Tolerancija i žute trake

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Peti oktobar prošao je u Kikindi potpuno nezapaženo, kao da se ništa nije dogodilo. Grad je sav bio u jeku priprema za Dane ludaje – to je praznik ustanovljen 1985, a održava se prvog ili drugog vikenda u oktobru, uz merenje najduže i najteže ludaje tj. bundeve, karnevale, parade, koncerte i ostale zabave. Zašto je praznik ustanovljen, i zašto se i dalje održava – niko nema pojma, svi su se već navikli. Onaj peti oktobar jedva da je iko i pominjao, osim opozicije, naravno. I, da: Rusko Selo, jedno od devet sela u opštini Kikinda, slavilo je 5. oktobra svoj dan sela, da ne bude zabune, u znak sećanja na 5. oktobar 1944, a ne 5. oktobar 2000. godine.

Kad premoreni učesnik zbivanja koja pogađaju mirni itd. grad Kikindu poveruje (i ponada se ) da je konačno dostignuto dno dna i da više nema ni dalje ni dublje – a ono se ispostavi da je to na dnu bio mulj, u koji mesta i ljudi nastavljaju da tonu, bez izgleda da se propadanje zaustavi.

Kikindski kraj preživljava tranziciju, ustanove otpuštaju višak zaposlenih, fabrike se zatvaraju, ili idu pod stečaj, privatizacija za sada pokazuje većinu negativnih posledica, do pozitivnih još nismo stigli, a kikindsko leto je prošlo ostavljajući ponešto čudan utisak da su se na sve strane događale same zanimljivosti: sve žetvene svečanosti do crkvene seoske slave, sve turniri u malom fudbalu do etno kampa, koncert do izložbe, sve u režiji radikala. Kad mi tamo, a ono, međutim! Manifestacije koje su organizovala kulturno umetnička društva i društva za negovanje tradicije – ti poslednji Mohikanci bilo kakve inicijative u selima opštine Kikinda – lokalna vlast je, ne oklevajući, pripisala sebi i predstavila kao svoj uspeh. Tako je ispalo da su radikali i njihovi saradnici organizovali čitav spisak hepeninga, kojima, ustvari, nisu ni prisustvovali, a kamoli poslali ili na vreme uplatili ikakva sredstva. Kad je selo Banatska Topola slavilo svoju crkvenu slavu – katoličku Veliku Gospojinu – lokalna vlast nije izdvojila pare, jer je za predsednika sela izabrana Otilija Tot – em žensko, em nije radikalka, em članica G17 Plus. Gospođa Tot i njen tim su, zauzvrat, za samo 60.000 dinara organizovali vrlo ozbiljnu proslavu, sa oko 2.000 gostiju (selo ima 800 stanovnika), većinom hodočasnika iz drugih mesta, jer je crkva u Banatskoj Topoli odavno na glasu kao sveto mesto. Ali, kad je Banatsko Veliko Selo (tradicionalno SPS –SRS glasačko telo) slavilo svoj dan (to je, inače, ono selo u kome je crkva srušena, a nemačko groblje minirano), lokalna vlast je, prema potvrđenim podacima, izdvojila četiri miliona dinara, sa sve izborom za miss, jer je u ovom selu knez postao nekad vrlo uticajni kadar SPS, vršilac sedamnaest funkcija istovremeno, sasvim po ukusu vlasti. Četiri miliona – za opštinu u kojoj broj nezaposlenih nezaustavljivo raste, nije mala stavka. Na isti način, radikali su sebi pripisali i sve donacije koje je ona bivša vlast uspela da dobije: radikalske pristalice se dive kako se ulice asfaltiraju, a pare i projekat obezbedila je ona bivša garnitura, kao i sve projekte u kojima bi radikali sada mogli da se okušaju, ako ino donatori ne pobegnu. Dom kulture u Ruskom Selu (ni ono nije baš glasalo za radikale kad su birani seoski knezovi) ne dobija novac još od dolaska novih snaga na opštinsku krmu; džaba mu dvojezična dramska grupa koja osvaja nagrade na svim festigvalima – to jest, osvajala je, kad je osim golog entuzijazma imala i kakvu – takvu fi nansijsku podršku. Sada će, sva je prilika, morati da uradi ono što bolje obavešteni odavno savetuju: da traži pomoć Pokrajine, nevladinih organizacija i inostranih donatora, prvenstveno iz Mađarske.

Na izmaku leta, na kikindskom Trgu srpskih dobrovoljaca u centru grada nacrtana je (na betonu) šahovska tabla i postavljene povelike šahovske fi gure, kojima su prvu i jedinu partiju odigrali, i svojevrstan šah–mat gradu dali predsednik SO Kikinda dr Branislav Blažić (SRS) i njegov rođeni brat, odbornik SO Kikinda dr Milovan Blažić (PSS). Kikindom je krenula priča (malo u šali, malo od muke): šta li će dalje biti sa fi gurama? Da li će partije šaha na Trgu moći da igraju svi Kikinđani ili samo oni podobni? I ko će voditi računa o fi gurama, ko li će ih vraćati u zgradu SO Kikinda i ponovo iznositi na Trg? Da li je istina da će biti zaposlena dva radikala, još bolje – tri radikala, dva na stalno i jedan na određeno vreme, za taj posao, dva da rade danju (svako u svojoj smeni), i jedan za noćne partije šaha? Šah, inače, ispočetka niko nije igrao s fi gurama koje postaviše braća Blažići, svi su ih zaobilazili, svi smo nešto, kako da kažemo, bili već matirani, nemojte više, dosta nam je. Onda, polako, deca počinju da uzimaju fi gure i da ih pokreću u ritmu šahovske partije, navikavaju se, kao što se grad navikava da je postao radikalski, i ni slovom ni rečju ne protestuje kad se nečija prava prekrše i još neko bude otpušten.

Mali šahovski teatar apsurda bio bi možda i smešan, da grad od nekada tolerantnog grada ne postaje velikom brzinom nešto drugo. Opozicija, koliko je od nje ostalo, redovno napada lokalnu vlast, proziva, traži propuste, i, što je posebno indikativno, propuste i nalazi, štaviše, i dokumentuje ih, kilama papira sa dokazima, tako da se Građanin Pokorni ili Građanka Još Pokornija s pravom i podebelim razlogom može zapitati: pa gde su tu sud, policija, tužilaštvo, crkva i Centar za socijalni rad, zašto ništa ne preduzimaju? I – niko ništa da preduzme, osim već pomenute opozicije, koja, izgleda, nikako da se umori, redovno organizuje konferencije za medije, “krpi” radikale i đe čuju i đe ne čuju, iako radikali nastavljaju da glasaju za svoja rešenja i predloge kao da nisu ni primetili šta im to opozicija poručuje. Pravu bombu (u medijskom smislu) i ne malo iznenađenje poslovično na sve naviklih novinara izazvao je Duško Radaković, predsednik Gradskog odbora LSV, koji se na konferenciji za medije 12. septembra pojavio sa žutom trakom na rukavu.

“Svedoci smo političkih progona neistomišljenika, što nas podseća na neke druge progone iz nekih ranijih vremena. Ne smemo zaboraviti početak devedesetih, kada su radikali sve preduzimali da oteraju ljude druge vere i nacije, ni 1999. godinu, kad su ovde u Kikindi, palili zastave iz fundusa Pozorištra, a nama polupali tablu na ulazu u stranačke prostorije. Žuta traka, opštepoznati simbol ugroženosti, ponovo je aktuelna. Čim su došli na vlast u lokalu, radikali su pokrenuli sudski spor sa ciljem da Gradski odbor LSV isteraju iz prostorija, dok su za proteklih osam godina demokratske vlasti radikali nesmetano koristili prostorije ‘Angroprometa’ u kojima održavaju sastanke. I protiv mene je vođena medijska hajka skoro već godinu dana, da bi se nedavno i Tužilaštvo i druge institucije svrstali na stranu jedne političke opcije. Događaji u Subotici, kad je na kuću Jožefa Kase bačena bomba, treba da nam posluže kao upozorenje da je na pomolu možda nešto još gore”, izjavio je Radaković, na kasnije opšte zgražanje radikala i njihovih saradnika, ali, kasno, reč je otišla u etar. Brzom brzinom, u razmaku od dan ili dva, otkaze dobijaju članovi ili simpatizeri radikalima nesimpatičnih stranaka. Ljiljana Bodrožić, građevinski inženjer, dobila je otkaz iz Direkcije za izgradnju grada – zato što je supruga Željka Bodrožića (GSS), urednika “Kikindskih” koje izlaze u sastavu “Dnevnika”; Dragana Vasiljević, diplomirani pravnik, opštinski pravobranilac, dobila je otkaz, a čak nije ni članica nijedne stranke, i još je otkaz dobila u vreme dok se nalazila na porodiljskom odsustvu; mr Biljana Stepanov, istoričar umetnosti (uzgred: jedini magistar istorije umetnosti u Kikindi i okolini), otpuštena je iz Narodnog muzeja, kako izgleda, zato što je njen suprug Nikola Stepanov (RV) bio funkcioner u bivšoj lokalnoj vlasti; Srđan Tešin, književnik i novinar, autor šest knjiga, urednik i osnivač časopisa “Severni bunker” i prvog on-line magazina “Plastelin” otpušten je iz Doma omladine, onako, nađeno mu da nema dovoljno škole, ni on nije član nijedne stranke, za njegove nove poslodavce nema veze što čovek ima stipendiju “Borislav Pekić” i književne nagrade; i tako dalje, i tako dalje, spisak kompetentnih ljudi koji ne trebaju radikalima sve je duži. Jezivo igranje ljudskim sudbinama nikako da se zaustavi, iako su meseci prošli od ustoličenja radikala u lokalnoj vlasti Kikinde. “Pa šta ako su dobili otkaz, svi oni? Nije ih trebalo ni zapošljavati, nemam ja brige za njih, obezbedili su oni sebe”, zadovoljno komentariše radikal, odnedavno portir i odnedavno zaposlen da ponosno nadzire ulaz jedne od ustanova u Kikindi, ilustrujući, nesvesno, mišljenje radikalskog glasačkog tela, te sancta simplicitas, koja ne vole školovane, književnike, sve one što nešto pišu. U ovom svetlu, priča o radikalima koji će, navodno, biti zaposleni zato da bi čuvali šahovske fi gure i nije tako blesava kako izgleda na prvi pogled: radikalski kadrovi imaju taman toliko škole, da mogu da rade samo i jedino kao poljočuvari, izbacivači, portiri ili spremačice.

Ali, kuku! Ne zadovoljavaju se svi radikalski kadrovi da budu spremačice i portiri; ima tu ambicioznijih likova, željnih da budu direktori neke ustanove/ firme / fabrike / ili već tako nečega. U Muzeju se za direktora postavljen profesor razredne nastave, inače penzioner, umesto arheologa koji je efikasno oteran u penziju, jer je bio član GSS. Istovremeno je spremačica, odnedavno radikalka, postala turistički vodič (?!) u Muzeju, iako u Kikindu, a i u Muzej, turisti vrlo, vrlo retko svraćaju; još da se nađe pravo rešenje za mesto direktora bioskopa, i još da to bude pravi rasni radikalski kadar, možda i bez ikakve škole – pa da bruka bude kompletna.

Jer, taj bioskop je nešto na šta su “mi Kikinđani” prilično osetljivi: osnovan je 1911. godine, i od tada nije prekidao rad. Još kad je direktor postala Slavica Tatomir (s diplomom FDU u Bgd, molim, da se zna), početkom devedesetih, filmovi su u Kikindu stizali u isto vreme kad i u Beograd, a repertoaru nije mogao da nađe mane ni najstroži filmski kritičar. Elem, pošto je direktorica jedno vreme bila i odbornica SDP u Skupštini Srbije, radikalima je izgleda ostalo da unište bioskop, koji već mesecima stoji zatvoren.

“Od sramote, ni bioskop više nemamo! Manja mesta imaju bioskop, a mi, ništa! Kad četujem s mojim vršnjacima iz Norveške, Finske, SAD, pa pitaju: ‘šta radiš, ideš li u bioskop?’ – a ja odgovorim: ‘nemamo bioskop!’ – dođe mi da se pojedem od muke! Tu smo gledali baš dobre fi lmove još kao deca, sad je to sve uništeno. A bioskop je jedan tako lep prostor, u centru grada, i to sad iz nečijeg inata treba da propadne, sve stoji zatvoreno”, kaže gimnazijalka iz Kikinde.

“Može neko da voli ili ne voli Slavicu Tatomir ili njenu političku opciju, ali, ona je učinila ogromnu stvar za ovaj grad. Došla je na čelo bioskopa u vreme kad su se svuda bioskopi zatvarali i samo zahvaljujući njenoj upornosti i njenom poznavanju posla, imali smo odličan program i najnovije fi lmove u Kikindi. Sramota je da sve to izgubimo samo zato što se promenila vlast, ali, izgleda da kod nas ne može drugačije”, komentariše službenica u banci, majka dva odrasla sina, po sopstvenom priznanju, česta posetiteljka bioskopa. Dok je radio. A šta je uradila lokalna vlast da jedini od nekada tri aktivna bioskopa opstane u gradu? Podnela je pozmašan broj tužbi protiv direktorice. Za sada, toliko, a posle će možda biti i nekih oštrijih i opasnijih mera.

Ustvari, i koga zabole za bioskop, kad sve propada? Briga o kulturi – stvarna, organizovana i stalna, a ne folirana, kampanjska i zavisna od politike, sujete ili inata – nije bila odlika ni nekih finansijski i politički daleko stabilnijih vremena, osim ako ćemo da se lažemo.

Pritegnute novom vlašću, a željne da opstanu, kikindske NVO okupile su se u jedinstven front Unija građanskih udruženja, ne bi li se izborile za ikakav tretman i dijalog sa predstavnicima SO koji ih ne primaju već mesecima, a kad ih prime, saopšte im samo da nikako ne mogu da im fi nansiraju baš ništa. “Mi nijednoj vlasti nećemo pomagati ni da opstane, a još manje ćemo da je rušimo. Naše članstvo broji oko 10 odsto od ukupnog stanovništva, mi smo respektabilan factor na svim izborima koji će doći, i ljudi iz vlasti to moraju da uzmu u obzir”, kaže Zoltan Moldvai, predsednik Zajednice invalidskih organizacija Kikinde (osam organizacija okupljenih oko istog posla).

Mirko Babić, predsednik Udruženja građana “Staro jezero”, izjavio je da se za sada u Uniji okupilo dvadeset organizacija, spremnih da sarađuju, i da su vrata za pristup novih članica otvorena. Inostrani donatori su zainteresovani. U međuvremenu, lokalna vlast je donela odluku o zaduživanju opštinskog budžeta za oko dva miliona eura (evara, kako kaže jedan radikalski prvak) kako bi se rekonstruisala ulica u kojoj, kako su ligaši obelodanili, gradski menadžer ima privatnu fi rmu, a nekoliko članova bivšeg JUL - kuće. U pitanju je inače jedna od pokrajnjih kikindskih ulica, opozicija se kune da rekonstrukcija ni u ludilu ne bi mogla da košta toliko. Ali, kad je semafor na ulazu u Kikindu – semafor kojim se radikali izuzetno diče – mogao da košta dva miliona dinara, zašto ulica ne bi mogla da košta dva miliona evara? Opozicija je protestovala protiv ovakve odluke; radikali su mirno brojali svoje glasove, kao da opozicije ni nema u skupštinskoj sali. Još je ostalo da nadležno ministarstvo odobri zaduživanje opštinskog budžeta za već pominjanih dva miliona evara, ili pak evrova, kako radikali takođe kažu, pa da cela Kikinda ide u dužničko ropstvo. Ostaje samo nada da ministarstvo ipak neće dati dozvole... I tako, nada još jednom umire poslednja, a ni ona ne izgleda dobro ovih dana.

Gordana Perunović Fijat
septembar-oktobar 2005 - Helsinška povelja broj 87-88