Kikinda: Grad iz anegdote

Piše: Gordana Perunović-Fijat

- Kad je Boris Tadić obilazio, početkom aprila, opštine severnog Banata, u Kikindi nije bio. Kao da u Kikindi vlada šap, besnilo, ili radikali. Mlađan Dinkić, Ivana Dulić Marković i svi ostali ministri poslali su istu, pretpostavlja se, dovoljno jasnu poruku o saradnji sa lokalnom samoupravom sa SRS-SPS većinom. Nedugo zatim, radikali su izgubili sela: prilikom izbora “seoskih knezova”, kako su sada nazvani predsednici sela, svega dva od devet sela je ostalo radikalno. Situacija je, sportski rečeno, mirisala na opak autogol, kao logičan sled apsurdnosti koje su se događale posle dolaska radikala na vlast. Skupština opštine Kikinda, sudeći po priznanjima sveta, svojevremeno najtolerantnije opštine u Srbiji, počela je prošle zime - prve radikalne zime posle dugog perioda - nekako čudno da izgleda. Na svakom spratu posetioce dočekuju visoki momci u odelima, koji legitimišu svakog ko uđe, i pitaju ga kuda ide i kod koga. Sin jedne od SRS odbornica, nedavno zaposlen kao obezbeđenje u zgradi SO, jednom prilikom je jurio građanina kroz hodnik, kojim se ovaj usudio da prođe posećujući rođaku koja radi u jednoj republičkoj inspekciji. Posete zaposlenima u opštini su zabranjene, kao i prolaženje kroz hodnike, jer sada na nekoliko mesta piše “zabranjen pristup besposlenima”, ili već nešto tako tolerantno. Ličilo bi na anegdotu, namenjenu zasmejavanju onih koji znaju Kikindu iz nekih drugih dana, ali, nije. Tolerantni grad pretvorio se, za vrlo kratko vreme, u nešto drugo. Političke stranke preostale u kikindskoj lokalnoj vlasti od nekadašnjeg DOS - sporazumele su se da krenu u zajedničku akciju protiv radikala. Tako će zajedno nastupati LSV, DS, SVM, G17+, PSS, čak i kikindski ogranak DSS, iako zbog ovakve odluke ima problema sa svojom centralom. Što se tiče PSS, situacija je još interesantnija: od dva odbornika, koliko ih ova stranka ima u lokalnom parlamentu, jedan se pridružio opoziciji, a drugi, dr Milovan Blažić, rođeni brat predsednika SO dr Branislava Blažića(SRS) - svom bratu. Zoran Milešević, vlasnik i osnivač VK radija i televizije (svojevremeno a i sada mnogo kažnjavanih i progonjenih medija), izjavio je posle ovakve odluke da su sve sadašnje opozicione stranke mogle ovako da se dogovore i jesenas pre izbora, pa bi sada imale većinu u SO Kikinda i uopšte ne bi postale opozicija. U Kikindi se upravo ostvaruje stara poslovica da je školovanje besplatno, samo se svaka škola plaća. S druge strane, SRS, SPS i KI 39, stranka Dmitra Šegrta, oformile su svoju koaliciju, po mnogim ocenama, sasvim prirodnu i očekivanu, koja bez teškoća ostvaruje sve što je naumila, glasa bez problema, i deli sve funkcije na ravne časti, jer opozicija uopšte ne učestvuje u deobi funkcija. A onda, još jedan autogol: kad su radikali pokušali da ukinu regionalnu televiziju u osnivanju, njihovi “prirodni partneri” su glasali protiv! Tako se vlast na kikindskom lokalu još jednom zaklimala. Slučaj Pavla Markova, sekretara SO, kome je kikindska opozicija zamerala što nema dovoljno staža za funkciju na koju je imenovan, još nije adaktiran, iako je mnogo učinjeno da bude zaboravljen.

Radikali su najpre tvrdili da Markov ima dovoljno staža; opozicija je pribavila uredna dokumenta od beogradskog Pravnog fakulteta gde lepo piše da je Markov diplomirao krajem 1999. godine, sa prosekom 6,21, tako da ni uz najbolju volju nije uspeo da stekne pet godina radnog staža do dana kad je postao sekretar, pa čak ni kad bi mu se vojni rok računao u staž. Radikali su na ovo odgovorili "da, znali smo da nema dovoljno staža - ali to nije važno", i zamerili opoziciji što toliko insistira na primeni zakona. Aman, ljudi, što ste dosadni, kakav zakon? Navodno su se za ovu priču zainteresovali Opštinski sud i Tužilaštvo, a da li će nadležni nešto preduzeti, ostaje nestrpljivoj javnosti da čeka i vidi. Inače, pravničke poslove za SO Kikinda obavlja advokat Nikola Markov, otac Pavla Markova. Opozicija nemilosrdno računa koliko "tandem Markov" staje kikindsku opštinu, i stavke su, izgleda, poprilične. A ako se nekim .udom (pukom sre.om) nadle.ni pokrenu s mesta, pa dovedu u pitanje postavljenje sekretara SO, onda, ako se dobro sećamo zakona, a sećamo se, mogu da padnu i sve odluke koje je sekretar potpisao od vremena kad je postao sekretar. Samo što takve opasnosti nema; nadležni, po pravilu, neće ništa preduzeti, osim ako ih neko ne natera. Uzgred, Markovi tuže za duševnu bol svake novine koje ih spomenu.

Priču o sekretarovom stažu smenila je nova, i to takva da su se njome danima bavili dnevni mediji, a nije izostala ni prilikom tv duela Nenada Čanka sa zamenikom jednog od haških zatvorenika. U pitanju je bila zemlja DP "Mokrin" koje je upravo privatizovano. E, od oko 6.000 hektara zemlje u vlasništvu ove firme, oko 1.190 hektara je prepisano nekim vlasnicima, navodno bliskim SRS, i to po cijeni, pravoj sitnici od 9,34 dinara po hektaru. Da su nekretnine u Vojvodini u poslednje vreme vrlo jeftine, i da je moguće kupiti kuću s placem u selu za oko 4-5.000 evra, poznato je; ali, nepunih deset dinara za hektar zemlje, to je ipak malo mnogo. I da nestane iz zadruge lep radni sto, ili kompjuter, pa, hajde - de; ali, 1.190 hektara zemlje, ipak nije prošlo nezapaženo, osim ako bi iko normalan poverovao da je moguće toliko mokrinske crnice, pesku.e i slatine strpati u akten- ta.nu i odneti. Svu potrebnu dokumentaciju i u ovom slučaju uredno je potpisala lokalna samouprava, predsednik opštine i ostali - da bi, čim se priča suviše usijala, sva rešenja bila brzometno poništena. Za sada su se iza brave našli neki od bivših rukovodilaca DP "Mokrin", a zlonamerni ali dobro obavešteni krugovi tvrde da su najveće ribe opet izbegle mrežu. Posle su paori zadrugari probali da organizuju i neki protestni skup, da uzmu iz preduzeća i sa svinjogojske farme sve ono što im novi vlasnici nisu platili - ali, hoćeš, na prilazu farmi bio je postavljen jedan veliki kombajn i jedan kordon velikih momaka u crnom, od čizama do neobičnih crnih kapa na glavama, a svi oboružani pendrecima, vatrenim oružjem i dobermanima, pa su paori brzo odustali i nestali sa lica mesta. Policija se nije pojavila. Sud i ostali nadležni izjavili su nešto kao "ne želimo da se mešamo u prljave političke igre". Ma nemojte? A, platu da nose kući, to žele? Dokle ćemo takve da plaćamo - mi, bezvezni poreski obveznici, kojima stižu izvršioci ako samo zakasnimo sa uplatom računa?

Tako poljoprivreda, a ni ostala privreda ne prolazi najbolje; "Kikindski mlin" prodat je, pa preprodat, jer se vlasnik suočio sa mnogo većim dugovima nego što su mu u početku prijavljeni. Poljoprivredne firme, razne zadruge i kooperacije, odlaze u stečaj, a o kršenju prava tzv. "malih akcionara" nekad uspešnih fabrika mogu da se pišu knjige. Većina ovih ljudi je na smrt preplašena pričama rukovodilaca, da će svi koji prodaju akcije - ostati bez posla, i niko ih ne bi ubedio da vlasništvo nad akcijama nema nikakve veze sa pravima iz radnog odnosa. Da ironija bude veća, mnogi koji nisu prodavali akcije, u strahu da će se rukovodioci "svetiti", ipak su dobili otkaz, a novi se otkazi spremaju i dalje. PIK, nekad uzor klanične industrije, upravo je otišao pod led, i na evidencije republičke zajednice za zapošljavanje stiglo je još oko 170 ljudi. U takvoj situaciji, dok se sve raspada i ruši, stiže Johan Ševeland, direktor norveške fondacije "Jearen", s namerom da ispita mogućnosti investiranja u Kikindu, i ponudi način i modele. Kad je ušao u kancelariju radikala koji je zadužen da ga dočeka u opštinskim robnim rezervama, a ono na zidu - velike fotografije Radovana Karadžića i Ratka Mladića, spremne za uramljivanje. Posle će da ispadne da stranci neće da investiraju u Kikindu otkada su u njoj na vlasti radikali. Hoće stranci da investiraju, nastaviće Norvežani da grade i ekološku deponiju, kao što je i dogovoreno i potpisano za vakta DOS ekipe - samo će da preduzmu neke male mere predostrožnosti. Naime, sav posao oko deponije obavljaće ovlašćena agencija, tako da lokalna samouprava (radikali) neće videti ni dinar od ovog projekta, pa je odmah izgubila svako interesovanje za njega, čak je prestala i da ga pominje prilikom javnih nastupa čelnih likova. Kraljevina Norveška, a naročito grad Narvik, s kojim se Kikinda odavno bratimila, još od kada su Norvežani spasavali Kikinđane smeštene u logoru Beisfjord tokom Drugog svetskog rata, pomagali su Kikindu i Kikinđane tokom proteklih godina šaljući lekove, kompjutere, opremu za bolnicu, obezbeđujući seminare, druge oblike edukacije, i iznad svega, podršku i ohrabrenje i pre i posle 5. oktobra 2000. Centar za podršku ženama u Kikindi realizuje projekte namenjene učešću žena u lokalnoj samoupravi upravo uz podršku iz Norveške. ADF i drugi donatori takođe nisu "nestali" iz kikindskog miljea, naprotiv, po svemu sudeći, nastaviće da pomažu kikindske krugove željne normalnog života - samo će takođe da preduzmu izvesne mere zaštite svog ulaganja, koliko da ne bude posle - "nismo znali". Ili će, možda, netom uljuđeni i sve sa kravatama, radikali toliko da se svide stranim ulagačima i donatorima, da će ipak dobiti pare? Rade na tome - baš nastoje da se uljude. Čak, o čuda, kikindska SO ima najveći procenat žena odbornica u Vojvodini (34 odsto) - zahvaljuju.i brojnosti odbornica SRS! Radikali nastoje da budu skroz demokratični, ali nekako uvek uspreju da se odaju.

Na primer, SRS direktor Doma omladine postavio je radikalske zastave na vidna mesta u Domu - nek vide stranci u šta ulažu. “Kad su naši gimnazijalci išli u Norvešku, da budu gosti dece iz Narvika, koja su jesenas bila u Kikindi, niko iz opštine nije čak ni došao da ih isprati! Niko iz opštine nije ni pogledao te učenike i profesore, koji treba da nas predstavljaju tamo u normalnom svetu, od koga očekujemo pomoć! Samo smo mi najbliži pratili gimnazijalce, a oni su otputovali 28. februara, po snegu, po jakoj hladnoći, vozilima Crvenog krsta, jer nikakvo drugo vozilo nisu mogli da dobiju od opštine. A kad su norveška deca jesenas bila kod nas, prvo što su videli bilo je privođenje jednog mladića iz Kikinde, koji ih je dočekao sa svojim bendom i priredio im besplatan koncert, tako su Norvežani barem uživo videli kako izgleda život kod nas”, komentariše jedan nezadovoljni otac dvoje srednjoškolaca. U Sajanu, selu nastanjenom Mađarima, agilni seljani su organizovali “Uskršnji susret”, smotru starih već zaboravljenih narodnih igara i običaja. Smotra je organizovana po trinaesti put, i, kao što je uvek bio red, pozvali i opštinare da im budu gosti. Za manifestaciju organizatori (Društvo za negovanje tradicije i ekologije “Delibab”, uz podršku MZ, škole, vrtića i celog mesta) nisu dobili ni dinar od opštine - od koje inače nije bilo ni pisma, ni razglednice: niko iz lokalne samouprave nije se pojavio ni tada, ni prilikom otvaranja Doma kulture u Sajanu. Dom je građen prilično dugo: radovi su počeli 1988. godine (čitaj: u doba pre nego što je ukinuta autonomija Vojvodine), okončani 18. marta 2004. godine, a da nije bilo novca od ADF i Pokrajine, pitanje je i da li bi ikada bili završeni. Sajanci, predstavnici onog dela biračkog tela koje tradicionalno ne glasa za radikale, smatraju da je kažnjavanje njihovog sela zavrtanjem svih fi nansijskih slavina očekivan potez nove vlasti, i nisu iznenađeni, iako su veoma nezadovoljni; u selima koja su glasala za radikale, ljudi su očajni što su im upravo oni za koje su glasali uskratili svaku pomoć. Tu lekciju upravo je izučio Mokrin, koji ovog puta nije glasao za radikalnog kneza, a i u drugim mestima možda će doći do nekog velikog trežnjenja i okretanja političkih simpatija i očekivanja prema nekom drugom političkom faktoru. U takvoj klimi, Željko Bodrožić i ekipa organizuju u hotelu “Narvik” tribinu “Politika i mediji - buka i bes”. Gostuju Biljana Kovačević - Vučo, Želimir Žilnik, Teofi l Pančić i Dragutin Guta Grubački. Sala puna, oko 200 ljudi sluša i postavlja pitanja, kao u vreme otpora Miloševiću. Ponovo se poteže pitanje odgovornosti za zločin i zlo - i to krivične, kako kaže g. Pančić. Dobra energija, vidljivo, počinje da se okuplja. Opozicija najavljuje prikupljanje potpisa za smenu predsednika opštine Kikinda. Predizborni sat ponovo je počeo da otkucava. Najavljuju ga u svojim konferencijama za sada stranke i poneka NVO.

Gordana Perunović Fijat
mart-april 2005 - Helsinška povelja broj 81-82