Metastaze demokratije

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Mirni i sve manje tolerantni grad Kikinda opet je dospeo na prve stranice tabloida. Zdravko Trivan (49), Mokrinčanin, od nedavno nastanjen u Kikindi, nije preživeo noćni susret sa mladim policajcem i njegovom koleginicom. Priča kao iz kriminalističkog filma: čovek pokušava da uđe u stan koji je nedavno iznajmio – ali u mraku, izgleda, ne uspeva dovoljno brzo da otključa, pravi buku, probudi stanare u nekom od obližnjih tihih porodičnih gnezda u velikoj zgradi (u kojoj sam nekada stanovala), neko pozove policiju, policija iziđe na lice mesta, a ujutru je na licu mesta – leš. Trivanov sin, prolazeći tuda, slučajno prepoznaje očeve patike i ručni sat, a kćerka i bivša supruga od poznanika saznaju da imaju smrtni slučaj u porodici. Potpuno neočekivano (Kikinđani su poznati kao ljudi koji “gledaju svoja posla” i nerado se eksponiraju u bilo čemu), očevici prijavljuju policiji šta su videli i čuli – ali, očevici to isto javljaju i novinarima, što će se u daljem razvoju događaja pokazati kao ključni momenat. Sledi šok, neverica, pokušaji da se stvar nekako zataška, nevešto sročena nemušta saopštenja iz SUP, različiti nalazi lekara, različite verzije smrti, te da je pokojni Trivan umro od srčanog udara, te, pao niz stepenice u alkoholisanom stanju, pa do nalaza patologa, po kome je nesrećni čovek bio sav prekriven modricama, podlivima, tragovima udaraca, što znači da je umro od batinanja, a ne nekog drugog uzroka. Leš je upućen na obdukciju u Novi Sad. Nekoliko policijskih oficira i radnika (naročito radnika) smenjeno je još tokom prve nedelje posle nemilog događaja. Mladi policajac okrivljen za smrt Zdravka Trivana je u pritvoru, njegova koleginica će svedočiti na suđenju. Kikinđani prognoziraju ishod, “tipuju” da li će i ovaj načelnik kikindskog SUP biti smenjen (prošli je smenjen posle saobraćajne nesreće u kojoj je službenim kolima naleteo na motociklistu iz Čoke. Povređeni Mihalj Nača je od posledica saobraćajke umro), i ko će iz policijskih vrhova morati da vrati ključeve od nekih stanova, tako nešto, dobijenih, navodno, od predsednika SO Kikinda dr Branislava Blažića (SRS).

Sve, sve, ali, nekako nam nije ličilo, onomad, 5. oktobra (dvehiljadite, razume se), da će tako ići sa naveliko najavljivanim “reformama” i “otvaranjem” policije prema javnosti. Kikinda s tim reformama i otvaranjima baš nema sreće: tek što policijski načelnik ili komandir da izjavu za lokalne medije, kako se policija uvek odaziva pozivima građana, izlazi na lice mesta i interveniše, a kriminalce hvata i sve slučajeve rešava sa uspehom od 102 odsto, kad ono, i ta sama policija mora da preda tim istim novinarima neko saopštenje u kome piše da su upravo policajci učestvovali u švercu gazolina, saobraćajki, tuči, ili već tako nekom nemilom događaju. Jedino još ubijenih sugrađana nije bilo. I opet su se jedino novinari oglasili o smrti Zdravka Trivana. Predsednik opštine nije davao saopštenja, govorio je o sasvim drugim stvarima; političke stranke, naročito one koje imaju većinu u lokalnom parlamentu, nisu davale ni glasa od sebe, ako se izuzmu blesasta saopštenja u stilu “mi smo protiv svakog nasilja”; tih prvih dana, ni političke stranke u opoziciji nisu posvetile konferencije za medije nasilnoj smrti sugrađanina, tek je GSS (bez ijednog odbornika u SO Kikinda) počela da prikuplja potpise u akciji “Stop policijskom teroru: ako misliš da je Zdravko Trivan ubijen s razlogom, sedi kod kuće – u protivnom, iziđi i potpiši peticiju”. Demokratija je metastazirala u strah kakvog se dobro sećamo iz vremena potpune prevlasti snaga mraka: strah da možemo biti ubijeni biz ikakvog razloga, nekažnjeno, samo zato što smo se svojom greškom našli u blizini nekog moćnog čoveka, potpuno ovlašćenog da samouvereno i suvereno odluči da li ćemo mi, sitna boranija, obični ljudi, da živimo ili mremo, da li dobijamo batine od kojih se nećemo oporaviti, ili možemo da idemo, ovog puta, dok nas opet ne pozovu da se malo vežbaju na našem životu i dostojanstvu.

“I do sada smo imali slučajeve da policija maltretira građane, da ih zaustavlja i liegitimiše bez razloga, a usuđujem se da tvrdim da je najmanje 50 odsto odraslih muškaraca u Kikindi bar jednom u životu imala nekih problema sa policijom. Poznato je da policija u svim kafanama besplatno jede, pije i plaši ženski personal, izigravajući vlast gde god se pojavi. Da li mi njih plaćamo zato da vode računa o redu i miru, ili da nas ubijaju? Da li ovo što su uradili Trivanu sad znači da, ako se ja napijem, treba neko da me ubije? Da li je ovo neki eksperiment, koji se vrši nad Kikinđanima, više od 50 godina, a da mi NE ZNAMO, da li neko proverava koliko možemo da izdržimo”, pita revoltirano sredovečni Kikinđanin, bivši ugostitelj. Samo radi poređenja: krajem prošle godine, pao je (t.j. uhapšen) lokalni sitni diler, čovek od četrdesetak godina, nezaposlen, zanimljiv jedino na osnovu podatka da je u svoje vreme, u periodu od 1996. do 2000. godine bio mlad perspektivan lokalni političar (pominjala sam ga, onomad, u tekstu “Desetaru nema ko da piše”, 2001. godine). Elem, hapšenju ovog sitnog kriminalca, kokošara, takoreći, posvećena je takva pažnja, kao da je uhapšen u najmanju ruku Al Kapone lično, i ceo slučaj toliko prenaduvan, kao da je zaplenjen šleper heroina, ili barem tona marihuane. A, ustvari, čovek je imao kod sebe neku smešnu količinu domaće trave, i još je, prestravljen pojavom policajaca, koji su mu upali u stan i hapsili ga pred starim roditeljima i maloletnom decom, priznao i ono za šta ga nisu ni teretili. Svima koji u Kikindi decenijama organizuju one kolosalno dosadne tribine na kojima lekari i prosvetni radnici pričaju dečici kako da se čuvaju od droge ovo je došlo kao “kec na jedanaest”, da opet uzmu pare za neki projekat – ama, ko će da nas sve čuva od onih što biju? Nijedna tribina nije održana na temu: kako se čuvati od nasilja koje institucije potpuno legalno i bona fide sprovode prema građanima. Biće da u nekim glavama ovako treba da izgleda “ulazak u Evropu”.

“Kad radim noću, ima svakakvih likova, neki su veoma nasilni. Radim u lokalu daleko od centra, blizu je psihijatrija i željeznička stanica, samo čekam da mi se završi smena. Zaista se bojim, i uvek sam mislila: ako neko pokuša da opljačka radnju, zvaču policiju. Sad već nisam tako sigurna da li da ih zovem”, kaže Jasmina Zarić, trafikantkinja (32 godine).

“Ne mogu da dođem k sebi: taj momak, policajac, bio je nekada moj đak! Sad svi kažu da je on ubio čoveka, a ja ne mogu da verujem, bio je uvek tako miran, dobar”, poverava nastavnica (40 godina) koja ne želi da se predstavi. Zbilja, šta je to što čini da tako brojni mirni i dobri postanu nasilni? Da nije možda nedostatak kazne za nasilno ponašanje, ili nasleđena praksa da slučajevi nasilja prolaze nekažnjeno? Mirni grad je provrio: i najpokorniji građani odjednom su imali šta da izjave – kad već niko od onih koji su svojim očima, s prozora, gledali nasilje, nije ništa preduzeo da ga spreči. Onda je napetost počela da jenjava, druge teme su opet postale aktuelne, tako da izgleda još jedna priča odlazi pod tepih. Dolazili su ovim povodom u Kikindu i važni ljudi iz vrhova SUP, a novinari lokalnih glasila ih čekali satima, da već jednom iziđu pred njih i daju neku izjavu, da bi se, posle dužeg treninga živaca, solidarisali u okviru profesije, i otišli u svoje redakcije neobavljena posla. Ni povodom ovog događaja saopštenje takođe nije usledilo odmah, a visoki oficir Miroslav Milošević, načelnik sektora Javne bezbednosti u MUP Srbije izjavio je da je slučaj, što se tiče policije, rešen, te da su preduzete sve mere koje je potrebno preduzeti. A samo dva dana posle smrti Zdravka Trivana stigle su u lokalne medije i fotografije Bojana Vaštaga, na kojima se prilično jasno vide modrica iiI drugi tragovi batina koje je ovaj Kikinđanin, prema svojoj izjavi, dobio, takođe od policije. Još nekoliko dana kasnije, i u Zrenjaninu se desilo da policajac ubije devojku, pa sebe. Sahranjen je u Kikindi, u kojoj ima rodbinu, takođe zaposlenu u policiji. U ovakvoj konstelaciji snaga, prilično nadrealno deluje nedavna scena sa kikindskog trga u centru: policajac zaustavlja stariju loše obučenu ženu, da ne može sa pretovarenim biciklom preko trga, ona se pobuni, uniformisani momak (najviše 22 godine), kaže, “Ja samo radim svoj posao”, a gospođa vikne tako da se prolaznici okupe: “Ma nemoj? A da nas ubijate, to vam je posao?” Policajac se smesta uklanja sa lica mesta. Sitan detalj, sekvenca samo u horror filmu u kome živimo: ali, rečit znak da je otpor, kakav bio, ipak moguć.

U međuvremenu, radikali su organizovali Dane jevrejske kulture u Kikindi, trodnevnu manifestaciju sa učestvovanjem predstavnika beogradskog Jevrejskog muzeja i jevrejskih zajednica iz većine vojvođanskih i pokojeg srbijanskog grada; jedan broj ćiriličnog časopisa Hekeida (urednik radikal sa nezavršenom srednjom školom, ali, šta to smeta, važno je da čovek voli da piše) posvetili književnosti Mađara; osnovali kancelarije za Rome i Mađare; ukratko, sve preduzimaju da budu skroz naskroz europeizovani, baš simpatični. Čak i oni koji su tokom poslednjih nekoliko meseci dobili otkaz od tih istih radikala, izjavljivali su posle da su njihovi nadređeni u takvim prilikama bili “krajnje korektni, čak i učtivi”

“Mora biti da ima i dobrih radikala, kao što je bilo i dobrih nacista – eto, gledali smo film Šindlerova lista”, kaže s ironijom jedna od otpuštenih iz zgrade SO Kikinda posle dolaska radikala na vlast.

“Takvih kozmetičkih promena biće još mnogo, to se naročito dobro vidi prilikom otvaranja kancelarija za manjine, što radikali potenciraju. Oni čak nisu ukidali ni kancelarije za rodnu ravnopravnost tamo gde postoje, kao u Kikindi, jedino što te kancelarije ostaju forma bez sadržine”, prokomentarisala je Zorana Šijački, direktorka Pokrajinskog zavoda za rodnu ravnopravnost, kad je u Kikindi, u Centru za podršku žanama, učestvovala na promociji publikacije “Žene i politički uticaj - Čitanka za političarke”. Inače, radikalke su najbrojnije među predstavnicama političkih stranaka u lokalnom parlamentu, glasaju uvek kako im stranka kaže, a nije isključeno ni da se odjednom pojave kao velike zagovornice ženskih prava, ili da počnu da promovišu kvote. Gledali smo mi i gore filmove na našoj političkoj sceni, za razliku od dobrih filmova, koje smo gledali u bioskopu. Onom što ga u Kikindi više nema.

“Nažalost, nisam zaboravio sve one sendviče koje su nam radikali obećavali početkom devedesetih: nama Mađarima po jedan, Slovacima po dva, pošto treba duže da putuju do matične države. Ne treba niko da me podseća kako to izgleda, i ne verujem im ništa kad se prave da su se modernizovali. Inače, ja sam nekih dvadeset puta mobilisan, nijednom nisam pošao dobrovoljno, na neko ratište, a komšija radikal nije nijednom ni pozvan na vojnu vežbu”, kaže bivši radnik bivše uspešne kikindske firme. U međuvremenu, omladina iz nekoliko političkih stranaka bivšeg DOS i udruženja građana okuplja se, da bi skrenula pažnju na katastrofalan položaj mladih u gradu. Između ostalog, traži i da se bioskop vrati, i da se kafićima omogući da rade malo duže barem za vikend, kad mladi obično izlaze. Bila je to jedna od odluka opštinske vlasti, koja toliko brine o mladima, da im ne da ni da izlaze, e, da bi se deca dovoljno naspavala. “Pomozite mladima – mir svima”, osvanuo je grafit na zgradi nedaleko od kikindske pijace. Novih radnih mesta u Kikindi nema baš mnogo, uprkos predizbornim obećanjima, pre svega radikala; ali, Kikinđani se sasvim dobro sećaju da su i sve druge vlasti za poslednjih petnaest godina obećavale radna mesta, stanove i socijalnu sigurnost, što je sve odreda veoma daleko od stvarnosti. Mladi nemaju kuda da iziđu čak ni ako nađu posao i zarade pare; stariji mogu sa sigurnošću da računaju da će skupo plaćati gas na kome Kikinda leži i vrlo tanko jesti od penzija, izuzimajući one retke srećnike s penzijama od preko 29.000 dinara, sve zaslužne kadrove iz režima za koje smo naivno verovali da pripadaju prošlosti; sela, osim podobnih, ne dobijaju novac ni za šta; različite nacije koje žive u Kikindi mogu da dobiju bilo kakvu pogodnost jedino ako budu dobre, pa hvale vlast, i ni slučajno ne traže ništa osim folklora; većina zaposlenih, oba pola, svih nacija i kvalifikacija, može relativno sigurno da računa na otkaz; a svi računaju da će relativno blaga jesen biti uvod u podjednako blagu zimu, osim onih koji iz iskustva znaju da to tako ne ide.

Kikindski ligaši su povodom godišnjice od konstituisanja sadašnje lokalne vlasti priredili konferenciju za medije kao PARASTOS. Stavili su na sto upaljenu sveću voštanicu, poređali se oko stola ozbiljnih lica, odeveni u crninu, i minutom ćutanja odali poštu demokratiji, preminuloj u Kikindi pre godinu dana. Od metastaza, da pretpostavimo – metastaza na koje nismo računali posle uspele operacije 2000. godine.

Gordana Perunović Fijat
novembar-decembar 2005 - Helsinška povelja broj  89-90