Gorka žetva

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Žetva je bila, a bolje da nije. Gori prinosi u Kikindi i okolini nisu zabeleženi još od Drugog svetskog rata i Prvog petogodišnjeg plana (sa obaveznim otkupom). Prvo je voće proletos uništio mraz, zatim je suša ovršila žito, onda su paori obrali bostan već u junu, i još je ostalo da se, kao što je red, i ova godina proglasi rodnom i veoma uspešnom. Dobro, da ne bude baš sve crno: bostan je odličan. Svi ostali podaci izazivaju, sve češće, sasvim iskren škrgut zuba. Paori najavljuju blokade puteva; radnici nemire; političari nove afere. Paori iz Kikinde i okolnih sela redovno prisustvuju kad god je neka blokada puteva, svejedno gde u Vojvodini, samo, slaba je vajda od toga: nikako da privuku pažnju nadležnih. I radnici su štrajkovali, nije da nisu. Štrajkovali su radnici "Livnice", fabrike mesnih preređevina PIK, AD "Elektron", Zoran Kosić, otpušteni radnik "Livnice" štrajkovao je čak i glađu ispred opštinskog suda, pa, ništa. Ulazili su radnici i u prostorije SO Kikinda (sad, na šta li nas podseća taj gest, to ulaženje u sale neke od skupština?), ali nisu se ovajdili. Predstavnici lokalne samouprave obratili su se radnicima (i to obraćanje od nekud je poznato) i rekli im da se vrate na svoje radne zadatke, pošto novca za plate, svakako, nema. Političkih afera takođe ne manjka, iako su one najveće, koje su ovih dana drmale državom, uglavnom zaobišle mirnu varoš Kikindu, to jest, ima afera, nije da nema, ali nema više onog interesovanja koje je do nedavno pratilo svaku od njih. Nema sumnje da je prosečnom konzumentu zanimljivije da gleda političke zverke kako se koprcaju dok se pravdaju, nego kad drže visokomudrene govore; ali nije zanimljivo kao nekad. Ljudi polako i neopozivo počinju da gaje interesovanje za neke banalne, životne stvari.

Kad napetost u malom gradu dostigne nivo da od nje maltene već bridi vazduh, i mladi fudbaleri u Banatskom Velikom Selu zaigraju na turniru u majicama sa odštampanim likom Ratka Mladića, mogu da se očekuju različiti spektakli. Jedan je upriličen za Dan željeznice, 8. jula, kad su Kikinda (nekadašnja Velika Kikinda) i Zrenjanin (nekadašnji Veliki Bečkerek) slavili 120 godina od izgradnje prve pruge koja je spojila ova dva grada. Slavlje je bilo - kao na filmu. Od Kikinde do Zrenjanina učesnike proslave vozio je voz "Romantika", star preko sto godina, a i inače sav kao iz nekog filma o željeznici na Divljem zapadu. Na put su krenuli predstavnici lokalnih samouprava Kikinde, Zrenjanina, Novog Bečeja, županije Čongrad u Mađarskoj i Timiš u Rumuniji, kulturno-umetnižka društva, deca, omladina, Društvo prijatelja željeznice i glumci opravljeni u kostime s kraja XIX veka, pozajmljene iz pozorišnog fundusa, sve u pratnji velikog broja novinara. Gradonačelnike i njihove goste na želj. stanicu su dovezle karuce koje su vukli beli konji, igralo se kolo i podvrisklivalo, kao u doba kad je prvi voz zaista prošao ovim krajem. I ovom prilikom voz "Romantika" je prešao razdaljinu od 70 kilometara za četiri sata (baš kao u XIX veku), i svi učesnici su se divno proveli. I sad, čemu ovaj ljigavo- reportažni opis? Samo da bi se lakše progutali rezultati ovakvog hepeninga, zamišljenog kao omaž i promocija željeznice: voz je potrošio za putešestvije 12 tona uglja, žeravica iz autentične parnjače uništila je toliko pragova na pruzi da pruga neće ni morati zvanično da se zatvara, a cela željeznička sekcija stigla je na cilj tako pijana, da su svi zaradili disciplinske kazne. Mlađi poslovni čovek, Nemac, koji se iz radoznalosti pridružio ekskurziji, prokomentarisao je: "Ljudi, pa vi izgledate kao doček Titove štafete u filmu 'Tri karte za Holivud'! Zar je moguće da ništa niste naučili od 1951. godine? Zar je moguće da vam vozovi putuju istom brzinom kao pre 120 godina? Zar baš ništa ne možete da izmenite?" Ne, ne možemo. Mi jako volimo hepeninge po vrućini. Obožavamo kad se damama cedi šminka, a gospoda razvezuju kravate i preznojavaju se - to je toliko romantično. Koliko je cela parada koštala, bolje je ne spominjati (di su naši novci?!?), jer, očigledno je da je trošenje i bacanje novca na potpuno neproduktivan projekat - ostalo manir. "Banatske brze pruge", posle svih elaborata i sastanaka na visokom nivou, neće "zaživeti", barem ne uskoro: koridor koji finansira EU ići će drugim pravcem. Dakle, kakva promocija željeznice, kad željeznica od Kikinde do Beograda vozi punih šest sati, ukoliko ne kasni? Promocija nije ni važna: ona je samo razlog (nije lepo reći:izgovor) da se okupimo, pomalo popijemo, pojedemo i od svega napravimo spektakl, da se priča dok je sunca i dok je mjeseca, kako mi umemo da se veselimo. U malom gradu, jednako kao i u bilo kojem od naših velikih centara moći, sačuvali su se svi stari običaji iz ranijih režima, među kojima je najveća svetinja obligatno trošenje, u stilu gazdačkog sina koji u javnosti mora da časti i ostavi velik bakšiš, makar nemao kod kuće 'leba da jede. Sve ovo se dešava u državi sa mnogo siromašnih, i u gradu sa 11.000 nezaposlenih, kojih će, sva je prilika, biti i više. Zar 12 tona uglja nije moglo da se upotrebi za grejanje nekih sirotinjskih kuća ove zime? Ko te pita za zimu usred leta? I ko je taj što sme da kritikuje ovakve manifestacije, našem srcu toliko drage? Puste pare (poreskih obveznika) svakako vetar nosi, one sasvim sigurno neće biti utrošene tamo gde su neophodne; pa kad je već tako, zašto da se malo ne proveselimo, zašto da ne organizujemo toliko, ah, romantičnu i simpatičnu predstavicu? Podaci o količinama pića popijenog tokom putovanja namerno su izostavljeni (iako se upravo za ove brojke najviše zanimala radoznala kikindska javnost), iz jednostavnog razloga što piće nije bilo ni problem, ni velika stavka, svakako ne najveća od svih u budžetu ove promocije. Problem je potreba da se rade potpuno beskorisne stvari, i da se pritom angažuju svi mogući "ljudski i materijalni potencijali", umesto da se rešavaju problemi. O vožnji vozom "Romantika" zaista se pričalo, i pričaće se, barem do sledeće slične ili potpuno različite manifestacije. Jedino niko nije pričao (verovatno od silne "romantike" nije ni primetio) da je voz za tih četiri sata vožnje prolazio kroz potpuno spržena polja, divlje deponije i jadna, osiromašena i očerupana naselja. Jeste da je u svakom selu voz zastajao, i kolo igralo na stanici dok je muzika treštala i folklor prašio, a žene iz seoskih aktiva služile putnike kiflicama s pekmezom, ali frapantan prizor siromaštva nekad bogatog kraja nije time nimalo ublažen. Bilo je "ko na filmu", ali filmu iz crnog talasa.

To o filmu, a sad malo i o drami. Kikindska Letnja scena "Kod četiri kontejnera" više ne postoji. Ukinuta je, jer nema novca, objasnili su nadležni. A, čekajte, bilo je novca za Dan B. V. Sela, sa majicama na kojima je odštampan R. Mladić,i, naravno, štampanje već pomenutih majica? Nije tu reč o "Romantikama", raznim Danima sela i letnjim turnirima u malom fudbalu, nego o novcu, o prinicipima trošenja i prinicipima ulaganja novca. Momci i devojke, oni naši momci i devojke iz nekadašnje opozicije (sad već malo stariji, ali ne mari, a i sasvim nesigurno koliko su zapravo bili naši) opet misle, sasvim u stili njihovih prethodnika na istim mestima, da mogu da rade šta hoće, i da će to nama običnima neizostavno biti simpatično. A nama, eto... nije simpatično. Moguće je da smo postali prevelika zlopamtila - događa se to, naročito s godinama i gomilanjem neugodnih iskustava. Nismo dobili amneziju, pa smo zapamtili razne ružne stvari, i afere, sitne i krupne, i kako su se menjale samo osobe na vlasti, dok je vlast ostajala ista, ili sa tako malim razlikama, da se golim okom nisu mogle sagledati, nego je trebalo uzeti elektronski mikroskop. Mesto Mokrin u opštini Kikinda ovog leta opet je punilo stupce dnevnih listova, jer je SO Kikinda raspustila Savet MZ Mokrin, zbog nekih zloupotreba članova Saveta, koji su ujedno bili i članovi DSS, dok su DSS odbornici zauzvrat pronašli da su potpisi na peticiji za smenu Saveta falsifikovani, i najavili krivične tužbe... pravo veselje, sa obilatim prozivkama između DSS, na jednoj strani, i LSV i DS na drugoj, gde nisu pošteđeni ni predsednik SO Duško Radaković (LSV), ni bivši predsednik IO SO Dragomir Pudar (DSS), i u kome su se ljuti Mokrinčani čak organizovali da biju svakog ko bi im iz opštine Kikinda ušao u prostorije MZ. Radile su i obijačke alatke, jer je brava na prostorijama MZ menjana više puta (opštinari skinu, bivši Savet MZ ponovo instalira bravu, pa onda isto, opet, ponovo), a u pozadini svega opet je novac, naime, trošenja para: ispalo je da je bivši savet MZ trošio neke pare za neki put prema Teremiji (Rumunija), pa je put sagrađen do granice, a dalje ga nema, da je predsednik MZ dr Biljana Marković isplaćivala neka sredstva, uz svoj potpis, samoj sebi, i da jedan od članova bivšeg saveta duguje Direkciji za robne rezerve grdne pare. A svi članovi bivšeg saveta MZ su ili članovi DSS, ili su im barem bliski rođaci/kumovi/ poslovni partneri. DSS sa svoje strane optužuje SO da je peticija s potpisima za smenu bivšeg saveta puna falsifikovanih potpisa, da su neki od potpisa pripadali Mokrinčanima koji su se odavno preselili na mesno groblje, i da zagovornici smene bivšeg saveta nisu reagovali kad je bivši direktor direkcije za robne rezerve činio navodne zloupotrebe. U pozadini svega može da bude jedna istorijska priča: Mokrin je nekada bio opština, i još od šezdesetih godina prošlog veka Mokrinčani su kivni na Kikindu što je postala opština, jer oni smatraju da je njihovo selo mnogo lepše i veće od Kikinde. U ataru Mokrina nalazi se i popriličan broj bušotina NIS Naftagas, pa Mokrinčani sasvim ozbiljno veruju da bi mnogo bolje živeli kad bi se rešili Kikinde ("Mokrin republika"). Bilo je veoma zanimljivo, naročito kad su obijane brave i dolazila policija, i kad je sudija Opštinskog suda stavila van snage odluku SO Kikinda o smeni bivšeg saveta, dok afere na državnom nivou nisu opet izbile u prvi plan. Afere su prava zanimacija, za aktere i za javnost, umesto da se rešavaju pravi problemi, što je mnogo teže, a neretko zahteva i nešto znanja. Ko je pominjao odgovornost? Ona nikako da dođe na red, ni posle toliko godina, smena i skandala. Toliko dugo niko nije odgovarao, da već i pominjanje odgovornosti počinje da nervira biračko telo: kakva sad pa odgovornost, gde ste bili kad je grmilo? Sad ste se setili? Nemojte, molimo vas.

"Mnogo ljudi mi kaže: 'bar smo imali dobru energiju pre 5. otkobra, borili smo se protiv Slobe, mislili smo: sad će biti... ne znamo više ni sami šta. A sad, nemamo ništa'. Ljudi su se umorili od malo plaćenih poslova, od nemogućnosti da se dobre ideje ostvare. Samo gledam kako se nekadašnji borci za promene razočaravaju i pucaju po svim šavovima. Ako ne nađu neko drugo interesovanje, mogu i da se razbole. Vatrene simpatizere raznih stranaka uvek sam posmatrala kao oduševljene navijače sportskih klubova: navijaj, čoveče, za koga god hoćeš, samo mene ne teraj da i ja navijam, meni to nije zanimljivo", kaže Maja Novović, psiholog (bez posla pod "onim" režimom kao i pod "ovim", uglavnom zbog alternativnim načinima pomaganja osobama koje su preživele nasilje).

U julu i avgustu, Kikinda je oblepljivana novim plakatima, opet s potpisom "Krv i čast", a usmerenim protiv, ovog puta, za promenu, sugrađana Kineza, koji su i u Kikindi otvorili svoje radnje sa robom neuporedivo jeftinijom od domaće. Ko ne želi da bavi rešavanjem problema (prvenstveno svojih), može potpuno nekažnjeno da proizvodi neprijetelje. Neprijatelj može da ima tamniju kožu, kosije oči, plavu majicu, previše šminke, nije to najvažnije: važno je da bijemo nekoga, a razlog će već da se nađe. Ponovo potpis:krv i čast, i čistota rase i nacije.

"Ne mogu da verujem da u XXI veku još neko poteže tu priču o 'čistoti" rase ili nacije. Znamo kako se Hitler proveo sa takvim pričama. "Čista rasa' može da se postigne kod pasa, mačaka ili goveda, a pridev 'čistokrvan' može da se odnosi samo na konje, na engleska i arapska grla. Kod ljudi - nema 'čiste krvi'.Ljudska vrsta je opstajala upravo zato što se ljudi nisu obazirali na priče o 'čistoj rasi' i 'čistoj naciji'. Koješta, kakva čista nacija?! Zar je moguće da se današnji mladi ljudi zanimaju za ovakve, istorijski prevaziđene teorije?! I to ovde, u ovom kraju, koji je toliko propatio u prošlim ratovima, baš zbog tih teorija o raznim 'čistotama'?"-pita u čudu Sava Ninčić, učitelj u penziji. Sad, čudili se ili ne, plakati su tu. Malobrojni Kinezi u Kikindi zasada se nisu oglasili povodom optužbi da "uništavaju srpsku privredu", oni, kako kažu, samo rade svoj posao. Biće dobro ako sve ostane na tome, a nadležni bi mogli, za promenu, da potraže autore teksta, da Kikinđanima ne bi izgledalo da rasna, nacionalna i svaka druga mržnja i dalje može nekažnjeno da se propagira. Na zgradi kikindske Gimnazije i dalje stoji grafit "Budi Srbin, piši ćirilicom", a sva slova "i" u ovoj rečenici napisana su naopačke, pa izgledaju kao latiničko veliko štampano N. Ako se školske zgrade uskoro podvrgnu krečenju, barem oni koji znaju ćirilicu neće morati da se stide onih koji ćirilicu ne znaju, a ipak je "štite", ko zna od koga. Može li malo da bude dosta ovakvih nebuloza, naročito kad ima toliko važnijih stvari da se uradi? A dok kikindsko leto nezadrživo izmiče, ne donoseći baš nikakvu "vruću političku jesen", jedan podatak veoma zabrinjava: kad je poginuo Pavel Krajči, nijedna od stranaka u lokalu nije se oglasila saopštenjem. Čak ni to što je jedan od povređenih vojnika Kikinđanin - nije izazvalo ozbiljniju reakciju javnosti. Kasnije samoubistvo (ako je to bilo samoubistvo) još jednog vojnika, devetnaestogodišnjaka, dakle, skoro deteta - ponovo je ostavilo zvaničnu javnost prilično flegmatičnom. Mediji su obilato izveštavali, ali ne dovoljno uzbudljivo da bi skrenuli pažnju čitalaca, gledalaca i slušalaca na ovu temu. Možda zato što se sve ovo desilo uleto? A leti, prema ustaljenoj i osveštanoj praksi, ni institucije ne rade previše, pa zašto bi se neko drugi po vrućini zamarao? Najesen, ukoliko nas očekuje barem neka predizborna kampanja, kreatori će morati dobro da se pomuče da bilo koga zainteresuju i navedu na bilo kakvo reagovanje. Posle žetelačkih svečanosti, pogotovo posle ovako gorke žetve, trebalo bi, tradicionalno, da usledi dobra pijanka; a do dobrog trežnjenja, daleko je i razmišljati.

Gordana Perunović Fijat
05.09.2003 - Helsinška povelja broj 67