje da ne namerava. To je, verovatno, u skladu sa kodeksom etike koji je SO Kikinda usvojila, što su radikali na velika zvona objavili kao svoj uspeh, iako je, ustvari, Kikinda bila među poslednjim opštinama u državi Srbiji koja je usvojila ovaj kodeks. Prema istom kodeksu, nesumnjivo, LSV, Demokratska Vojvodina, SPO i još neke stranke dobile su nedavno opštinsku odluku prema kojoj imaju da se kupe iz opštinskih prostorija koje koriste. A sve ove stranke koriste – privatnu kuću, koju su im vlasnici, Kikinđani odavno iseljeni u inostranstvo (u Sloveniju) izdali još za Slobina vremena, kad niko živi nije hteo da im da neki prostor za okupljanje. SRS je, zauzvrat, i za vreme vlasti 1996-2004. godine bez ikakvih ometanja koristila prostorije u pijačnoj zgradi, “na kojoj bi baš mogla da opere prozore bar jednom u deset godina, kad je već na vlasti”, komentarišu Kikinđani.


Sezona zimskih praznika prošla je, inače, mirno: na Trgu nije bilo velike svečanosti, koju je uvela prošla vlast, jedino je petardi bilo u izobilju. Ko je imao šta da jede od prazničnih đakonija, jeo je, ostali su pričali kako se nekad dobro jelo, a svi su bili očajni zbog cene struje i grejanja i računa mnogo većih od većine penzija. Većina stanovništva je, ili agresivna, ili apatična; reklo bi se da su sile mraka uspele da unište ili ućutkaju sve što im je ikada smetalo u periodu za vreme i posle Miloševića. Da povremeno poneka od opozicionih stranaka ne iziđe sa oštrim saopštenjem, nevladina organizacija s novim projektom, ili pojedinac, sa dobrom ličnom inicijativom, posmatrač bi mogao da pomisli kako je Kikinda nestala po ugledu na Atlantidu. I to nam je, do nekih sledećih izbora, ili nekog čuda koje bi spaslo Kikindu, to...

Gordana Perunović Fijat
jenuar-februar 2006 - Helsinška povelja broj  91-92