Neki su odustali

Piše: Gordana Perunović-Fijat

A mi u Kikindi se spremamo za izbore. Ništa naročito, samo onako - da ne izostanemo. Ne tako davno, bili smo "slobodan grad", jedan od prvih koji su uspostavili vlast koja nije SPS, samo to vreme sad izgleda tako daleko kao da je bilo u nekom prošlom životu. Vreme protesta 1996. - 1997, se ohladilo, izvetrilo, izbori 2000. kao da su pali u zaborav, naročito kod onih koji ni onda nisu učestvovali "ni u čemu" i bili veoma ponosni na to, smatrajući svoju neangažovanost kao dokaz zdravog razuma, koji se ne povodi za tamo-nekim promenama. Valjalo bi se podsetiti, obnoviti lekciju, a, nažalost, mnogi su odustali od edukacije za normalan život, tako redak oblik života na ovim prostorima. Da li su opet najbolje prošli oni koji su se pravili da ih sve što se događa, osim, naravno, njihovih izvora prihoda, uopšte ne zanima? Kod ostalih, ostale su prilično žive rane sećanja, koje itekako znaju da zabole prilikom svake promene vremena. O novim povredama, iako ih je puna štampa, u kikindskoj javnosti se ne priča previše: da li je moguće da nas još uvek potresaju preletanja nekadašnjih SPS kadrova u DOS, i to baš onih kadrova koji su podržavali bivši režim svom snagom? Da li smo očekivali da takve priče budu okončane do kraja 2000. godine? Jesmo očekivali. Nisu okončane. Još uvek lete. U međuvremenu, sasvim postepeno, obazrivo da ne može biti obazrivije, počinje razgovor o proteklim ratovima - posle toliko godina, ali, bolje ikad. . .

"Suočili smo se sa posttraumatskim stresnim sindromom i poremećajima prilagođavanja još 1991. godine, i to prvenstveno kod izbeglica. U 1999. već smo imali desetak slučajeva ljudi koji su bili na ratištima i morali da budu čak i psihijatrijski zbrinuti. Srećom, ta vrsta psihijatrijskog poremećaja se vremenom povlači, samo u dva slučaja došlo je do promene ličnosti, ostali su 'rešeni' premeštajem na druga radna mesta ili penzionisanjem. Ratna psihoza je izuzetak, a agresija srazmerno retka. Jedan slučaj bio je drastičan, ali sa aspekta psihijatrije objašnjiv: čovek nije primljen na regrutaciji, ali to mu nije smetalo da postane dobrovoljac, da bude na ratištu, i da kasnije u Kikindi, u mirno doba, ubije četvoro ljudi, bez ikakvog povoda, ili barem bez povoda koji bi imao neke veze sa zdravom pameću. Psihijatrijski poremećaji nisu 'rezervisani' za ljude koji su bili na ratištu niti za one koji su patili u ratu. Običan svakidašnji život daje dovoljno prilika da čovek doživi stres, a mi lekari nemamo nikakvih mogućnosti da se bavimo preventivom i brigom o mentalnom zdravlju. Mi samo 'krpimo' ono što je život već oštetio", kaže dr Dušan Lujanov, specijalista neuropsihijatar bolnice u Kikindi. Samo da malo izoštrimo: ko je, ono, od oružanih snaga bio na ratištima 1999. godine? I gde su bila ta ratišta?

"Mobilisan sam i bio sam na slavonskom ratištu posle pada Vukovara, oko mesec ipo dana, u takvoj zabiti, da smo nesmetano kupovali rakiju od 'zengi'. Uvek sam govorio ljudima: 'Mi smo sada na tuđoj teritoriji, za sve što učinimo, možemo jednog dana odgovarati kao okupatori; ovi ljudi odavde su samo hteli svoju državu', i insistirao sam da vojnici plate sve što popiju ili pojedu. Čuli smo artiljeriju, držali smo straže, ali vratili smo se - svi živi i zdravi. Samo jedan vojnik je povređen, jer se pjan skotrljao niz stepenište, on i danas izigrava 'ratnog heroja' po Kikindi. Probleme sam imao sa svojom državom koja je ponovo htela da nas šalje na ratišta; javio sam se u vojni odsek, tamo se izvikao na oficire, 'a gde si ti bio dok su moji ljudi krvarili?!', napravio sam scenu kao iz filma, i tako, 'precrtali' su me i ostavili na miru za večita vremena. Nikad više nisam dobio poziv - kao 'lud' čovek, je l' te - a vojničke čizme nisam ni vratio: nosim ih kad radim u bašti, baš su dobre, ne propuštaju vodu. Mirno spavam, nemam nikakav 'vijetnamski' niti 'slavonski' sindrom. 'Pukli' su oni koji su krali i činili zlo", priča bivši "ratnik".

"Posle dvanaest godina angažovanja u ondašnjoj opoziciji, osećam da sam prilično 'iscican'... umoran i zgađen. Nekad nas je bilo tako malo, da smo se mogli prebrojati na prste jedne ruke, ali imali smo ideju, imali smo program, za koji smo verovali da boljeg nema, i imali smo cilj: da srušimo Miloševićev režim. Možda je to sve bilo previše romantično, naivno, ne znam. Postigli smo cilj, srušili smo režim, verujte da ja danas ne mogu da slušam sve one prenose sa suđenja u Hagu. Mi smo se usprotivili na vreme, onda kad je to nešto značilo, nemam potrebu da još uvek raspravljam o Miloševiću. Razmišljao sam da se posle svega povučem iz svih aktivnosti, ali sam ustanovio da ne mogu. Ostalo je previše problema", kaže jedan od osnivača LSV u Kikindi, koji danas radi na mnogo lošijem radnom mestu nego u doba kad se učlanio - jer se njegovim pretpostavljenima (koji su onomad bili SPS a sad su u DOS) ni danas ne sviđa radnikov politički angažman. Pretpostavljeni je ostao isti - barem do sada, jedino je promenio stranku, pa Kikinđani s pravom mogu da pitaju: a, ko je ono pobedio na prošlim, tako davnim izborima?

"Sramota me je kad čujem one gluposti da su dvoje pijanih maloletnika, deca razvedenih roditelja, porušili Katoličko groblje u Novom Sadu. Ja sam kao student stanovao nedaleko od tog groblja, znam da su oni spomenici od mermera teški po nekoliko tona, nema šanse da ih pomere dva konja, a kamoli dvoje dece. Osim toga, pijan čovek se plaši groblja, više nego trezan. Kako u ono doba kad sam studirao, početkom osamdesetih, niko, ni pijan ni trezan, nije rušio groblja? Taj ko je sada porušio, ili je imao celu ekipu opremljenu alatom, ili mehanizaciju, ili jako dobru zaleđinu. Ko tu koga zavitlava? Zar i ovaj režim misli da će neko nasesti na tako nebulozna objašnjenja? Zar i dalje misle da smo svi ludi? A možda i jesmo, čim sve ovo trpimo", izjavljuje nastavnik, ističe da "nije član nijedne stranke - i ne namerava da postane".

"I, mi smo, kao, tolerantni? Moja sestra je udata već deset godina za katolika, i naš otac jedno vreme nije hteo ni da 'govori' s njom. Još uvek otplače svaku slavu, svaki praznik i Novu godinu, ne znamo kako da ga urazumimo. A taj naš otac je pravo 'dete komunizma' i svih onih priča o bratstvu-jedinstvu. Ispada da smo se svi samo lagali", kaže radnica (45) u kikindskoj fabrici koja se privatizuje.

"Niti smo dobili ijednu platu za poslednjih pet meseci, niti je većinski vlasnik na bilo koji način dokumentovao ulaganja u našu fabriku, proizvodnja nam je opala za 70 odsto u odnosu na prošlu godinu, a Agencija za privatizaciju kad god dođe u Kikindu, uvek samo utvrdi da je sve u redu, i da zakon nije prekršen. Obratili smo se lokalnoj samoupravi, kažu da nemaju ingerencije. Pa zar je moguće da nikoga ne zanima hoće li propasti 'Prima', hoće li propasti sve fabrike u Kikindi, zar zaista niko neće ništa preduzeti?" - pita Ljubica Vukobrat, predsednica organizacije Samostalnog sindikata u AD "Prima", nekad uzornom izvozniku. Čini se da nijedna institucija (ni sada) neće ništa preduzeti. Ništa nisu preduzele ni kad se pojavila živa u vazduhu nad Kikindom. Tako "obogaćeni" kikindski vazduh dobija, pored kadmijuma, arsena, piralena, i čitavog sistema elemenata, još jednu opasnost. Ko zagađuje? Ko zna. Stručnjaci još uvek ne mogu da uđu u fabrike, sve zavisi kako su direktori raspoloženi. Ne, lokalna samouprava ne može ništa da učini, jer zaista nema ingerencije. Radnici u fabrikama koje razbacuju okolo hemisjki otpad, takođe nemaju nikakvih ingerencija, osim one da dobiju karcinom, i idu na lečenje, sa potpuno neizvesnim ishodom. Pa kad je već tako - koga je, zaista, briga da li radnici dobijaju platu?

Ali nije sve ovako pesimistički intonirano: evo nama i malo radosti. Od 9. do 12. oktobra, u Kikindi su održani tradicionalni "Dani ludaje". To izgleda ovako: pred zgradom SO Kikinda radnici postave piramidu od ludaja (bundeva), pet metara visoku, dvadeset tona tešku, iako je u centru grada zabranjeno postavljati toliki teret. Sledi karneval dece i odraslih, parada folklora, sa sve karucama i tradicionalnim belim konjima, takmičenje za najveću i najtežu ludaju, izložba teraristike u galeriji "Terra", takmičenje u pripremanju lokalnih specijaliteta "Banatski fruštuk" (doručak) i prvenstvo države u preciznom letenju, koje organizuje kikindski Aeroklub. Vrhunac (kulminacija?) manifestacije događa se na gradskom Trgu u centru, u subotu uveče, gde se na improvizovanoj bini mere najveće i najteže ludaje, a odnedavno i najduže tikve odgajivača iz Kikinde i drugih mesta. "Dane ludaje" organizuje Turistički savez Kikinde pod pokroviteljstvom SO Kikinda od 1985. godine, sad još samo da utvrdimo: čemu sve to? Čemu čitava parada, koja staje gomilu novaca, bez ikakve sumnje, i to tradicionalno, od 1985. godine? U međuvremenu, desila se antibirokratska jogurt revolucija, pa je Sloba došao na vlast, pa su bili ratovi, izbeglice i inflacije, pa je rušen Miloševićev režim, pa je bilo bombardovanje, pa je vlast pala, pa se nova uspostavila, jedino "Dani ludaje" nijednom nisu dovedeni u pitanje, čak ni one 1999. godine, kad je i na mirnu varoš Kikindu palo nekoliko bombi, niko nije rekao "e, ajde, ljudi, da ovog puta izostavimo ludaje, a pare da uložimo tamo gde su potrebnije" . Tradicija pre svega, pa nek' košta šta košta. Kikindski dijalozi održani su, takođe, krajem septembra po treći put; bili su zaista dobri - 2001. godine, kad su po prvi put održani, a prof. dr Zagorka Golubović govorila o kontinuitetu i diskontinuitetu. To je tako bilo, onda, još smo bili "vrući" od sećanja na 5. oktobar 2000, očekivali smo da se otvore i dalje otvaraju bolne, teške teme prošlih godina, a Dijalozi su obećavali da će upravo tako i biti; ali i to je prošlo, i Dijalozi zvuče sasvim drugačije, a i staju, brat bratu, oko pola miliona dinara. Da li će i ova manifestacija, koja preti da postane tradicionalna, uspeti da se etablira i u narednim sazivima SO Kikinda, pokazaće, sasvim netradicionalno i neromantično - budžet. Sve ove manifestacije odvijaju se i finansiraju u gradu gde se broj nezaposlenih (11.000 prema evidenciji, a koliko nije prijavljeno na evidenciju, ni broja se ne zna) opasno približio broju onih koji su zaposleni, ali ipak ne primaju platu, niti imaju ikakvih prihoda. Prema projektima lokalne samouprave u saradnji sa DAI, građani treba da učestvuju u kreiranju budžeta; samo da utvrdimo kako će se puniti budžet, i da li su građani i dalje u stanju da kreiraju bilo šta, počev od rođenog života. Prof. dr Jovan Kukurov, prilikom ranijih dolazaka u Kikindu, iskritikovao je predstavnike ovdašnjih lokalnih samouprava koji putuju čak u Švedsku i Japan (!?) da bi se upoznali sa iskustvima tamošnjih lokalnih samouprava. "Zar ne bi bilo dovoljno da su došli u Novi Sad, ili Zrenjanin, da se upoznaju sa funkcionisanjem opštinske uprave?", pitao je profesor. Ali, opštinski funkcioneri i dalje idu da vide ekološke deponije u Francuskoj i SAD, iako i nedaleki gradovi u Mađarskoj, odmah preko granice, imaju deponije kakve bi mogle da se preslikaju i u Kikindi; ili u Norvešku, da vide kako tamo funkcioniše školstvo, iako i obližnji Temišvar ima lepa iskustva; a putovanja, naravno, koštaju. "To je upravo kao kad bi Masai iz Afrike dolazili u Kikindu, da vide kako ovdašnji paori utamanjuju vrane i ostale štetočine, pa da to primene kad se bore protiv lavova na svojim poljima: dobar dan, mi došli, gde možemo da ostavimo koplja?", ironizira kikindski privatnik. Ali, jednom ukorenjena navika trošenja ne može da se izbriše tako lako, pa iako su mnogi režimi ovuda projahali, ljudima na odgovornim mestima ostalo je "u duši" da idu u inostranstvo, što, radeći u svojoj struci, sa svojom školskom spremom, ne bi mogli sebi da priušte čak ni kad ne bi jeli niti plaćali račune. Počelo je to naveliko još u doba soc. samoupravljanja, kad su nebrojeni direktori i predstavnici radili u predstavništvima Kikinde širom Zemljine kugle, ne sklopivši ni jedan jedini posao, ali zato školujući decu na stranim jezicima. Sad nema novca, pa nema ni toliko predstavništava, putovanja u inostranstvo su retka, rezervisana i dalje za uži krug ljudi, dok većina ne bi imala novca ni da ode do Segedina u šoping.

Kad izborni adrenalin splasne, Kikinda će se opet suočiti sa još jednom - kojom već u predugom nizu - zimom sa vrlo neizvesnim grejanjem. Neizvesno je hoće li biti gasa, struje, drva, uglja i čokanjica, još neizvesnije je kako će ljudi bez prihoda to plaćati. Relativno je izvesno da će biti hladno: onako vrelo leto neminovno sledi surova zima, ukoliko i zima ne omane, kao što su mnoge očekivane pojave omanule, ostavljajući samo malo besa, gorčine, neverice, pa onda opet neki odustanu, a neki nastave.

Gordana Perunović Fijat
05.11.2003 - Helsinška povelja broj 69