Prizori iz tolerantnog grada

Piše: Gordana Perunović-Fijat

Vest da je Misija OEBS proglasila Kikindu najtolerantnijom opštinom u SCG iznenadila je i najoštrije kritizere kod nas u tolerantnom gradu. Čak i oni kojima se razvoj Kikinde od 1996. godine (kad je po prvi put došla na vlast tadašnja opozicija) do danas nije previše sviđao nisu mogli da se odupru prijatnom utisku i svim čestitkama koje su stizale sa raznih strana. Ispostavilo se da oni silni projekti kikindskih NVO i lokalne samouprave ipak nisu bačeni u vetar, niti ostali potpuno nezapaženi u moru problema u kojima nam se tolerantni grad nemilice kupa. Tamo gde je "velika privreda" i velika priča bedno potonula, opstali su projekti o toleranciji, projekti Gender Focal Point, projekti ženskih alternativnih organizacija, organizacija koje se bave kulturom dijaloga, organizacija ljudi koji žive s hendikepom. Daleki, veliki svet, u kome se poštuju ljudska prava, bar malo je zavirio u ovaj kraj. Sve se dešava, da ne zaboravimo, u Kikindi gde je broj nezaposlenih odavno "prešišao" broj zaposlenih. Osim svega ružnog - u novu godinu ipak će Kikinđani poneti i nešto dobro i ohrabrujuće.

Šesti oktobar 2000. u Kikindi je svanuo 5. decembra 2003. (ali, bolje ikad nego nikad): tog dana, "mali" akcionari AD "Toza Marković", koji su pokupili većinski paket akcija od 60 odsto vrednosti firme (pa su na taj način, moguće, postali "veliki"), pokušali su da uđu u fabriku, kako bi zauzeli svoje mesto na skupštini akcionara. Oko 400 ljudi okupilo se na platou ispred "Toze", mediji su snimali, policija prisustvovala... "Šta je, plavci? Otkad je vaš načelnik pregazio čoveka, nešto ste se ućutali?", dobacio im je jedan akcionar. Organi reda su na ovo ostali bez reči, pa se stariji čovek zadovoljno udaljio i pridružio svojim saborcima. Čuli su akcionari blagovremeno da im Dmitar Šegrt, generalni direktor "Toze" i njegove pristalice pripremaju "topao" doček, sa sve jakim momcima "klasiračima", koji će za ovu priliku u rukama imati "štangle" za mlaćenje nepoželjnih gostiju, većinom penzionera i otpuštenih radnika "Toze". Klasirači, jaki momci (jer za ovaj posao je neophodna fizička snaga) neočekivano su - zaključani u svom pogonu, jer su najavili da će se pridružiti Šegrtovim protivnicima. Tako je sve prošlo bez batina, akcionari će moći da prodaju svoje akcije i tako se barem delom naplate za godine izuzetno teškog, uglavnom fizičkog rada. U međuvremenu, bilo je dosta prepucavanja između D.Š. i predstavnika akcionarskog udruženja, bilo je na ulicama ispred fabrike i VK televizije, gde se održavao medijski duel suprotstavljenih strana, i policajaca sa duuugim cevima, onako, u sumrak maglovite poznojesenje kikindske noći, ali, sve se na kraju svelo na još jedan "rat živaca", dok obe strane licitiraju sa cenom akcija. Akcionari, uglavnom radnici "Toze" (sadašnji, bivši, otpušteni i penzionisani) očekuju dobre pare, ali su potpuno zbunjeni različitim tumačenjima dveju strana. A predsedniku udruženja "malih" akcionara Radiši Milašinoviću neko je "noćom" uništio porodični automobil, i na sedištu razlupanog vozila ostavio uvredljivu poruku, započetu sa "crkni..." Brzom akcijom SUP (akcije su sve brže i brže) uhvaćena su tri maloletnika koji su bezbol palicama slupali kola. Radiša je u dilemi: da li tu ima neke veze? I svi ostali smo u dilemi: da li ima neke veze sa svim onim ranijim pretnjama svima koji su hteli svoj novac za svoje akcije? D.Š. tata je zvao Radišu, obećavao da će platiti štetu za automobil, ali je Radiša (GSS) ipak pozvao SUP a podneo je i krivičnu prijavu.

Škole u Kikindi pokazale su takođe da ih se "ič" ne tiče preporuka Ministarstva vera Vojvodine, prema kome zimski raspust počinje za sve škole 25. decembra. Ministarstvo je, zbog učestalih protesta verskih zajednica koje božić slave 25. decembra, donelo ovakvu preporuku - ali glasovita kikindska Gimnazija i još nekoliko škola potpuno su odbacile zahtev da se tim nepravoslavnim verama iziđe ususret. Ovakva odluka propraćena je euforijom nekih od lokalnih medija. Izgleda, stanje je, tja, ne baš onoliko tolerantno kako bi se moglo pomisliti na osnovu priznanja OEBS.
Sad nešto o pregaženom čoveku. Reč je o stanovniku Čoke po imenu Mihalj Nača (66 godina). Nača je 28. novembra, po lepom vremenu (nemamo amneziju, pa se sećamo da je dan bio vedar, vidljivost dobra, da nije padala kiša i nije bilo magle), vozio motocikl putem Kikinda - Subotica, baš na deonici Čoka - Crna Bara, kad je na njega naletelo motorno vozilo. Povređeni Nača smešten je u bolnicu u Senti sa teškim i po život opasnim povredama. Ovo je pisalo u službenom policijskom saopštenju. Nije pisalo da je "motorno vozilo" u stvari policijsko vozilo M 18-004 (jedan vrlo luksuzan crni automobil, alfa romeo ili tako nešto), koje je vozio Jovan Đeković, načelnik MUP Kikinda. Đeković živi u Novom Kneževcu, pa svakog dana kolima stiže na posao i odlazi s posla. Pri tom, prema mnogim svedočenjima, vozi prebrzo. Mokrinčani su ne jednom, u svim lokalnim medijima, a i na sednicama SO Kikinda, prozivali načelnika, jer kroz njihovo selo prolazi velikom brzinom, ne usporavajući ni pred saobraćajnim znakom "pazi škola". I tako je službeno vozilo, jureći drumom, obilazilo zapregu, pa naletelo na motociklistu. Mihalj Nača je ubrzo iz Sente prenet u klinički centar u Novom Sadu, gde je priključen na aparate za održavanje života. U sredu, 3. decembra, umro je.

Nije ovo prvi put da moćni ljudi, koje saobraćajna policija iz principa ne zaustavlja, vozeći trezni ili pjani, prebrzo ili umerenom brzinom, ubiju ili doživotno osakate ponekog zlosrećnog običnog građanina. Stariji Kikinđani pamte čoveka koji je početkom devedesetih bio u isto vreme predsednik SO, rukovodilac tada najjače partije (SPS), direktor firmi i član svih odbora i komisija, pa je, između ostalog, kolima ubio jednog sugrađanina. I, naravno, nije bio kriv. U presudi je pisalo da je do smrti poginulog došlo "usled kontakta njegovog tela sa karoserijom automobila registracije..." kao da je do "kontakta" došlo na neki volšeban način, kao da je stari Kikinđanin sam skočio na kola, navalio na haubu skupog automobila, šta li, umesto što je pijani vozač, vraćajući se ranom zorom sa klope i pijanke u elitnom lokalu izvan grada, pokosio biciklistu. "Deda je i onako bio star, nije ni šteta što je poginuo", pričao je posle (i javno) tadašnji moćnik. Ime mu se, po kikindskom običaju, ne spominje, osim uz pljuvanje, da se ne bi "povampirio". Ako sada ispadne da poginuli motociklista nije sam kriv za svoju smrt, nego je neki delić krivice i na strani koja je vozila kola - to bi moglo da bude novo poglavlje u funkcionisanju ovdašnje policije. Koju, uzgred, upravo ovih dana, i Nadežda Radović senzibiliše za saosećanje prema žrtvama nasilja u porodici. I koja je, uzgred, sa oko dve nedelje zakašnjenja, ali opet bolje ikad nego nikad, dala ozbiljno saopštenje o slučaju gaženje i podnela krivičnu prijavu protiv načelnika.

Druga jedna smrt izazvala je daleko manje medijske i svake druge pažnje. Ivan Gavrančić (1963), bivši radnik Livnice, došao je u posetu svojim kolegama na bivšem radnom mestu, jer je jedan stariji radnik proslavljao odlazak u penziju, i tom prilikom, kako je red, častio. Ivan se počastio sa kolegama, a kad su oni otišli kućama, ostao je da sedi na stolici ispred pogona. To je bilo jednog petka poslepodne. U subotu, nije ni svanulo: gusta magla prekrila je grad, kao u pričama Stivena Kinga, i nije se digla do nedelje ujutro. Portiri su se menjali, u svakoj smeni po jedan, ali tek u nedelju poslepodne neko je primetio da je čovek na stolici - mrtav. Lekari su konstatovali smrt, istrage nije bilo, ostalo je samo pitanje: da li je potrebno da neko među nama umre, da bismo primetili kako mu nije dobro? Na to pitanje tolerantni grad će morati da odgovara, iako ova tema nije u nadležnosti ni lokalne samouprave, nijedne od institucija u gradu, ni nevladinih organizacija, ni policije, ni vojske, ni mesne zajednice, niti bilo koje od tridesetak verskih zajednica u Kikindi. To je jednostavno pitanje stava prema drugim ljudima. Pokojni Gavrančić, recimo, nije imao sreće: bio je bez posla, bez novca, njegovi ukućani su već bili navikli da ponekad izbiva iz kuće i ne vraća se redovno, i tako - čovek nije zapažen, niko nije blagovremeno primetio da ga nema, a posle je bilo kasno. Nezapažanje drugih je godinama postajalo praksa, pa su mnogi sugrađani napustili ovaj svet tokom godina preživljavanja velikih projekata s mobilizacijama i inflacijama u koje su nas uvaljivali mnogo moćniji od nas.

Dok smo čekali izbore, bilo je toliko ismejavanja na račun Koalicije "Za toleranciju", zato što se udružila sa manjinama, da je i ovde jasno da ceo politički život kod nas podrazumeva samo različite verzije jedne iste nacionalističke opcije. To jest, samo različite verzije jedne te iste krađe, obične pljačke i otimačine, samo pod različitim, nacionalističkim ili nekim drugim zastavama. I to se događa u gradu koji je proglašen za najtolerantniji. Lepo bi bilo zaboraviti, ali i dalje nismo dobili amneziju. Jedna stranka (da se ipak ne spomene koja, ali nije bila u dotičnoj koaliciji) pokušala je da opet dobije i malo romskih glasova, pa je pravila promociju u kikindskom naselju Mali Bedem, nastanjenom uglavnom Romima. Usred blata, potleušica bez struje i vode, među decom koja se hrane i odevaju s deponije (ovo bi moglo da deluje srceparajuće, ali nažalost, istinito je), stranka je mahala zastavama i delila promotivni materijal. "Dosta ste nas snimali, sad biste mogli i da krenete", rekli su Romi dostojanstveno, nimalo uzbuđeni hepeningom u svom naselju. "Nismo mi u zoološkom vrtu, da dolazite da nas gledate. Bolje uradite nešto za ovu decu", dodao je jedan stariji stanovnik ovog kraja, uz opasku da su u naselje "razni dolazili, svašta pričali, a ništa nisu uradili". Svejedno, nijedan podignut ton se nije čuo. Romi su mirno podneli promociju, kao i sve druge i sve ostalo pre nje.

Što se tiče nagradnog pitanja iz prošlog broja, "kako će Željko Bodrožić (GSS) da se snađe sada kad je u istoj koaliciji (DS) sa Dmitrom Šegrtom (DC)", odgovor glasi: da su se obojica odlično snašla. Ko se pobojao da bi moglo da bude nekih problema, ispao je politička naivčina. Ali, nije nam prvi put. A i sve je to za ljude. Uzgred, najskuplja predizborna kampanja u istoriji Kikinde, koju je 2000. finansirao Dmitar Šegrt (videti tekstove Ž. B. o tome) bila je kampanja za SPS. Tako lepih plakata, na tako skupoj kustdruck svilenoj hartiji, Kikinda nije videla do tada; ali, ta kampanja je propala, samo da se podsetimo. Opet su na ulicama isti onakvi super skupi i lepi plakati, i sada ih verovatno neko finansira, ali Kikinda je već jednom pokazala da izbore ne mora dobiti onaj ko ima najlepše plakate. Ukoliko prevagne potreba za tolerancijom, utoliko bolje; ako prevagne ona druga opcija, možda sve ovo više nije ni važno. U tom slučaju, ostaju "četiri nijanse crnog". U drugom slučaju, ostaje barem tračak nade da je tolerantni grad naučio kako se menja ono što mu škodi.

Gordana Perunović Fijat
14.01.2004 - Helsinška povelja broj 70-71