Višak simbolike

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Kikinda, mirna varoš, upravo se suočavala sa efektima prikazivanja dokumentarnog filma o događajima u Srebrenici. Više nije bilo šanse da se palanačka žabokrečina i dalje ponaša kao da se ništa nije desilo – ili, možda, ipak, jeste? "Kikindske" i VK-televizija objavile su izjave Kikinđana koji su gledali film. Sva ostala, uslovno rečeno, javnost pokušavala je da se još jednom zagnjuri u blaženo neznanje i pretvara kako ništa nije bilo, kako "ništa nismo znali", i, sve u svemu, jedno veliko ništa. O svojevremeno vrlo uspeloj mobilizaciji Kikinđana na sva moguća ratišta – ni reči, ni slova. Da, umela je to Kikinda: da se odazove pozivima na ratišta "sto dva odsto" i isprati dobrovoljce i dobromorce sa sve cvećem i pesmama. Nekoliko ih se nije vratilo; neki su se vratili u crnim kesama, neki bez nogu ili očiju, a neki zauvek promenjeni, u svakom slučaju, ne na bolje.

"Zovu me, čujem ih stalno", vajkao se svojevremeno jedan povratnik sa ratišta u ratovima u kojima Srbija, je li, nije učestvovala, samo je Vojvodina mobilisana. Mi smo te "glasove" u njihovim glavama pripisivali posttraumatskom stresnom sindromu, velikom strahu i višku alkohola. Nikome nije palo napamet da čovek ustvari govori ISTINU, da se zaista seća sasvim konkretnih mrtvih, koje je zaista lično video na ratištu, pa možda čak i lično ubijao – priča u poverenju zdravstveni radnika zadužen "onih godina" za zbrinjavanje bivših nosilaca uniformi. Nije se mnogo pričalo ni kad su učenici osnovnih škola – da, osnovnih! – u Kikindi počeli da donose bombe i druge eksplozivne naprave, vlasništvo svojih očeva, na časove i da bodu svoje drugove noževima. To je, nekako, pripisivano "zlim vremenima", "gubitku svih vrednosti", kao da su "vrednosti" klikeri, pa ispadaju iz džepa, itd. I sad bi, izgleda, mnogi stanovnici tako mirnog i dosadnog banatskog severa, voleli da se ništa nije desilo, a i ako jeste – oni nisu učestvovali u tome. Snimke ubijanja stanovnika Srebrenice malo ko želi da komentariše; ta tema se izbegava za stolom, prilikom poseta, pa i u dobrom delu lokalne politike. Gde nestade ono silno busanje u prsa, kamo izveštaja sa ratišta i ratničkih priča? Da li je iko od tih "mirnih, dobrih ljudi", zainteresovanih samo za svoj opstanak i svoje male nacionalističke mrakove, shvatio barem toliko da je ubijanje zločin, ili opet treba objašnjavati da je crno – crno, i suočavati se sa njihovim belim pogledima? Da se ne zaboravi – ovde je veliki deo glasačkog tela glasao za SRS na izborima početkom jeseni 2004. godine. Postepeno, veoma sporo i uz velik otpor, odnos snaga počinje da se menja.

Kikindski ligaši sproveli su onomad istraživanje, ispitujući oko 1000 Kikinđana po metodu slučajnog uzorka, za koga bi danas glasali, a slična istraživanja najavljuju ili već sprovode i druge stranke. Pokazalo se da bi za radikale posle svega glasalo oko 25 odsto, što u odnosu na vreme izbora predstavlja pad popularnosti za svih 7 odsto, jer je u septembru prošle godine za ovu stranku glasalo oko 32 odsto biračkog tela. Najveći porast popularnosti beleži DS, za njih bi sada glasalo 19 odsto glasača, što je za 6 odsto više nego u vreme izbora od 2004. godine, za ligaše 5 odsto više, i tako dalje. Još uvek je najviše onih koji uopšte ne bi ni izišli ni na kakve izbore, kad bi se održavali, i ne bi glasali ni za koga: 52 odsto. Prikupljaju se i potpisi za smenu B. Blažića (SRS), predsednika SO Kikinda, samo i to nešto sporije ide, malo je danas onih koji bi se potpisali baš zapravo, imenom i prezimenom plus JMBG i brojem iz lične karte, manje je onih koji bi učestvovali u takvom eksperimentu, naročito posle otpuštanja mnogih koji su bili članovi nekih radikalima antipatičnih stranaka, ili čak nisu ni bili članovi, nego su u tim takvim strankama imali rođaka, poznanika ili partnera. Lokalna samouprava u kojoj su radikali većina zakazuje većinu sednica Skupštine opštine po hitnom postupku, iako se odbornici opozicionih stranaka kunu da za tako nešto nema razloga; a i kad sednica nije po hitnom postupku, odbornici opozicije dobijaju materijal dva, tri dana pre sednice, umesto osam dana pre sednice, kako je propisano, ili čak dobiju papire na samoj sednici, na početku, ili pre one tačke dnevnog reda na koju se priča odnosi. Protestovali su opozicionari, naročito obično dobro pripremljeni odbornici LSV i DS, nego im je slabo vredelo: radikali ili nisu slušali, ili nisu čuli.

U sad već davnim danima (vreme se pokazuje kao vrlo relativna katerogija) pre emitovanja snimka ubijanja u Srebrenici, lokalne vlasti pokušale su da posvađaju lokalnu javnost, opredeljivanjem za dva simbola grada: inicirali su, naime, da se spomenik Jovanu Popoviću, književniku, jednom od osnivača NIN-a, izmesti sa rundele na Trgu u centru grada, i na njegovo mesto vrati Beli krst, koji stoji ispred pravoslavnog hrama, gde je smešten posle Drugog svetskog rata. Krst su, prema predanju, poboli doseljenici na teritoriju današnje Kikinde, Srbi graničari pristigli iz Semlaka, Nadlaka, Čanada i drugih mesta u današnjoj Rumuniji, početkom XVIII veka, i izjavili, opet prema predanju, “ovde ostajemo”. . . U početku, bio je to krst od drveta, tek kasnije je načinjen krst od mermera. I sad se o krstu i pesniku, dva simbola istorije Kikinde, izjašnjavaju stranački prvaci i intelektualci, svesni da ih opredeljenje za krst ili za pesnika (t.j. za izmeštanje spomenika pesniku, ili protiv izmeštanja spomenika pesniku) nužno svrstava na određenu stranu, koju svako od njih brani svim raspoloživim argumentima, nepomirljivo posvađanim i s malo prilike da se čuje običan glas razuma i nekoliko važnih podataka:
a) parada sa pomeranjem oba spomenika (jedan je od bronze, drugi od mermera) koštala bi gomilu novca (novaca), najmanje milion ipo dinara, ako ne i više, tako barem tvrde stručnjaci, što je za opštinu sa 12.000 nezaposlenih i barem još toliko stanovnika bez normalnih prihoda ipak previše;

 b) trg u centru Kikinde je pod zaštitom države kao ambijentalna celina, pa se za svaku promenu nužno pitaju nadležni, koji ne stanuju u Kikindi, a na prvom mestu Zavod za zaštitu spomenika iz Subotice, i

c) trg u centru Kikinde je dovoljno prostran, da se na njemu smeste ne dva, nego dvadeset dva spomenika, i da za sve bude mesta.

Umesto toga, zakuvavala se jedna rasprava u kojoj čak ni SPC nije učestvovala, jer se povukla iz hora visoko podignutih tonova i velikih reči. Da ne beše skandala oko smimaka iz Srebrenice (mnogi smatraju da je skandal – to što su snimci prikazani, a ne ono što se na snimcima vidi), možda bi u Kikindi bilo demonstracija, pa čak i obračuna pristalica krsta i pristalica pesnika. Da nije ludo – bilo bi blesavo, toliko energije trošiti na raspravu o spomenicima kao o nečemu životno važnom, dok živi stanovnici Kikinde tonu u siromaštvo, i gomila stvarnih problema pritiska tolerantni grad. Ali, to je manir: daj što više buke (i bijesa) oko nečega što izaziva emotivne reakcije, pa pravi problem možda nećeš ni morati da rešavaš. Sad se priča o istoriji, religiji i poeziji J. Popovića ipak malo stišala, barem do jeseni, a onda bi mogli da započnu socijalni nemiri, jer se broj nezaposlenih i dalje strelovito povećava, a spasa u vidu stranih kapitalista nešto nema.

Ovde ne može da se izostavi nova istinita legenda iz kikindskog centra: ekipa verovatno situiranih tajanstvenih stranaca zaista je stigla u Kikindu (skupocen auto, laptopovi itd.), s namerom da razgleda jednu od ovdašnjih propalih fabrike, koje se, sasvim u skladu s aktuelnom situacijom, prodaju u bescenje. Gosti su prispeli u Kikindu u večernjim časovima, uzeli sobu u hotelu “Narvik”, kako bi prespavali i sledećeg dana krenuli u razgledanje, kad, međutim: u šetnji centrom, primetili su ono što i Kikinđani primećuju godinama, da je pravoslavni hram Sv. Nikole osvetljen reflektorima (i to je najbolje osvetljena destinacija u gradu, noću se vidi na daleko, još pre nego što se uđe u Kikindu iz pravca Zrenjanina), a katolička crkva, pedesetak metara dalje, u potpunom mraku - čak ni kandelabr ispred nje nije radio. Detalj, sitnica, možda? A možda, ipak, ne? Šta su stranci ovim povodom izjavili, nije zabeleženo; samo su se drugog jutra pokupili iz Kikinde, ne razgledavši fabriku na prodaju. Posle je katolička crkva dobila sasvim solidno osvetljenje – samo da neko slučajno ne pomisli da je to finansirala lokalna vlast. Kod finansiranja, za sada je jasno samo toliko, da selo Sajan (stanovnici Mađari, tradicionalno nikad ne glasaju za radikale) nije dobilo ni dinar iz budžeta za ovu godinu. Otkad je za predsednika sela izabran (velikom većinom) Kornel Apro, Sajan je kažnjen – jer nije glasao za radikalskog kandidata. Uzgred, i radikalski kandidat je Mađar: među kikindskim članstvom SRS ima srazmerno mnogo Mađara, na najveće čuđenje njihovih sunarodnika. Tako Sajan nije dobio novac od SO Kikinda ni za uskršnje svečanosti, niti će išta dobiti za žetvene svečanosti u julu, potvrdila je za medije Šara Benjocki, predsednca kulturno umetničkog društva “Adi Endre”. I opet da ne bude zabune: nije samo Sajan ostao kratak za finansije, kažnjena su i druga sela, na primer Mokrin, takođe zato što je glasao za “kneza”, kandidata grupe građana, bliskog stranci SPO, umesto za radikalskog predstavnika. Nema rudne rente, iako se upravo u ataru Mokrina nalazi 75 odsto bušotina NIS Naftagas u opštini Kikinda, nema novca za radove, za deponiju, iako je Mokrin bukvalno zatrpan divljim deponijama, a sva je prilika da će Mokrinčani sami finansirati  i manifestacije koje održavaju svake godine. Ne simbolično, nego sasvim konkretnim potezima, održava se atmosfera svojevrsne “ravnoteže straha” uz višak simbolike i obilje istoriografije na pogrešnom mestu. Prvo: vašar. Kikinda je, kao većina mesta u Vojvodini, posle Drugog svetskog rata ukinula vašar, uveden još u doba Marije Terezije, i prodaju stoke prebacila na stočne pijace. Radikali su svojevremeno mnogo ismejavali lokalnu vlast iz 1996. godine, što je za dan grada proglasila 12. novembar, datum kad je Kikinda, osim ostalih prava, dobila i pravo da organizuje vašar. Behu to vremena prosvećenog apsolutizma, i vašari su bili vrh vrhova tadašnje razmene robe i sklapanja poslova. Kikindski vašar bio je poznat po tome, ali, kad više nije odgovarao zahtevima tržišta, ukinut je. Međutim, radikali, čim su došli na vlast, odmah su uveli i vašar, baš na dan gradske slave, letnjeg sv. Nikole, 22. maja, koju su takođe vratili iz istorije. A na vašaru – dva užara, tri alvara, nekoliko grla stoke, dosta pića, eto, nama manifestacije. Izgleda da će navladine organizacije i mediji koji nisu radikalski morati dobro da se pomuče da svojim projektom “Novi optimizam” vrate malo pravog optimizma i dobru energiju biračkom telu. U protivnom, gledaćemo cirkus, vašare znatno manjeg obima nego što su bili u doba Marije Terezije, svečana vraćanja krsta na staro mesto (udaljeno svih dvadeset metara od mesta na kome se krst sada nalazi), nacionalističke grafite po zidovima, prekrečavanje odličnih grafita po kojima su kikindski klinci poznati u svetu, sivom bojom, otpuštanja svih koji se ne sviđaju novim vladaocima, zapošljavanje likova kojima opasno fali škole, sednice SO po hitnom postupku etc., etc.

Kadrovska rešenja aktuelne vlasti izazivala bi (uglavnom i izazivaju) smeh - da nisu tragična. Pravi Galgenhumor iz političke noćne more svih boraca za promene. Za direktora muzeja predložen je nedavno – defektolog. Da li je neko čitao Zakon o muzejskoj delatnosti? Ili će se na sednici upravnog odbora menjati statut, pa zakon neće ni trebati? Jedna osoba iz Kikinde, draga radikalskim predlagačima, promenila
je od oktobra 2004. godine pet plaćenih funkcija: na pet mesta je imenovana, sa četiri smenjena. Direktori posle pogrešnih poslovnih poteza postaju direktori drugih firmi, sve brzom brzinom, veoma efikasno. Nedaleko od Kikinde, osećaju se sve posledice grozne poplave koja je uništila područja srednjeg Banata, dok malo severnije, u opštinama Novi Kneževac i Čoka, radikali pokušavaju da ugroze koalicije lokalnih vlasti, srećom, bez uspeha. U Novom Kneževcu su odleteli iz kombinacije, u Čoki, gde nisu ni učestvovali u vlasti, kukaju do neba što se selu Ostojićevu, odlukom opštinara, vraća staro ime Tisasentmikloš. Inače, Ostojićevo se na srpskom jeziku nekad zvalo “Potiski Sveti Nikola”, što je potpuno tačan prevod mađarskog imena - i obrnuto. Opštine Novi Kneževac, Čoka, Senta, Ada i Kanjiža ušle su, kad su formirani okruzi u sastav severnobanatskog okruga, iako su se sve tome žestoko opirale. Uzgred, Senta, Ada i Kanjiža i nisu u Banatu, nego u Bačkoj, i stanovništvo nije preterano srećno što im je sedište okruga u Kikindi, s kojom nemaju ništa, čak ni redovnu autobusku vezu. Ova nelogičnost iz vremena jačanja režima Slobodana Miloševića ne da nije nikada ispravljena, uprkos svim promenama, nego, kako izgleda, neće uskoro ni doći na dnevni red, pošto ćemo uvek imati većih problema, preča posla i važnije istorijske zadatke. Ukoliko neki predstavnici normalnosti uskoro ne preduzmu konkretne korake..

Gordana Perunović Fijat
maj-juni 2005 - Helsinška povelja broj 83-84