Recidivi male varoši

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Kao sandale koje godinama stoje u izlogu, a menja im se samo cena; kao modni otpad iz butika u gradu koji izumire; kao voda za pomije i ružni snovi, vraćaju se zli obrasci prošlosti, s namerom da postanu budućnost. Samo nekoliko dana posle akcije protiv rasizma u Kikindi, organizovana je i rasistička akcija. Aladina Bakhita, fotoreportera Kikindskih, napala je i tukla ekipa mladih shinheadsa iz Zrenjanina potpomognuta istomišljenicima iz Kikinde. Bakhit, sin Sudanca i Kikinđanke, ima kožu nešto tamniju nego mi ostali u Kikindi - a to je, izgleda, nekima dovoljan razlog da napadnu čoveka dok mirno sedi u kafiću i čeka prijatelje. I tada, kao u scenariju za triler, prišli su mu nepoznati momci, zatražili cigarete, a kad su ih dobili, počela su da udaraju. Policija je brzo intervenisala, privela napadače, a podnela i prekršajnu prijavu. Mediji su ovom dogadjaju posvetili punu pažnju, objavili tekstove "napadnut zbog boje kože" i sl., reagovao je Informativni centar Kikinda u kome je Aladin Bakhit zaposlen, GSS čiji je Aladin član i druge političke stranke. Reakcija javnosti - pod pretpostavkom da u Kikindi ima javnosti - bila je mlaka, maltene su mnogi bili iznenađeni što se Ali jeftino izvukao, bez težih povreda, pošto je posle prvih udaraca uspeo da se zaključa u nusprostorijama kafića i odande pozove policiju. Ne, nismo se opametili: ljudi i dalje stradaju samo zato što se razlikuju, nadležni za sada podnose samo prekršajne prijave, a osuda nasilja ostaje samo - u načelu. Šta su mladi skinheadsi iz Zrenjanina radili u Kikindi? Došli u goste! A, šta sa kikindskim skinheadsima? Trpimo ih i dalje - kao i plakate "Zar je zločin braniti svoj narod?" sa likom i slikom Radovana Karadžića koji su osvanuli na kikindskim fasadama. Posle je Ali Bakhit sreo napadače na neutralnom terenu, i po danu. Prošli su, sagnutih glava i sa pogledima uperenim u nekom drugom pravcu.

Onda je organizovana tribina posvećena Zakonu o lustraciji, u okviru manifestacija "Kikindski dijalozi", a u organizaciji Centra za unapređenje pravnih studija i Fondacije Konrad Adenauer. I opet su učesnici kovali Kikindu i Kikinđane u zvezde, pominjući Kikindsku inicijativu za lustraciju. U publici u svečanoj sali SO Kikinda bio je naravno Duško Francuski (LSV), direktor Doma omladine, inicijator kikindskih događaja posvećenih lustraciji, i svi koji su mu se u tom poslu pridružili.

"Kad jednog dana budemo pisali o tome šta smo učinili da prevladamo zlo autoritarne prošlosti, Kikinda će biti zapisana kao grad čiji su stanovnici imali svest da je potrebno prevladati prošlost, da ne bi ona vladala nama. Pamtim fizuionomije, vidim u publici poznata lica koja poznajem iz vremena kad smo dolazili u Kikindu povodom donošenja Zakona o lustraciji. U jednom trenutku, izgledalo je da od ovog zakona neće biti ništa; a danas, evo, kolega Branko Ljuboja iz SO Kikinda upravo deli publici fotokopije teksta zakona", rekao je prof. dr Vladimir Vodinelić, jedan od autora teksta Zakona o lustraciji. Bilo je to 5. juna; a samo nekoliko dana ranije, Peter Palatinuš, predsednik NVO Radnički otpor i njegovi saradnici uručili su osoblju suda u Kikindi metlu.

"Tražimo razrešenje predsednice suda Kate Malenčić, opštinskog javnog tužioca Milice Predojev Andrić i smenu svih sudija koje sude radne sporove, i već dve godine ne rešavaju po tužbama gotovo 2.000 radnika kojima njihove firme nisu isplatile sredstva. Mi mislimo da je našem sudu potrebna metla, jer hoćemo sudstvo kakvo ima normalan svet", rekao je Palatinuš. Službenice u sudu odgovorile su radnicima da "nose tu metlu i počiste ispred svojih kuća", sudije i tužilac čija smena se traži nisu se pojavile, i sve je ostalo po starom. Niko se nije postideo, niko reagovao. Barem da se neko od prozvanih naljutio, da je na taj način pokazao da je sposoban za ljudsku reakciju. Jedino je metla ostala u sudu, i jedino su mediji posvetili pažnju "operaciji metla", svi ostali - snom mrtvijem spavaju, verovatno zbog vrućine. Tako je to kod nas u Kikindi: na jednu dobru akciju - uvek "dođe" bar po nekoliko loših, pa tako - ko izdrži. Vedrana Rudan, autorka knjige "Uho, grlo, nož" boravila je u Kikindi gde joj je promovisan književni prvenac. Bilo je to prvo gostovanje jedne spisateljice iz Hrvatske u kikindskoj biblioteci za poslednjih tridesetak godina - u Kikindi je lakše organizovati gostovanja norveških ili grčkih pisaca. Ali, čim je počeo razgovor o seksu - publika je napustila prostor gde se održavala promocija. U Somboru je oko 200 ljudi slušalo provokativnu temu - niko nije pobegao. Ipak je ovo Kikinda.

Žito na njivama izumire, izumrle su mnoge fabrike u Kikindi i okolini, druge su prodate budzašto, a izumire i stanovništvo. U osnovnu školu "Feješ Klara" krenuće naleto 28 prvaka, 19 malih Srba i 9 malih Mađara. I ostale osnovne škole smanjuju, ili mogu da smanjuju, broj prvih razreda. U selu Banatska Topola biće na jesen osam prvaka. Radnici "Livnice", i posle otpuštanja skoro 2.000 zaposlenih iz ove firme, nikako da dobiju platu za januar 2003. godine. U industriji prerade mesa PIK već danima boravi policija, pošto se sve čini da je bilo nekih, hm, radnji koje baš i nisu za pohvalu, a i protiv direktora je pokrenuto 26 (!?) krivičnih prijava, za neke zloupotrebe, neke svinje i paštete, samo 16 miliona dinara štete za ovu fabriku koja je nekad bila uzor-izvoznik, i slala paštete i pressed ham na izbirljivo tržište Velike Britanije, tamo, šezdesetih godina prošlog veka. A, zanimljivo je i da su sve nabrojane krivične prijave protiv direktora PIK pokrenute tokom 2001. godine, pa su do pre nekoliko dana stajale u fijoci, i onda odjednom procesuirane. Krajnje je nejasno šta će biti i s nekim drugim privatizovanim firmama u Kikindi: da li ostaju, ili se gase, da li će radnici ostati u njima, ili će im novi vlasnici pokazati vrata, ni ko su uopšte novi vlasnici, ni da li izvršavaju obaveze preuzete kupovinom fabrika... Samo da ne bude da je sve u vezi s privatizacijom loše: "Angropromet", kikindski trgovinski propali džin, oporavlja se otkad ga je kupio stranac, nemački biznismen Rudolf Valter. Zapušteni objekti, vredni milione i milione, sad se ribaju, kreče, opremaju novom robom, osoblje ide na obuku, da bi naučilo da se pristojno ponaša prema kupcima, organizuju se promotivne prodaje, itd. "Banini", fabrika keksa i kolača, doživljava procvat otkad je u vlasništvu četvoro bivših direktora: plasman proizvoda raste, kapaciteti se proširuju, uvode se novi proizvodi, a nedavno je zaposleno 139 novih radnika. Posao uopšte nije lak, ali je zato prosečna plata 15.000 dinara. Veoma atraktivno - naročito za uglavnom žensku i uglavnom nekvalifikovanu radnu snagu.

U međuvremenu, veliki projekt "oživljavanja" pruga u severnom Banatu približava se velikom finalu. Godinama su se opštine sa sve tri strane granice dogovarale, godinama su se organizovali skupovi posvećeni pružnim pravcima Kikinda - Segedin - Temišvar, predstavnici NVO su cirkulisali preko granica, pisali su se referati, elaborati, projekti i tekstovi za novine, a u celu priču bili su uključeni Skupština i Izvršno veće Vojovdine, ministarstva Mađarske i Rumunije, i tela i organi regije Dunav - Kereš - Moriš - Tisa i Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Izgledalo je: sad će, tek što nije! Još samo malo strpljenja, i evo nas u Evropi, prugom kojom vozovi (sa erkondišnom) voze brzinom od 200km na sat, barem su tako najavljivali pisci elaborata i davaoci najoptimističnijih izjava. I, evo rezultata celog velikog poduhvata: ŽTP najavljuje ukidanje pruge Kikinda - Zrenjanin - Pančevo - Beograd, jer je ovaj pružni pravac nerentabilan, i zato što šinobus od Kikinde do Beograda putuje (putuje, putuje) po šest sati. Toliko o dobrim akcijama, velikim obećanjima i optimizmu bez pokrića. Stvarnost ide drugim putem, o kome prosečan konzument optimizma ne želi ništa da zna. Tako će, kad se oprostimo od neutemeljenih projekata i sna o revitalizaciji pruga, ovaj kraj ponovo potonuti u čamotinju, lišen željezničkih žila kucavica, starih 120 godina, kad je Banatom protutnjao prvi voz, izazivajući ne malu uznemirenost stanovništva. Posle je pruga postala glavni uzrok bogaćenja Kikinde i Kikinđana, i prevezla nebrojene tone svakojakog tereta i stotine hiljada putnika, dok se neko, posle Drugog svetskog rata, nije setio da deo pruge odnese na neko drugo mesto... Eto još jedne prilike za malo lamentovanja, samosažaljenja i padanja u banatske karasevdahe. Nekad bilo, sad se spominjalo. Vozovi će poželjeti pruge, ali pruge nigđe biti neće!

Možda je vrućina kriva za sve, ali, nije loše podsetiti se da su dosadašnji režimi na ovim područjima "padali" na pitanjima standarda, a ne zbog ideoloških odrednica. Možda zvuči kao blasfemija, ali, mnogi Kikinđani nisu zviždali prošlom režimu zbog ratnih zločina (ta tema je i onda zanimala samo uži krug ljudi), nego zato što su očekivali bolji standard posle promena. Sad smo došli u situaciju da su promene davno prošle i zaboravljene, a od boljeg standarda ni traga. O razlozima bi moglo naširoko, ali to prosečnog Kikinđanina uopšte ne zanima. "Baš me briga ko je na vlasti, važno je da ja imam da živim!", obično kažu najnezadovoljniji, a, interesantno, najnezadovoljniji su upravo oni koji se nikako i nikada nisu uključivali ni u kakav protest, ni u kakvu akciju za promene. "Nije strašno što je plata toliko mala, strašno je što lekari imaju mnogo više. Uvek se oni ogrebu", kaže higijeničarka u kikindskom Zdravstvenom centru, u kome je još uvek zaposleno više od 1.000 ljudi, iako osirotela privreda odavno ne može da izdržava toliki kapacitet, dužan za gas, struju, hranu, lekove i sve ostalo. Higijeničarka ne shvata da bi njenu struku Zdravstveni centar mogao da angažuje putem ugovora o delu, preko studentske zadruge ili na određeno vreme, umesto da je drži u stalnom radnom odnosu (kategorija poznata još samo u ovom delu Evrope): radnička klasa bi i dalje da samoupravlja, iako je sav novac namenjen takvim eksperimentima odavno potrošen. Ali, ako higijeničarka ne shvata, ni medicinske sestre, ni lekari nisu mnogo bolji u toj disciplini: ni oni ne razumeju da u porodilištu gde se mesečno rađaju tri bebe ne može da radi pedeset dvoje ljudi, kako je to u Kikindi slučaj. Tolika radna snaga koja nema šta da radi (pa stoga ništa i ne radi), jednostavno se ne isplati nijednom režimu i nijednom finansijeru. Radnici su nezadovoljni što nisu dobili platu - ali, pritom ih uopšte ne zanima da li su išta proizveli, da li je taj proizvod negde prodat, da li je prodaja naplaćena: oni hoće "svoj novac", i da im se plati već i taj trud što dolaze na posao, to je njihovo "pravo" na koje su se navikli u jednom kratkom periodu boljeg, a kako izgleda, nezasluženog standarda. Biti zaposlen bez mogućnosti otkaza, imati redovnu platu, godišnji odmor, i tako do penzije, to sada već izgleda kao sanjani san iz koga su se mnogi probudili u ustanovili da od obećavanog "švedskog standarda" nije ostalo ništa, te da će, izgleda, morati da rade da bi zaradili. Ogromna količina nezadovoljstva koje se upravo gomila u ljudima, osiromašenim i lišenim mnogih nada, mogla bi da podstakne nadležne da već jednom nešto preduzmu. Oči kikindske javnosti uprte su, ko zna zašto, u funkcionere lokalne samouprave, koja u protekloj deceniji nije imala ni stvarne vlasti, ni para: od njih se sada, odjednom, očekuje da reše problem nezaposlenosti. Uzaman se opštinari brane svim silama, objašnjavajući da to, niti je njihov posao, niti njihova nadležnost. Oni sa svoje strane mogu da ponude Kikinđanima atraktivna kulturna zbivanja (koncerte, performanse, pozorišne festivale, simpozijum Terra), poneku tribinu o ljudskim pravima, ali i saradnju sa inodonatorima. Upravo zahvaljujući saradnji sa USAID, ADF, i drugim donatorskim organizacijama, mnogi Kikinđani koji su ostali bez posla osposobili su plastenike, i sad gaje povrće. Drugi su se upustili u sitan ili još sitniji privatni biznis - ali, preživljavaju, i što je još važnije, uče da cene rad. A ako se ceni rad, možda će ljudi početi (ponovo) da cene i neke druge vrednosti: život, sigurnost, pristojnost. Nedavno je kikindska policija intervenisala (vrlo efikasno) i privela lokalnog siledžiju koji je na javnoj česmi napao i ozledio jednu Kikinđanku, udarivši je u slepoočnu kost, tako da je kost polomljena. Niko nije pitao "a šta je žena tražila na česmi", nego je počinilac priveden.

"Samo je prišao i udario je! Tako, iz čista mira! Žena je pala, bilo je strašno! Odmah smo pozvali hitnu pomoć i policiju, i odmah su i došli. Ima li neka mogućnost da se takvi ljudi negde smeste, dok nije neko još teže povređen", pitao je kasnije jedan od očevidaca celog događaja. Drugi put je policija intervenisala kad je Kikinđanin usred crne letnje noći izbacio ženu i dete iz kuće posle "porodičnog obračuna" - to jest, policajci nisu rekli "to nije naša stvar". Pošto noću ostale institucije ne rade, policajci su smestili novopečene beskućnike u Gerontološki centar, dok se ne snađu. Posle je centar za socijalni rad našao smeštaj za oboje, ali direktor Jovan Kočiš tvrdi da je ovakav slučaj samo vrh ledenog brega.

"Dešava se da dete ili odrastao čovek ostane bez krova nad glavom, i takve ljude treba hitno zbrinjavati, a najbliže prihvatilište je čak u Novom Sadu. Decu, ako su mala, možemo da smestimo na pedijatriju, u bolnici, uvek nam izlaze ususret, iako nemaju obavezu da primaju zdravu decu. Kikindi bi trebala jedna sigurna kuća, pišemo projekat u saradnji sa Kancelarijom za rodnu ravnopravnost i Gerontološkim centrom: da se bar dve sobe odvoje za ovakve posebne slučajeve", kaže Kočiš.

Žito s njiva oko Kikinde ovog puta je ovršila suša, a hleb je opet poskupeo. Političko leto, posle još jedne rekonstrukecije lokalne vlasti, ne obećava previše zabave. Ali, evo i jedne lepe vesti: direktor srednje škole, koji onomad nije preduzeo ništa da zaštiti učenicu koju su njeni školski drugovi napastvovali, i njegov omiljeni pravoslavni sveštenik napisali su još jedan u serijalu projekata o borbi protiv "sekti". Projekat su uputili ministru prosvete Vojvodine. Projekt je odmah i "ladno" odbijen, a nezvanično se saznaje i da je bio povod za mnogo smejanja u PIV. U Kikindi, inače, deluje dvadesetak manjih verskih zajednica koje njihovi nesimpatizeri i dalje nazivaju "sektama", pa bi bio red da im (nesimpatizerima) neko objasni da to nije lepo, a takođe i da se sada koristi drugačija terminologija. Leto odmiče, a vreme za upristojavanje ističe li, ističe.

Gordana Perunović Fijat
08.07.2003 - Helsinška povelja broj 65-66