Radikalno plavo u koloru

Piše: Gordana Perunović-Fijat

- Sasvim iznenadno, ničim izazvano, već na izmaku sezone januarskih praznika, spustila se na Kikindu i okolna sela ledena i grozna zima. Živa se spuštala do -27 Celzijusovih, a snegovi “kao lebac beli pa debeli” (M. Antić) nisu uspevali da ublaže hladnoću. Smrzavala se zimnica u ostavama, voda u vodovodnim instalacijama i gas u setovima. Kikinda, inače, leži na prirodnom gasu (tako su barem tvrdili svi oni koji su davnih osamdesetih ubeđivali stanovništvo da pređe na grejanje gasom), a plaća ga skuplje nego gradovi u koje se gas doprema cevovodima: 13 dinara kubik. Mnoga domaćinstva dužna su još od prošle i pretprošle zime lokalnom preduzeću koje se bavi naplaćivanjem računa za gas, a posle ovakvih hladnoća, dugovi će samo da porastu. I upravo ove zime, oko 1.500 ljudi pojavilo se u zgradi Skupštine opštine Kikinda, tražeći ogrev, koji su im, kako su tvrdili, radikali obećali u toku predizborne kampanje. Radikali su odgovorili da je to koješta i čista laž, nisu oni obećali nikakav ogrev, nego je to još jedna podmetačina onih DOS-ovaca, kivnih što su izgubili vlast na prethodnim izborima. Siromahe kojima treba ogrev niko nije primio, a svi su ih lepo zamolili da odu iz opštine, pa će se oni opet vratiti ilegalnoj seči proređenih šuma oko Kikinde, i poslednja preostala stable poslužiće za grejanje.

Tek što je prošlo prvih 100 dana vladavine radikala u Kikindi (najtolerantnijem itd., gradu SCG za 2003. godinu, barem prema povelji Misije OEBS), a opozicione stranke su već pokrenule javnu debatu o rezultatima. Radikalima je zamereno mnogo stvari, počev od brzometnog skidanja zastave AP Vojvodine sa zgrade SO (odmah posle pobede na izborima), pa do kadrovskih rešenja do kojih je nova lokalna vlast došla otpuštajući ljude zaposlene za vreme DOS. Debata će biti javna i održavaće se u prostoru dovoljno velikom da se ljudi okupe u njemu, nagoveštavaju novopečeni opozicionari na čelu sa LSV, koja je i pokrenula celu priču i svih ovih dana kritikovala novoizabrane i novopostavljene. Najpre je nova lokalna vlast sa radikalskom većinom smenila direktore javnih preduzeća i na njihova mesta dovela članovi SRS i SPS. Zatim su radikali preuzeli javno preduzeće Informativni centar, i preko novoosnovanih “Kikindskih novina” (koje se reklamiraju kao “Plave su prave”, zbog plavog zaglavlja) započeli radikalnu kritiku bivše ekipe na vlasti. Garnitura iz perioda 2000 -2004. proglašena je “najgorom vlašću koju je Kikinda ikad imala”, sa svim mogućim zloupotrebama na duši. Pošto sve kontrole nisu pokazale dovoljno zastrašujuće rezultate, ostalo je da DOS-ovci budu optuženi za prelaženje pet miliona (ej, miliona!) kilometara službenim vozilima, korišćenje mobilnih telefona i nabavku hrane za kućne ljubimce u luksuznim beogradskim prodavnicama. O tome se na stranicama lokalne štampe neštedimice pisalo, međutim, sasvim površan uvid u putne naloge pokazao je da je bivša vlast prešla svega 800.000 kilometara službenim vozilima, a ne pet miliona, kako je prvobitno s radošću objavljeno. Bivša garnitura uzvrća da je zaista putovala, koristila mobilne telefone, pa čak i kompjutere uvela u lokalnu upravu, nekad otpornu na sve inovacije, ali je zauzvrat dovela u Kikindu DONATORE. Donatori su, uzgred, ostavili u Kikindi na milione evra, na tone kompjutera, a ni u građevinskom materijalu, lekovima i seminarima nisu škrtarili. Sela oko Kikinde, osiromašila tokom godina koje su pojeli skakavci, podigla su se iz mrtvila upravo zahvaljujući donacijama ADF i raznim programima za obnovu i razvoj. Nije sigurno da su stanovnici shvatili šta je to “demokraija”, ali im je itekako dobro došlo što im je popravljena škola, putevi dovedeni u upotrebljivo stanje, a zdravstvena stanica osposobljena za rad, koliko da ne padne pacijentima na glavu. Nezavisno od svih procena, da DOS za četiri godine “nije uradio ništa”, ili “nije uradio dovoljno”, ostaje potpuno jasno da DOS nije uradio ono što je bilo potrebno: nije osvojio simpatije stanovništva dovoljno da bi to stanovništvo opet glasalo za njega. Sela su glasala za radikale, grad je glasao za radikale, radikali su bili hit sa svojim najavama da će uvesti socijalnu pravdu, smanjiti plate direktorima i otpustiti neradnike i nestručnjake (lebac za tri dinara nije spominjan u poslednje vreme, od izbora). U praksi, to izgleda ovako: radikali otpuste iz opštine Mariju Srdić (DS), donedavno zaduženu za informisanje, jer nema fakultet, samo srednju školu, pa onda dovedu na isto radno mesto radikala koji nema ni srednju školu: išao je u gimnaziju, ama, nije položio maturu – znam čoveka, a znam da tokom poslednjih dvadesetak godina nije preduzeo baš ništa da bi položio tu zlosrećnu maturu, koju mu zli DOS-ovci tako rado spočitavaju.

Zbog svih optužbi za zloupotrebe, koje nisu dokazane, nekadašnji prvaci lokalne samouprave najavili su krivične tužbe. Radikali se zbog svega ne uzbuđuju previše. Zamere, na primer, ligaši dr Branislavu Blažiću, predsedniku SO Kikinda (SRS), da se krši poslovnik Skupštine, ili tako nešto, a on preko medija odgovori “bolje bi im bilo da ćute”. Ili, zamere, na primer, opet ligaši, da Pavle Markov, od nedavno sekretar SO, nema dovoljno radnog staža za tu funkciju, a Pavle Markov odgovori: “to je mlaćenje prazne slame!” Kad, ponovo, ligaši upute kritiku sekretaru SO da je jedanaestoro ljudi otpušteno iz opštine na osnovu političke pripadnosti (od jedanaestoro otpuštenih, šestoro je članova LSV, četvoro DS, a svega jedan nije član nijedne stranke), a sekretar odgovori: “Nije tačno, jer Olga Knežević (članica Glavnog odbora LSV i sekretara Gradskog odbora Lige u Kikindi, prim.aut.) nije član LSV, nego SPS!” Nema tu šta, radikali imaju odgovor na svako pitanje, primedbu ili kritiku, i odgovaraju odmah, i bez oklevanja. A i opozicija – stalno nešto zamera, čak traži i vanrednu sednicu SO na kojoj opet treba da se razmatraju neke odgovornosti i zloupotrebe novih vlastodržaca. Kao svoj najveći uspeh, radikali navode to što je budžet za 2005. godinu usvojen, jer su svi odbornici glasali za njega. Ko se iole razume u funkcionisanje lokalne samouprave, zna da budžet uglavnom prolazi bez teškoća: malo je odbornika koji će glasati protiv finansiranja sopstvene dnevnice i mesečnog prihoda od tričavih 14.000 dinara, a sve se to fi nansira iz budžetskih sredstava. Zanimljivost radikalskog budžeta, ko zna zašto, nazvanog “razvojnim”, sastoji se uglavnom u tome što uopšte nije predviđeno fi nansiranje seoskih mesnih
zajednica! Sela su se našla u čudu: osim Sajana i Banatske Topole, gde preovlađuje mađarski živalj, koji ne glasa za SRS, nikad i nikako, pružila su podršku, takoreći i pobedu osigurala, radikalima; a sad su kažnjena, time što neće dobiti pare! Ali, to je politika; najsimpatičniji lokalnoj vlasti već će naći način da dođu do nekih dotacija, nezavisno od zvaničnih dokumenata, a oni manje simpatični (na primer, mađarska
kulturno umetnička društva) mogu da se obrate nadležnim pokrajinskim sekretarijatima, Konzulatu Mađarske u Subotici, ili pak, stranim donatorima. Radikali su ukinuli i fi nansiranje mnogih sportskih klubova, udruženja ljudi s hendikepom i drugih asocijacija, što se nedvosmisleno svidelo biračima, koji bi možda dali pare svom omiljenom sportskom klubu, ali ne i ljudima s hendikepom, a rado bi zaposlili na dobro plaćenom radnom mestu sebe, svog srodnika ili prijatelja, što se upravo događa pod okriljem novopostavljene garniture, a što se u Kikindi dešavalo oduvek, pod svim vlastima i svim garniturama.

“Još Sloba (Milošević, prim. novinara) da se vrati, pa da kažemo: gde smo bili – nigde, šta smo radili – ništa. Sve je isto kao 1996. godine, samo smo mi još siromašniji i jadniji. Kad je DOS došao na vlast, sve nije nešto hteo da otpušta SPS-ovce i radikale, sve smo pričali kako mi nismo isti kao oni. A oni kad su došli, odmah su otpustili sve koji im nisu podobni”, komentariše stariji “ligaš”, koji je od stupanja u LSV, u vreme osnivanja, postigao samo toliko, da bude premešten na lošije radno mesto.

“Ne zanima me da li je novi predsednik opštine radikal, i koliku platu dobija: jedino neka uradi da nama bude bolje”, kaže Božana Đorđević (43), nezaposleni građevinski tehničar. Ne može da kaže kako to zamišlja, šta da predsednik opštine preduzme da stanovništvu “bude bolje”. Ona je bez posla, njen muž i odrasli sin takođe nemaju zaposlenje, rade privremeno i povremeno, uz opasnost prilično neizvesne isplate, četvoročlana porodica praktično živi od izdavanja dela kuće, duguje “i kosom na glavi” za već pominjani gas i struju, pridružujući se armiji kojom se još bavi jedino statistika – ona u kojoj piše da je preko 70 odsto stanovništva, siromašno. Deca su dobri đaci,ali, kako stvari stoje, ni mlađa kćer neće moći na studije. Ustvari, biće dobro ako dobije bilo kakvo zaposlenje. Kikinđani kukaju, piju bensedine i dijazepame, oboljevaju na psihosomatskoj osnovi, gube nadu, novac i zube, jedan po jedan, jer nemaju para za stomatološke usluge, ali, svejedno, ne odustaju od stare dobre koncepcije narodne vlasti koju su im radikali ponudili, a oni se još jednom upecali, odmah, čim su čuli da će direktorima biti smanjene plate “jer nije pravedno (citat) da direktor ima toliko veću platu od radnika”. Ako siromasi poveruju u uravnilovku, tu najvažniju tekovinu davno prošlih godina, sve ostalo može da se podnese. Stvarno enormno bogaćenje pojedinih likova iz lokalnog miljea, ako je nekad uspevalo da iziritira siromašniji svet, više ne može ni to da postigne. Ljudi izgledaju i govore kao da su oguglali na sve.

U međuvremenu, kikindske firme prodaju se jedna za drugom (nedavno je privatizovan “Kikindski mlin”, a vlasnik je najavio smanjenje broja izvršilaca), broj nezaposlenih prešišao je cifru od 12.000, ljudi izdaju sobe, lokale, stare polusrušene kuće nasleđene od baba – tetaka, gaje bukovače, kokoške, morke, kristal – salatu, rade sve i svašta da prežive, i prilično posustaju u jednoj trci koja izgleda kao da je već izgubljena. Još se drži samo nevladin sektor, Dištrikt 0230, ŽAR i ekipa rade svoje projekte, organizuju tribine i poneki seminar, čuvajući iskru nade iz vremena slobodnih gradova, odjeka izbora i velikih protesta 1996.-1997. godine i utiska da je Kikinda postala deo sveta. Mediji takođe odolevaju koliko mogu, nedeljnik “Kikindske” sa Željkom Bodrožićem na čelu nastavio je da izlazi pod okriljem novosadskog “Dnevnika”, a ni Zoran Milešević, vlasnik VK radija i televizije, i dalje ne preza od beskompromisno oštrog izveštavanja o zbivanjima na lokalu. Kikindski sud je pun tužbi protiv novinara, neki odgovaraju i zbog humorističkih tekstova. Da neki od lokalnih moćnika nisu otišli u nezasluženo velike penzije, a drugi ad parentes, slika Kikinde sada ne bi se mnogo razlikovala od slike iz sredine devedesetih. Točak istorije mnogo puta se okretao unazad na ovim prostorija i Kikinda upravo preživljava jedan takav okret; kad započne normalno kretanje, trebaće i nova doza vremena za još jedan oporavak.

Gordana Perunović Fijat
januar-februar 2005 - Helsinška povelja broj 79-80