Hleba, masti i nemira

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Mala varoš sa mnogo problema oporavljala se od vrelog leta i pripremala se da iz letnje apatije uleti u neku drugu. Niko se nije trgao posle pogibije dece na Kosovu; niko obrvom mrdnuo na sve one afere krajem leta, ništa Bodrum, ništa smene i imenovanja u glavnom gradu. Ni pucnjava pred zgradom Vlade nije izazvala ama baš nikakvu reakciju. Školska godina počela je sasvim obično, jedino je osnovna škola u Nakovu poslala jedan dopis nadležnom ministarstvu, u kome se nadležnom ministarstvu poručuje da je novi školski program "glupav" (citat). Firme su privatizovane jedna za drugom, ljudi su ostajali bez posla u talasima. Jesen radničkih nemira, tako obilato najavljivana letos, u Kikindi je počela pre one kalendarske: još krajem avgusta, radnici "Elektrona" krenuli su u protestne šetnje. Povod: nisu dobili nijednu platu ove godine, pa ni od kada je, početkom leta, većinski vlasnik postao Kikinđanin Janoš Benjo. Radnici traže raskid kupoprodajnog ugovora, Agencija za privatizaciju i kupac odgovaraju da je sve bilo u redu i po zakonu, lokalna vlast organizuje sastanke posvećene zahtevima radnika "Elektrona", radnici blokiraju ulaz u fabriku, zabranjuju Benjou da ulazi, biraju novog direktora, pitaju: kako je fabrika vredna 100 miliona procenjena na 6 miliona, od čega je novi vlasnik uplatio samo jedan milion, i najzad se odlučuju za šetnju ispred SO Kikinda, sve već viđeno i mnogo puta korišćeno. Nosili su zastave i transparente s parolama "Benjo lopove tebe niko ne vole", "Ne damo naše", "Deca su nam gladna" itd. Njih šestorica odlučilo se za štrajk glađu, koji sprovode u menzi firme. Pridružili su im se i penzioneri "Elektrona, i sad svi štrajkuju glađu, samo što ni to više nikoga ne impresionira niti pokreće nadležne na bilo kakvu reakciju. Dođu novinari, uredno izveste sa lica mesta, napišu tekstove, pošalju ih i u dnevne novine, objave i dnevne novine, bila je i televizija da slika, i to je uglavnom sve. Čak ni kada je radnička kolona prolazeći ispred zgrade opštinskog suda zapevala tradicionalnu banatsku pesmu "Ajde, Kato, ajde zlato..." , niko se nije uznemirio, jedino se predsednica suda Kata Malenčić uklonila s prozora. U opštinskom sudu se, inače, nalazi more predmeta otpuštenih radnika i onih kojima su u firmama povređena neka prava. Predmeti, najjednostavnije moguće stvari iz radnog prava, stoje nerešeni godinama (i od posle 5. oktobra, da ne bude zabune), i nikako da se reše, ovako ili onako, ali radnici ne odustaju. Niko da shvati da baš i nema neka velika prava. NVO "Radnički otpor" od početka podržava akciju, pridružuju joj se i radnici "Livnice" i drugih firmi, a takođe i oni koji su već dobili otkaz, ali od toga ne biva ništa. Ne može se poreći da učesnicima ovakvih akcija manjka ideja i inventivnosti, samo efekta, efekta nema. Tražili su radnici razgovore sa najvišim funkcionerima opštine, pa Pokrajine (do beogradskih institucija još nisu stigli), i primljeni su na razgovore, nije da nisu, posle su pričali da su razgovori trajali četiri sata, ali nisu uspeli da izrade nikakav opipljiv rezultat. Nekadašnja praksa, da se u slučaju štrajka, odmah "gasi vatra", uplatom sa visokog mesta, više nije aktuelna. Nekad je bilo dovoljno da radnici počnu da se okupljaju, pa da im odmah stigne bar jedna plata. Sad, ništa od toga. Novaca nema, pa nema.

Čak je i na zidu Republičkog zavoda za tržište rada u Kikindi, odmah ispod parole "Krv i čast", neko dopisao: "Leb i mast". Stanovništvo nastavlja da radi ono što je i ranije radilo: da gleda od čega živi. Mnogi od nekad otpuštenih radnika "Livnice" i ostalih tragičnih kikindskih fabrika, uverivši se da je vrag odneo šalu, okrenuli su se drugim izvorima zarade. Na prvom mestu je stara, dobra brazda i pradedovsko iskustvo bavljenja poljoprivredom. Poluradnici (jer su svakako i u doba najžešćeg samoupravljanja obrađivali zemlju i na taj način zarađivali više nego od plate) postaju "čisti" poljoprivrednici. Uz pomoć ADF i drugih donatora, ovde su postavljeni plastenici, sagrađeni mini-pogoni za čerupanje živine, i ljudi organizovano proizvode hranu. Kupac - obezbeđen. Vojislav Pajtašev, jednom pomenut na ovim stranicama, električar otpušten iz "Livnice", ne samo da je postavio plastenik na svom imanju, nego instalira plastenike i na tuđim njivama, stiže u sve opštine Severnobanatskog okruga, i čak u Bačku, preko Tise. "Vojvodina pod plastenicima" daleko je od radničkog sna o redovnim platama, stalnom radnom odnosu i penzijskom stažu, ali, dobro je, bolje od kukanja nad tužnom sudbinom firmi i zaposlenih u njima.

U senci očekivanih izbora, sećanja na one izbore od 2000. godine kao da su malčice izbledela, u svakom slučaju izazivaju čudan utisak i čudan ukus u ustima, bez obzira na količinu izneverenih nada u gradu gde su većina stanovnika ispali gubitnici. Kikinda, svojevremeno (krajem osamdesetih) grad sa najviše veš mašina i novih automobila u SFRJ, postala je grad sa 11.000 nezaposlenih, u kome se stanovništvo tokom devedesetih smanjilo za oko 2.000 duša, iako se istih godina u grad doselilo 7.000 izbeglica - što znači da je grad ostao "kratak" za oko 9.000 autohtonih stanovnika. Firme, ako nisu privatizovane, pa i ako jesu, ne nude mnogo šansi za opstanak; a ljudi, iako ništa ne preduzimaju protiv aktuelne vlasti (osim gunđanja bez ikakvih daljih konsekvenci), ne deluju kao optimisti.

"Promene su bile očigledne: pre 5. oktobra 2000. na nas u firmi se drao diplomirani bravar, a posle 5. oktobra - dipl. učiteljica. A, firma u kojoj radim nije škola. Oboje su dojahali na talasu promena, on 1989, ona 2000, oboje pojma nisu imali o osnovnoj delatnosti firme kojom su rukovodili, i oboje su izgleda nalazili neko uživanje da na sav glas viču na zaposlene. Stara praksa, pamtim je još iz doba socijalizma: kad nemaš da platiš ljude, kad nemaš ništa da im ponudiš, onda urlaš na njih, zavodiš neku strahovladu, disciplinu u opštem rasulu. Ma, sit sam svega, otvaram privatnu firmu!" (ekonomista, 56 godina)

"Kad je onomad DOS još bio svež na vlasti, pokrenuli su na jednom sastanku inicijativu da i ja, kao nekompromitovan kadar, priznat stručnjak, budem direktor nečega. Tek mnogo kasnije saznala sam argumente 'protiv': prvo, prestara sam (tada sam imala 39 godina); drugo, bila sam 'štreber' u mladosti (a i to je istina, bila sam dobar đak, i fakultet sam završila za četiri godine); i treće, ključno: bivši muž - koji me je ostavio nezaposlenu, s dvoje dece! - bio je radikal, pa sam sigurno pelcovana nekim radikalskim virusom. To su bili argumenti! Na rukovodeće mesto došla je moja vršnjakinja, ali, ona je 'kreativno' studirala nekih 12-15 godina, a i muž joj je vrlo viđen DOSovac. Sad, kad sam došla do posla i redovnih prihoda - isključivo zahvaljujući sebi! - sve mi je to malo smešno kad se setim, ali u ono doba, uopšte nije bilo tako" (dipl. pravnik, 43 godine). Postavljanje rukovodilaca po sistemu "ko-da-ih-je-svraka-birala", dobro upućeni zovu "kikindskim specijalitetom", još od vremena one prve Jugoslavije (posle Prvog svetskog rata!). Ni DOS, posle pobede, u Kikindi (i šire, naravno) nije izbegao zamku da na mnoga viđena mesta postavi ljude koje je dovoljno samo spomenuti, pa da sagovornik počne da se smeje ili frenetično krsti. Kadrovi ravni katastrofi, iz bivše i sadašnje garniture, prilično su obrukali i obezvredili one retke slučajeve kad je na pravo mesto dolazio čovek spreman da nešto menja u ustaljenim šemama nefunkcionisanja ustanova i službi. Nekolicina (da se na prste prebroje) agilnih direktora i funkcionera izloženi su izuzetno oštroj kontroli javnosti i njihovi potezi posmatraju se kao pravo svetogrđe, bez obzira što su rezultati dobri.

"Posle 5. oktobra, mogli smo i da očekujemo da će biti "novih prvoboraca": bilo je naših ljudi koji su godine proveli na protestima i učestvovali u svim akcijama, nadobijali se batina, hapšeni, maltretirani. Ali, 'prvoboraca' je malo; i, čak mogu da kažem da mi je njihovo busanje u prsa i isticanje 'zasluga' simpatično, u svakom slučaju, bezopasno je; mnogo je više onih koji su bili 's druge strane', pa sada drže lekcije o demokratiji - nama! E, to me je zaista užasnulo, i nastojim da svakoga podsetim 'gde je bio' i 'šta je radio'. Ne mogu da se pomirim da je toliko dobre energije otišlo u ništa" (profesor, 60 godina).

Da li razočarenje i siromašenje nužno rađaju ksenofobiju? Izgleda je ovakav trend neizbežan; nepodnošenja drugih i drugačijih posle onih izbora ima više nego pre onih izbora, to se vidi u Kikindi i bez osobitog udubljivanja u sociološke analize. Vide se plakati rasističkog sadržaja (protiv Kineza), parole i amblemi OBRAZa, na mnogim fasadama piše Skinheads i White Power, a jedan tata u selu Bašaidu tako je poludeo što mu je dete smešteno u istu vaspitnu grupu s malim Romima, da je isekao sve drveće ispred dečjeg vrtića "Maslačak". Drveće je, inače, posađeno tokom ekološke akcije, u kojoj je pomenuti tata, o nebesa, i učestvovao. Nije prvi put da roditelji reaguju veoma nezadovoljno što u razred, ili, čak, školu s njihovim detetom ide i romsko dete. Različite reakcije srpskog stanovništva izazvala je i najava da će mnoga mesta u ovom delu zemlje ponovo uvesti stara mađarska imena u službenu upotrebu. Inicijativa nije dočekana sa simpatijom u mnogim političkim i laičkim krugovima maloga grada.

"Ne biste verovali, ali, ni danas nije lako biti Nemac i reći da si Nemac. Od druge po brojnosti nacionalnosti u opštini do Drugog svetskog rata, ostalo nas je samo nekoliko porodica. I danas čujemo da smo 'bili okupatori' i nema mnogo sažaljenja za nemačke civile koji su pobijeni posle 'onog' rata. Groblje, na kome su pokopani naši najmiliji, stoji neograđeno i zapušteno, koze pasu, a stanovništvo okolnih ulica baš tuda prolazi, tu je valjda najbliže do grada", kaže Ivan Simić Virc (Wirtz), potomak jedne od starih nemačkih porodica u Kikindi. Nemci, dakle, mogu da dođu iz Nemačke, da ulože pare i kupe propale firme, ali o "domaćim Nemcima" nema šta da se priča. Istom logikom, u sezoni godišnjih odmora, Kikinđani su, ničim izazvani, izražavali u svakom razgovoru veliku dozu netrpeljivosti prema Crnoj Gori i Crnogorcima - "ma, neka samo idu, neka se otcepljuju, svakako su nam bili samo na teretu", itd. O surovim postupcima crnogorskih ugostitelja toliko se pričalo, kao da su Kikinđani odjednom došli do novca za letovanje, pa bi, kao, mogli i nekuda da putuju. Putovali su, normalno, oni koji su imali novca, i to u Grčku, izostavivši sve kritike na račun Crne Gore. Uzgred, prilikom popisa početkom devedesetih pokazalo se da u opštini Kikinda živi oko 1.800 ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci. Na poslednjem popisu, Crnogoraca je bilo samo 219. Ne znači to da su kikindski Crnogorci naprečac izumrli, niti se iselili u naselje "Mala Kikinda" nedaleko od luke Bar, gde mnogi imaju vikendice; oni su se samo izjasnili kao Srbi, zlu ne trebalo, i da ne bi stalno slušali "pa, što se ne seliš u Crnu Goru, kad si Crnogorac?", "pa, crnogorska nacija ne postoji", i slične inventivnosti. Onda je na državnom nivou "spuštena lopta", odozgo je javljeno da ostajemo zajedno, do daljnjeg, pa su i izrazi odijuma prema Crnogorcima u Kikindi utihnuli, jednostavno, gledaju ljudi od čega će živeti, a ne koga će ovog puta mrzeti.

A kad su štrajkači s početka teksta već počeli da pokazuju znake iscrpljenosti, i Hitna pomoć izišla na "lice mesta", radničkim redovima pronela se vest da je Trgovinski sud poništio kupoprodajni ugovor i da Janoš Benjo, takođe s početka ovog teksta, nije više većinski vlasnik "Elektrona", i da je postavljen direktor koga su radnici birali, pa je onda došao Smiljanić, pa je i on štrajkovao glađu, a radnici mu aplaudirali... Da li će ovakav rasplet, ukoliko se dogodio bilo gde osim u željama štrajkača, biti od neke vajde radnicima, da li će oni doći do bilo kakve sume novca, potrebne za preživljavanje, ili će ipak morati da rade nešto drugo, za sada je neizvesno. Izvesno je samo da će inostrani ulagači, željni zanimljivih političkih prilika, štrajkova i nemira, kad čuju za radničke egzaltacije i potpunu inerciju državnih institucija, jedva dočekati da kupe ili osnuju neku firmu u mirnom gradu Kikindi.

Rezerve strpljenja (ili mazohizma?) kojima ovaj narod raspolaže izgleda ni izdaleka nisu potrošene. A, uzgred, to su jedine rezerve kojima stanovništvo raspolaže, sve ostalo odavno je zameo vetar. Možda će pripreme za izbore malo uzbunariti prinudni mir koji teško leži na Severnom Banatu; a možda ni izbori neće biti dovoljni. Masti će, posle disnatora, sasvim sigurno biti; za 'leba, ko zna. A kad budemo imali masti, kako nemamo hleba, uzajmićemo iz komšiluka malo soli i crvene paprike, i eto nama sendviča!

Gordana Perunović Fijat
09.10.2003 - Helsinška povelja broj 68