Forsiranje mraka

Piše: Gordana Perunović-Fijat

- Šta smo radili tokom perioda kad su radikali bili na vlasti u Kikindi? Brukali se.

I kad prođe vreme, i uspostavi se vremenska distanca, bruka ni sa distance nije manja. Naročito kad se u međuvremenu nagomila još novih razloga za brukanje. Najpre je SRS predsednik opštine Kikinda proglasio Natašu Kandić za personu non grata na celom području, urbi et orbi, kud mu se vlast prostire, iz razloga što je spomenula neke ratne zločince u samim, za sada, vrhovima SRS. Ovim je učinjen svojevrstan presedan, jer nije zapamćeno, još manje zabeleženo, pošto se i nije događalo, da je ijedan od predsednika opštine u dugoj istoriji Kikinde proglašavao nekoga za nepoželjnu osobu, koja “ne treba da nam dolazi u Kikindu”. Ali, vreme i običaji se menjaju. Proglašenje predsednice Fonda za humanitarno pravo za nepoželjnu desilo se jednog radnog dana, beše utorak, popodne, počelo je saopštenjem na lokalnom radiju; istog dana (takoreći: istovremeno) čuli su se i glasovi neverice i zgražanja iz suprotnog tabora, a samo nekoliko sati kasnije, posle predsednikovog saopštenja, Zoran Milešević, direktor, osnivač i vlasnik mnogokažnjavanog i u više navrata zabranjivanog VK radija i tv, pozvao je Natašu Kandić da u nedelju gostuje u Kikindu. “Dođite svakako, nemojte slučajno da ne dođete!”, poručivali su Kikinđani skloniji opciji tolerantnog grada koji je svojevremeno dobio i neka priznanja međunarodnog značaja za toleranciju, mediji i političke stranke koje predstavljaju opoziciju radikalima i njihovim saradnicima.

Gostovanju direktorke Fonda za humanitarno pravo prethodila je žestoka medijska kampanja, na obe strane. Tako je i centar izgledao u nedelju uveče: na dve strane trga, mase ljudi, s jedne strane mi, s druge radikali. Nas – više, konstatovali smo, premda ni s druge strane nije bilo znatno manje Kikinđana. Prisustvovala je i policija, koju su organizatori pozvali, i, kako izgleda, odigrala prilično važnu ulogu u sprečavanju nereda do kojih je moglo da dođe. Radikali su, naime, došli naoružani medicinskim maskama i prskalicama kakve se u Banatu koriste za prskanje vinograda sredstvima protiv štetočina. Ovim rastvorom (nije utvrđeno kakvog sastava) aktivisti i istomišljenici SRS poprskali su asfalt kojim je prošlo vozilo dovozeći Natašu Kandić u studio VK radija i televizije, kad već nisu mogli da napadnu gošću, jer smo im preprečili prolaz. Emisija u studiju VK televizije proticala je u najavljenom terminu, bez daljih provokacija od strane mrzitelja lika i dela svih NVO, kad je odjednom bez najave – nestalo struje. Ili je ušla voda u koaksijalni kabl, ili su miševi pojeli žice kod Mileševića u studiju, tek, na grad je legao mrak, potpun i gust, ne metaforički, nego pravi, i potrajao je satima. Posle su se čelni ljudi kikindske Elektrodistribucije prali iz sve snage, pravdajući se da nisu isključili struju po nečijem nalogu, nego je kikindska mreža dotrajala, pa se tako, sama, ponekad isključi. Slaba im je vajda od toga, pošto je kikindska mreža bila dotrajala i godinama pre ovog slučaja, a nije nestajalo struje, osim ako je neko ne bi isključio, a isključivao bi je uglavnom onaj ko bi na taj način pokušavao da ućutka političkog protivnika. I posle svih komentara koji su usledili, aktuelna vlast u Kikindi obezbedila je sebi dovoljno blama za ceo mandat, ukoliko bi mandat potrajao predviđene četiri godine, a čuju se najave da će opozicija nastojati da ovaj rok skrati.

Druga bruka upravo je u toku, a odnosi se na već otrcan od spominjanja slučaj mladog sekretara SO Kikinda, koji, prema prijavi GrO LSV, ne ispunjava uslove za to radno mesto, jer nema dovoljno staža. Ligaši se nisu zadovoljili prijavom, nego su iskopali sve podatke o studiranju, vojnom roku i stažu mladog pravnika. Ustanovljeno je da momak zaista nema dovoljno staža, o čemu su ligaši obavestili nadležno ministarstvo. Olga Knežević, sekretar Gradskog odbora Lige u Kikindi, nedavno je saopštila da je iz nadležnog ministarstva stigao dopis u kome se svi navodi ligaša – potvrđuju. Ali, SO Kikinda i dalje ne preduzima ništa, niti smenjuje sekretara, niti se oglašava ovim povodom, nit’ govori, nit’ romori, niti dovodi u red odluke donete u vreme sekretarovanja nezakonito postavljenog sekretara, a ne izgleda da će uskoro nešto da preduzme. Sad se čeka novi potez ministarstva, evo, puna dva meseca. Ako bude poteza, to jest, ako, bilo SO Kikinda, bilo nadležni iz ministarstva, uopšte išta preduzmu. Ovakva zbivanja samo zbunjuju prosečnog konzumenta informacija iz političkog života, jer izgleda da se zakon uopšte ne primenjuje, a kad se primeni, onda ne važi jednako za sve. A možda to sve ne samo da tako izgleda, nego i jeste tako? Odgovor je, za sada, u ministastvu.

Blam tri: nedavno postavljena mlada direktorica Doma omladine, po zanimanju trener (trenerica?), ćerka znamenitog lokalnog radikala, po zanimanju vozača, a po funkciji šefa Štaba za poplave, i verenica još znamenitijeg, nedavno je podelila nove otkaze u ovoj ustanovi, a bez posla je ostao i Duško Francuski, čovek koji je u svoje vreme pokrenuo kikindsku Inicijativu za donošenje zakona o lustraciji. Zakon je donet, samo se nešto slabo primenjuje. Duško Francuski, po nadimku Duta, osnivač LSV u Kikindi, ostaće upamćen po tome što je, tokom godina svog direktorovanja, pružao podršku kikindskoj NVO sceni, tako da su mnoge NVO osnovane u Domu, i tu našle prostor za rad zahvaljujući upravo Francuskom, jer direktori drugih ustanova kroz duge godine nisu hteli ni da ih prime, nego su ih tretirali kao opasne strane plaćenike; ime Duška Francuskog, kao simpatizera ili saradnika NVO našlo se u svim projektima koje su NVO iz okruženja Doma omladine slale u inostranstvo; Francuski je podržavao i “Kikindske”, sada već poznate kao “brend” Kikinde i kikindskog novinarstva, lično išao na sva suđenja kojima su ove novine bile izložene u vreme zloglasnog Zakona o štampi i tamo trpeo sve formalnosti koje uopšte nisu ugodne; plaćao, iz svog džepa, sve kazne kojima je kažnjavan kao direktor u vreme kad su “Kikindske” bile u sastavu Doma omladine, odbijajući sve zahteve, provokacije i naredbe da “disciplinuje” novine i zabrani im da pišu tako kako pišu; plaćao kazne i posle 5. oktobra 2000. godine, jer je glupi zakon važio i dalje, a sve kazne izrečene dok je važio naplaćivane maksimalno uredno; sve nas novinare primio je Duško Francuski u stalni radni odnos, a nije morao, baš naprotiv, jer su neki od vlastodržaca i onda kao i sada smatrali da novinari treba da budu eventualno honorarci, sa malim honorarima, ili da, još lepše, rade džabe, iz čiste ljubavi prema pisanoj reči i promociji demokratskog društva; Duško je sarađivao sa strancima, i upravo zbog toga su u Kikindu stigli PRONI institut i druge organizacije; organizovao i podržavao organizovanje alternativnih festivala, koncerata, tribina i radionica; tribine Helsinškog odbora za ljudska prava održavale su se upravo u prostoru Doma omladine; itd. Duško Francuski je, neka i to ostane zabeleženo, u svoje vreme, posle promena 2000. godine, davao prostor za skupove i tribine čak i Srpskoj radikalnoj stranci (što mnogi novopečeni borci za demokratiju od oktobra 2000. godine nisu hteli), jer je smatrao da (njegove reči) “svi imaju pravo kako na svoje mišljenje, tako i na korišćenje prostora u Domu pod istim uslovima”. Zbog tih tribina SRS Duško je popio more kritike od svojih saradnika u vreme prošlog saziva lokalne vlasti– a ti isti radikali, kad su postali vlast, jedva su dočekali da mu daju otkaz. U kampanji koja je protiv njega vođena u lokalnoj štampi, Duško je maltene proglašen za zločinca, a otpušten je uz obrazloženje da je u vreme direktorovanja (citat) “organizovao koncerte, tribine i muzičke programe, razne kurseve. . . “

A šta bi, po radikalima, trebalo da organizuje direktor Doma omladine? Mlade naciste? Na teret Francuskom stavljano je i to da je za ribanje Doma omladine za njegovog zemana korišćen deterdžent koji nije baš jeftin, i “Fa” sapuni (?!), umesto da je Dom omladine koristio deterdžent iz rinfuza, i najjeftiniji sapun, kako čine ustanove na čijem su čelu pošteni radikalski direktori. Sve ovo prepucavanje oko sapuna i toalet papira, tribina o ljudskim pravima i koncerata Marka Brecelja – gledano s tačke bilo prava, bilo zdravog razuma – nije ni izdaleka dovoljan razlog da neko dobije otkaz; ali, otkaz je usledio, pravi – pravcati, sasvim ozbiljan, ma koliko razlozi bili smešni ili sumanuti. Najvažnije: nije bilo nikakvih gubitaka. Duško Francuski Duta ostavio je Dom omladine pun k’o oko, što novih kompjutera, što mladih stručnjaka, a sve prostorije bile su sveže okrečene i opremljene novim nameštajem, za razliku od prizora koji je Duta zatekao kad je postao direktor. Međutim, radikali su mu zamerili i to što su mnogi od sadržaja u Domu bili besplatni za učesnike, čime je, po njihovom mišljenju, bivši direktor “propustio da ostvari zaradu”!!! Duško Francuski naći će drugi posao, a Kikindi će ostati jedna velika bruka, jer evo radikali izbacuju sve NVO iz Doma omladine. I odeljenje baletske škole u Domu moraće da traži drugi prostor za rad. Da već nije u sastavu srednje baletske škole u Novom Sadu, znači, pod nadležnošću ministarstva, a ne opštine, radikali bi i njega ukinuli, toliko su se zdravo naoštrili na sve što se u Domu omladine dešavalo pre njih, da ni male balerine i njihove nastavnice ne bi izmakle njihovom shvatanju rada Doma.

Ali, ni to nije sve: imamo mi još bruke, blamaže i sramote. U sklopu naprasnih povrataka religiji praotaca na nivou države, i u Banatskom Velikom Selu osveštani su temelji nove pravoslavne crkve i pokušano masovno krštenje oko 150 novopečenih vernika. Krštenje nije održano sasvim po planu, jer je počela kiša (hm, koliko se sećamo, krštenja mogu da se obave nezavisno od vremenskih prilika?), ali, temelji su osveštani. U istom mestu, meštani su svojevremeno, posle kolonizacije, digli u vazduh katoličku crkvu, treću po veličini u Vojvodini. Nju niko nije spomenuo, još manje da se iko (tom prilikom, ili nekom drugom) izvinio zbog uništenja katoličkog hrama i podizanja pravoslavnog na istom mestu, što je u nekim komentarima ocenjeno kao blasfemija, na koju bi nebo moglo da reaguje sa nekoliko stotina gromova, a potomci rušitelja tuđe crkve – pokajanjem, i obnovom porušenog hrama pre nego što se pristupi izgradnji novog. Za sada, gromovi nisu izostali, bilo ih je dovoljno nad Kikindom ovog leta. Od izvinjenja – ništa.

Forsiranje mraka se nastavilo prilikom prodaje AD “Toza Marković”, fabrike crepa, cigle i pločica, kojoj je prethodila još jedna od kampanja punih mržnje i nacionalističkih kvalifi kacija na račun protivnika, uz obilato maltretiranje vlasnika akcija, radnika i penzionera ove fabrike, kojima su batinaši uskakali u dvorišta preko kapija, terajući ih da potpišu za paket akcija u korist direktora koji pokazuju laktove i srednje prste. Beše to tako drastično, da su mnogi dobili batina, samo zato što su: a) hteli svoje akcije da prodaju i konačno dođu do nekog novca; b) nedovoljno mrzeli HRVATA koji je došao da kupi fabriku i nisu se pojavili da protestuju protiv njega, c) bili u pogrešnom sindikatu (“Nezavisnost”), ili d) bili u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Tako, jednog kišnog popodneva, razlegle su se Trgom u centru Kikinde pesme “Srbija je naše blago” i “Ne može nam niko ništaaaaa...” Svi koji u blizini stanujemo, pomislismo da je u pitanju neki radikalski hepening, uz podrugljivu primedbu kako su baš mogli da za miting odaberu neki dan kad ne pljušti kao iz kabla; ali, ne, to čak nisu ni bili radikali, nego vlasnici “Tozinih” akcija, poštovaoci laktova i srednjih prstiju, koji su, osim buke, napali i novinare lokalnih medija, koji su potpuno nedužno izveštavali s lica mesta, tako da su neki od novinara izvređani, a drugi dobili i po koji udarac (slobodnom novinarstvu). Bilo je i pretnji smrću odbornicima DS zato što su se usudili da javno kažu kako su akcije privatna svojina, i kako vlasnici imaju pravo da ih prodaju kome hoće.

Vazduh nad Kikindom bio je i ovog leta zagađen, tako da su i najzdraviji ljudi imali problema za disajnim organima, a zagađivači opet nisu pronađeni, uprkos najsavremenijim aparatima koje je nabavio Zavod za zaštitu zdravlja. Bilo je bruke i brukanja u izobilju, za duge godine, suviše za ovih nekoliko meseci otkad su radikali na vlasti – da bi do eksplozije došlo one večeri kad je reprezentacija SCG pobedila reprezentaciju Mađarske u vaterpolu. Sile organizovanog nereda pojavile su se na Trgu, gde je, pod vedrim nebom, upravo nastupao izvanredni duvački orkestar iz mađarskog grada Kiškunfeleđhaza. Urlicima “Srbija, Srbija”, mladi ljudi su prekinuli koncert, jurili su automobilima po Trgu kuda je saobraćaj inače zatvoren, trubili sirenama, bacali svetleće rakete, flaše i ostalu staklariju po širem centru grada do duboko u noć, njih šezdesetak rasteralo je sve ostale, koji su se sklanjali pred njima umesto da ih barem opomenu, podsete na lepo ponašanje. Naprotiv, mnogi su im se usput i pridružili, poneseni verovatno sportskim uspehom. Policija, koja inače zaustavlja svakog ko biciklom zađe u pešačku zonu, nije se pojavila. Ohrabrena, sportski nastrojena omladina je iste noći urlanjem i kamenjem napala nekoliko kuća u kojima žive Mađari, uz obrazloženje da su “sigurno navijali za Mađarsku”. Kakva koincidencija, napadnuti su samo stariji i oni koji žive sami – što bi se moglo tumačiti da su mladi napadači blagovremeno pripremljeni, da su znali “kod koga idu u posetu”, pa se postavlja opravdano pitanje, a šta bi bilo da je reprezentacija SCG te večeri lošije prošla? Kakav prizor za goste iz Kiškunfeleđhaza, članove međunardno poznatog orkestra, koji je došao u Kikindu uz blagoslov i podršku evropskih organizacija za razvoj i saradnju, da nastupi na foklornom festivalu FENOK – kakve utiske će gosti poneti iz grada, nekad poznatog po toleranciji i evropskim integracijama? Ali, blago gostima: oni odoše, a mi ostadosmo. O incidentima te noći nije bilo ni reči u medijima.

Kakva još bruka može da nas zadesi? O, može, može, još kakva: sve mogućnosti aktuelne vlasti i njenih epigona ni izdaleka nisu iskorišćene. “Svaka je sila za vremena, samo sramota do veka”, govorili su stanovnici Kikinde nekada. Sada, dok ovo još traje, mnogi su odlučili da zavuku glavu u pesak i ne vade je odande dok se “nešto ne desi”, ali, drugi su odlučili da u tom “nečem” uzmu učešća, koliko da ih više ne bude stid. Tako, opozicija formira vladu u senci; pedantno i redovno nabraja sve počinjene grehe i propuštene poteze aktuelne vlasti; deli letke pod okriljem noći, a u lecima – sve o radikalima. I sve akcije možda bi prošle sasvim nezapaženo, da se radikali toliko ne ljute, da predsednik opštine neće da iziđe na tv duel Dušku Radakoviću, predsedniku GrO LSV, dok svu opoziciju naziva imenima koja ni hartija ne mora da trpi.

Ali, još nije bilo da svane pre zore – do tada, ima da otrpimo i ovu rundu mraka.

Gordana Perunović Fijat
jul-avgust 2005 - Helsinška povelja broj 85-86