Imati pa nemati

Piše: Gordana Perunović-Fijat

Tolerantni grad Kikinda, sa sve poveljom OEBS u kojoj piše da je upravo on najtolerantniji u SCG, baš se i nije pokazao tako “zdravo jako” tolerantno: radikali su glatko i bez napora odneli potpunu pobedu i dva poslanička mandata u republičkoj skupštini. Još jedan mandat za SPS i jedan za G17+, i to bi bilo to – do sledeće izborne podele snaga, t.j. plena. Ako tako čini i postupa najtolerantniji grad, šta li tek rade oni koji baš i nisu tako jako tolerantni? U ostalim opštinama severnobanatskog okruga -Adi, Čoki, Senti, Kanjiži i Novom Kneževcu – radikali, tradicionalno, nisu pobedili, čime su se ove opštine, sa većinom mađarskog stanovništva, izdvojile iz crno - crnog proseka cele Srbije i velikog dela Vojvodine. U opštini Kikinda, izuzetak su bila sela Sajan, Rusko Selo, i, naročito, Banatska Topola, mesto sa 800 stanovnika. Treba li ponavljati da i u ovim selima većinu življa čine Mađari? Srpski živalj je nedvosmisleno, glasanjem na izborima, pokazao za koju je opciju: objašnjenja i pravdanja posle boja ne pomažu. U Kikindi, SRS je pobeđivao tog 28. decembra 2003. godine na svim izbornim mestima, bez kampanje, bez ikakve pripreme, kao od šale; a, da ne zaboravimo, ista stranka dobijala je mnogo, mnogo glasova na svim predsedničkim izborima još od pobede DOS 5. oktobra 2000. godine, i to nije uspelo da previše zabrine one koji se upravo zabrinjavaju (s razlogom) zbog lošeg izbornog rezultata. Da li su možda ladies and gentlemen mislili da će retro-trend nekim čudom proći sam od sebe? Zar im nije palo na um da bi nešto, možda, trebalo i preduzeti – ne računajući samo povremena i relativno mlaka verbalna istupanja? Koalicija “Zajedno za toleranciju” u Kikindi bila je treća (u ostalim opštinama u okrugu – prva, ako joj je za neku utehu), iako nije uspela da savlada cenzus za ulazak u republičku skupštinu, DS je na kikindskom izbornom terenu postigao jedan od najgorih rezultata ukupno gledano na nivou Srbije, jedino je G17+ solidno prošao, iznedrivši čak i jednog republičkog poslanika, Vesnu Piperski Tucakov, diplomiranog defektologa i saradnika ADF. Radikali su odmah zahtevali od kikindske lokalne samouprave da svi čelni ljudi podnesu ostavku, lokalna samouprava je odgovorila, otprilike, “kako to mislite?”, i evo, sad Kikinda čeka šta će biti dalje.

A šta beše sa svim onim protestnim šetnjama u zimu 1996/7. godine? Sa statusom “slobodnog grada” u nekadašnjoj miloševićevskoj Srbiji? Šta je sa “ostrvima nade” koja je pomenula gospođa Olga Zirojević na jednom skupu predstavnika slobodnih gradova u Kikindi? Sa bogatom kikindskom NVO scenom i projektima organizacija u tom sektoru? Sa redovno kažnjavanim medijima kikindskim? Sa dobrom atmosferom uoči izbora 2000. godine? Sa odlučnim reagovanjem na pokušaj izborne krađe te iste 2000. godine? Sa ogromnim učešćem Kikinđana na okupljanju u Beogradu već zaboravljenog 5. oktobra 2000. godine? Sa entuzijazmom posle 5. oktobra? Sa očekivanjima? Sa ohrabrujućim podacima? “Oni su kao kiša iz planine, kao vetar iz polja otišli...“ – Tolkin, i, kako izgleda, od svega nije ostalo baš mnogo. Da li je moguće da toliko ulaganje, toliki trud, tolika dobra energija, nisu dali rezultat, nisu bar malo promenili svest stanovnika tog tolerantnog grada, barem toliko da glasaju za neku demokratsku opciju? Moguće je, i vidi se da je moguće. Entuzijazam se istopio, “kapital’ spremnosti za promene potrošen, a gnev, bes i razočarenje ostali.

“Kako da ne budem besan? Posle 5. oktobra, nismo očekivali revanšizam, nego kaznu za one koji su nam upropaštavali živote; a, eno, ljudi iz pretprošlog režima još sede gde su sedeli, i nikada neće odgovarati! A, dok smo čekali da oni pretprošli padnu, i ovi prošli napravili su gomilu afera, i gde smo sada? I u šta čovek da veruje, za koga da glasa?” – ljuti se tridesetogodišnji Kikinđanin, bez posla. Drugi, pak, navode da žive “teže nego za vreme Miloševića”, čak iako su im u međuvremenu prihodi porasli, ili im se penzija isplaćuje redovnije. Žal za Slobom, veoma rasprostranjen naročito među starijim stanovništvom (koje preovlađuje u Kikindi i uopšte u celom severnom Banatu), i naročito odmah posle pobede DOS, više nije izražen, a okretanje biračkog tela radikalima može da se tumači na bezbroj načina, prvenstveno podatkom da većina odraslih ljudi jeste bila i ostala u strahu od tog “velikog sveta” koji teži da “uništi naše nacionalno biće” (g. Teofil Pančić svojevremeno je pitao: a da li je to biće opasno kad se sretne u mraku? – odgovor bi glasio: naravno da jeste!), sve nas nauči da koristimo kompjutere i primora nas da radimo da bismo živeli umesto da se davimo u jalovim raspravama, lamentima i prepucavanjima. Ali, ne, to bi bilo suviše jednostavno: za mnoge stanovnike Kikinde situacija, naročito ekonomska, zaista se pogoršala od 2000. do 2003. godine. Prvo, mnoge fabrike su otišle pod led; u januaru 2004. radnici klanične industrije PIK dobili su platu za januar 2003. godine (!), radnici fabrike “25. maj” – platu od juna 2003. godine, a oni iz “Prime” – platu za jul, naravno, 2003. godine. Drugo, privatizacija “Elektrona”, “Prime” i drugih firmi nije se završila kako su radnici očekivali, naime, mnogi su bez plate, a mnogi i bez zaposlenja. “Livnica”, velika firma, sa mnogo zaposlenih i posle svih otpuštanja, nikako da se privatizuje, a pitanje je i kada će, znajući da ima velike dugove. Akcionari AD “Toza Marković” željno očekuju prodaju firme, nadajući se da će proći kao akcionari fabrike iste branše “Potisje” iz Kanjiže, koju je kupila austrijska firma “Tondah”, te su akcionari dobili po lepu sumu u eurima. Samo, kod “Toze” je malo drugačiji slučaj, akcionari koji poseduju većinski paket akcija ne mogu da uđu ni u skupštinu akcionara, ni u fabriku, jer ih menadžment fabrike ne pušta unutra, angažujući po potrebi i policiju. Strani ulagači, kad čuju ovakvu priču – da vlasnici ne mogu da priđu svom vlasništvu – obično samo vrte glavom, ne shvatajući kako je to moguće u ovako lepim malim gradovima u ovoj ljupkoj i simpatičnoj maloj zemlji, što se oslobodila diktature. Nedavna poseta predstavnika “Tondaha” “Tozi” ulila je nadu akcionarima koji već gube strpljenje u krajnje neizvesnom i dugotrajnom postupku pred ovdašnjim institucijama, prilično nespremnim i ne osobito sposobnim da zaštite vlasnike – jednostavno, nisu naše institucije, sirote, navikle da štite bilo čija prava, niti da u tom poslu budu efikasne barem onoliko koliko je neophodno da bi ih poreski obveznici uopšte trpeli. A, kod nas se i ne zna koja su prava poreskih obveznika, niti akcionara – to su još novi novcati pojmovi za ovdašnju svest, nesklonu razmišljanju. Skupština akcionara “Toze” zakazana je za 14. februar, a potom se očekuje i prodaja fabrike. Živi bili, pa videli.

Političke snage u Kikindi koje računaju na toleranciju nastoje da se okupe i pripreme za predstojeće izbore, kojih će sasvim sigurno i biti, naročito lokalnih i pokrajinskih, a, ko zna, možda i republičkih. Najavjuje se, istina stidljivo, koalicija svih, ili barem većine svih straaka koje su nekada bile u lokalnom DOS, prvesntveno Koalicije za toleranciju (u Kikindi su je činile LSV i SVM) sa DS i, može biti, G. 17+. Situacija se menja iz dana u dan, a neminovno je samo čekanje u redovima kad neko od Kikinđana pokuša da uzme svoj novac (platu, penziju itd.) iz banke. Redovi penzionera na minus 12 Celzijusovih, od rana jutra, izgledaju jednako tužno i onespokojavajuće kao i 1993. godine. Nevladine organizacije u Kikindi takođe pokušavaju da opstanu u vrlo nepovoljnoj klimi, veoma svesne svog statusa: od saradnika i saveznika nekadašnjih stranaka DOS, postale su “nepotrebni prijatelji”, kojima se više ne odaje ni šturo i formalno priznjanje za zasluge. Ali, kako su nekadašnje stranke okupljene u DOS koaliciji u međuvremenu “zglajznule” daleko gore nego što su bile spremne, nije isključeno da se političari sete šta NVO mogu da “odrade” za njih, pa postanu malčice ljubazniji.

“Crna Gora je donela zakon o NVO, koji je nevladinim organizacijama značajno olakšao život i sve formalnosti oko registracije. U Srbiji, takav zakon nije donet – upravo zato da ne bi olakšao nevladinim organizacijama život i sve formalnosti. Raspitivali smo se, jer zakon je najavljen još u sklopu predizbornih obećanja 2000. godine; i mnogo puta smo čuli: evo, sad će, tek što nije. Sad, kad su izbori prošli, videćemo. Mene ohrabruje što je Vojvodina formirala fond iz koga će se razvijati NVO sektor, i to je jedini takav fond u zemlji, i što su u tom fondu, koji je osnovan kao preduzeće, nema političara – sve su stručnjaci. U međuvremenu, i mi iz neprofitnog sektora moramo nastaviti da stvaramo oaze, ostrva i splavove građanskog duha, ako ne želimo da svi potonemo” – kaže Branko Komadina, predsednik kikindske NVO Dištrikt 0230, koja je letos proslavila desetogodišnjicu rada.

Najtolerantnija opština u SCG nije usvojila ni budžet za 2004. godinu, pa se sada nalazi na privremenom finansiranju. Budžet nije usvojen, iako mu je prethodila dugotrajna priprema, sa organizovanjem javnih rasprava u svim MZ, a u sklopu projekta koji SO Kikinda radi u saradnji sa DAI. Cilj ovog projekta bio je da se građani uključe u kreiranje budžeta, i građani su se čak povremeno i uključivali, a mediji izveštavali o budžetu toliko da su i sami sebi dosadili, ali, kad je došlo vreme da se glasa, ili nije bilo kvoruma, ili odbornici u SO Kikinda nisu mogli da se slože, proradio je neki inat ili neki dil, pa odbornici iz RV i DSS nisu glasali za usvajanje budžeta. Duško Radaković (LSV), predsednik SO Kikinda, izjavio je da je “sramota što neki od odbornika, i posle četiri godine u opštinskim klupama, još ne znaju šta je budžet”. Svi koji se finansiraju iz budžeta sad su na “belom lebu”, čekajući koliko će ovog puta uspeti da dobiju. Mokrin je ponovo pokrenuo inicijativu da se “otcepi” od Kikinde i bude posebna opština, a razlog nisu, kako se može pomisliti, tradicionalne “Tucanijade” i “Bele koride” (borbe gusana) koje se u ovom mestu organizuju, niti podsećanja da je Mokrin imao lekara, babicu, apoteku i bazen pre nego Kikinda. Ne, nije u pitanju tradicionalni lokalpatriotizam, nego praktičan interes: najviše bušotina NIS Naftagas u opštini Kikinda nalazi se upravo u ataru Mokrina (250 bušotina), a sav prihod od “rudne rente” ide u Kikindu, odakle za Mokrin, po mišljenju Mokrinčana, ne stiže dovoljno. SO Kikinda odgovara da je u Mokrin uloženo sasvim dovoljno, i nabraja ulaganja. Na adresu SO Kikinda stigla je i tužba od firme koja je radila javnu rasvetu... i tako, nema šanse da kod nas u tolerantnom gradu još tolerantnije opštine bude dosadno, čak ni u pauzama između svetaca, praznika i slava, čak ni kad temperatura padne daleko ispod nule. A, da: i “Povratak kralja”, film po Tolkinovom delu, u Kikindi je prikazivan samo nekoliko dana kasnije nego u Beogradu i Novom Sadu, da ne bude da smo mi u Kikindi daleko od značajnih zbivanja i događaja u tom velikom svetu, kome težimo i koga se pribojavamo. Kad je film – nek je s efektima. Mi, i dalje, volimo efekte.

Gordana Perunović Fijat
24.02.2004 - Helsinška povelja broj 72