Operacija krečenje

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Nacisti, grafiti i Ron Haviv u Kikindi / Da li se vraća poverenje u institucije - ako se ne vraća, gde se ne vraća, i zašto se ne vraća

Ubitačne vrućine i katastrofalna suša upravo su prepolovljavale usev na njivama oko Kikinde; paori su gledali u nebo, radnici najavljivali proteste, političari rastezali još jednu rekonstrukciju lokalpolitičke scene... Upravo tada, dok su odjeci raznolikih afera dopirali do mirne varoši, neko se setio tekovina evropske borbe protiv fašizma, i sasvim neočekivano, tekst "Prekrečavanje rasizma", objavljen u "Helsinškoj povelji" u maju 2001. godine, izvučen je iz "naftalina". Povod: proslava 9. maja u Kikindi. Tog dana, lokalna samouprava i NVO organizovale su čak dve akcije: prikupljanje potpisa za ukidanje šengenskih viza, i veliko krečenje fasada u centru. Ne svih fasada: za takav poduhvat bilo bi potrebno mnogo više novca. Na "udaru" četaka našli su se samo zidovi na kojima već duže vreme stoje, ispisani uvredljivi ružni grafiti na "adresu" ljudi druge rase, nacije i političkog opredeljenja. Elem, odlomci iz teksta "Prekrečavanje... " pojavili su se na flajeru namenjenom promociji života bez rasizma i nasilja u Kikindi. Nabavljeno je dovoljno yupola, okupila se ekipa, došao je predsednik opštine i ljudi iz NVO, i rasističko - nacistički grafiti, sa sve kukastim krstovima nestali su pod debelim slojem boje. Brzo i efikasno. Tako, prolaznici više neće morati da gledaju potpise lokalnih skinheadsa na ulazu u Jevrejsku opštinu (a ulaz je u hodniku kikindskog pozorišta, uostalom). Grafit "Legija je tu", našaran na zidu OŠ "Vuk Karadžić", u centru Kikinde, takođe je nestao. Potpisi mrzitelja lokalnih Roma - nestali. Da li smo "džabe krečili", videćemo ubrzo.

"Nažalost, u poslednje vreme bujanje fašizma je veoma, veoma očigledno. Partije desne orijentacije koriste lošu ekonomsku situaciju i na taj način pokušavaju da animiraju građane. Akcija prekrečavanja je simbolična, ona pokazuje naš stav, i očekujem da stranke građanske orijentacije počnu da se bave ekonomskim reformama, socijalnim problemima. Sa ekonomskim boljitkom, i građani će biti zadovoljniji, a nacionalističke snage i fašizam, koje smatram reliktom prošlosti, svešće se na minimum, kao u razvijenim zemljama Evrope", smatra Duško Radaković (LSV), predsednik SO Kikinda.

"Akciju je pokrenula NVO 'Panonija' iz Novog Sada, a SO Kikinda s oduševljenjem prihvatila. Prekrečili smo rasističke, nacionalističke, šovinističke, ekstremističke i sve druge parole koje šire jezik mržnje. Učestvovale su NVO 'Kikindski klub', 'Dištrikt 0230', 'PostPesimisti', predstavnici stranaka demokratske orijentacije, čitava jedna generacija mladih želi da se u svojim glavama obračuna sa ružnim mislima", rekala je Marija Srdić, šef Informativne službe SO Kikinda. Jer, tako je to, ovde u Banatu, gde su kuće u centru ponekad i stotinama godina stare: prekrečiš fasadu, a ono izbije stara boja! Baš kao i u političkom životu, gde se akteri malo-malo, pa spotaknu preko nekog od relikata bivšeg režima koji tako dobro uspevaju i u sadašnjem, sa ambicijom da dobro uspeju u svakom režimu. Inače, kikindska omladina organizuje i takmičenja u ispisivanju grafita, ali ne onih ružnih, nego veoma dobro dizajniranih, a momci i devojke koji umeju da urade lep grafit veoma su cenjeni u društvu svojih vršnjaka. Njihove akcije su javne, mediji im pružaju punu podršku, a čak se i stariji svet navikava na te vatromete boja na ogradama gradilišta i fasadama ustanova i službi. Ali, i spomenik norveškim internircima u centru Kikinde neko je prefarbao belom bojom (valjda mu mermer od koga je spomenik načinjen nije bio dovoljno beo, šta li), a bronzana ploča sa imenima interniraca premazana je, ništa manje, nego srebrnom farbom za sulundare! Nalogodavac za ovaj krajnje inventivan čin nije otkriven, ali počinioci su ubrzo identifikovani: bili su to radnici kikindskog komunalnog preduzeća. Nisu prefarbali spomenik iz neke zle namere, nego su, izgleda, mislili, kad se kreči, nek' se kreči. Posle su se komunalci mnogo izvinjavali, i obećali da će sve dovesti u "pređašnje stanje". Autor spomenika, mr Slobodan Kojić još se oporavlja, a i spomenik će verovatno morati da preživi ribanje razređivačem.

U Kikindi je, tokom serije praznika krajem aprila - početkom maja, premijerno prikazan film "Vivisect", dokumentarac u režiji Marije Gajicki. Projekciju su organizovale Regionalna ženska inicijativa "Vojvođanka" i Regionalna kancelarija za rodnu ravnopravnost u Kikindi. Film "Vivisect" prikazan je na festivalu u Njujorku, koji organizuje Human Rigts Watch, tamo je bio jedini predstavnik dokumentarnog filma iz ovog dela sveta, i dobio je nagradu. "Vivisect" je sniman tokom "dana koji su potresli Srbiju", kad je izložba fotografija Rona Haviva gostovala u Novom Sadu, a Marija Gajicki, novinarka i predsednica "Vojvođanke", sa ekipom snimala reakcije posetilaca.

"Od političara, prvi nam se odazvao Nenad Čanak, i sve vreme bio uz nas. Nismo iznenađeni, jer je Nenad Čanak poznat po antiratnom angažmanu, a LSV stranka koja se od prvog trenutka zalagala protiv rata. Posle su sledila saopštenja DS i GSS u kojima se osuđuje nacionalizam. S druge strane, Vojislav Koštunica otkazao je najavljeno gostovanje u novosadskoj TV "Apolo", jer je glavni i odgovorni urednik "Apola" otvorio izložbu fotografija Rona Haviva. Organizujući izložbu, u Novom Sadu smo se odlučili na smeo potez: zatražili smo pomoć i podršku od Pokrajinske vlade i policije. U potpunosti su nam izišli ususret. Policija je sve vreme bila na izložbi, mogu da kažem da su policajci bili najpažljivija publika, i sugerisali nam da što češće prikazujemo ovakve materijale. Zahvaljujući njima, na izložbi nije bilo fizičkih incidenata, iako je bilo verbalnih napada. Prikupili smo, u toku izložbe, oko 500 primedbi i komentara posetilaca. Ova dokumentacija nedvosmisleno pokazuje da ljudi u Srbiji još nisu spremni da se suoče s istinom o ratu i ratnim zločinima", rekla je Marija Gajicki pred malobrojnom publikom u svečanoj sali SO Kikinda. Ali, ništa zato što je publike bilo malo: kancelarija za rodnu ravnopravnost u Kikindi dobila je, na dar od rediteljke, snimak nagrađenog filma, pa će da organizuje još projekcija. A kad film postane slavan, i prikažu ga sve svetske tv stanice, onda će Kikinđani da se otimaju da ga gledaju. A tek vremenom će, možda, da se otvori i pravi dijalog o zlu i odgovornosti. Ono što već sada unosi nadu, to je primedba, verovali ili ne, o policiji: ona može da bude institucija kojoj se građani obraćaju i očekuju pomoć. Ugledni Kikinđanin, privatnik i pripadnik manje verske zajednice primio je nedavno anonimnu poruku "Dobićeš metak u glavu". I šta je sad u ovoj priči novo, u odnosu na ranije oblike nasilja prema manjinama, kad znamo da je pretećih poruka, i ne samo poruka, bilo i ranije, pogotovo posle premlaćivanja adventističkog sveštenika Tikvickog u Zrenjaninu? Novo je ono što je uradio dobitnik anonimne poruke: odmah je prijavio stvar SUP. Nije, dakle, ćutao, nije se obratio SOS telefonima, niti nevladinim organizacijama, nego baš tamo di treba: u policiju, koja ima i načina i ovlašćenja da pronađe i "propita" pisca takve poruke. Pa ako ga nađe, utoliko bolje, za sve nas; a ako se baš i izmigolji, barem će plašitelji znati da ljudi više nisu spremni da trpe nebuloze raznih likova patriotističko-šizofrenične orijentacije, nego idu u institucije i tamo prijavljuju da im je učinjeno nasilje ili nepravda. Da ne poveruješ.

"Meni je policija pomogla više od svih drugih institucija, gde su me samo 'šetali' kad me je bivši muž tukao. Gdegod me sretne, isprebija me, nisam smela u market da odem. Jednom me je sreo na ulici, prebio me ko mačku, tekla mi je krv iz nosa. Onako sva krvava ušla sam u SUP. Dva policajca su me odmah odnela u bolnicu, tamo su tražili da me lekar primi preko reda, odgovarali su na njegova pitanja, jer ja nisam mogla da govorim, pokupili su svu moju dokumentaciju i objasnili mi da mogu da tužim za povrede. Onda su me vratili u stanicu, skuvali mi jaku kafu, razgovarali sa mnom, i tek onda me pustili kući. Podnela sam tužbu, svi pozananici su mi govorili da nemam šanse, ali nisam odustala", priča Ana (27), samohrana majka jednog deteta, nezaposlena. Posledice godina batina nesumnjivo će joj ostati; ali, dobro je znati da je počinilac prijavljen, iako je sasvim neizvesno da li će biti i kažnjen. Bar nešto - u odnosu na ono NIŠTA iz ranijih godina. Ljudi još nisu spremni (što je dobrim delom i razumljivo) da iziđu u javnost sa svojim pričama o nasilju koje su pretrpeli i sa punim imenom i prezimenom - ali su spremni da se obrate policiji i traže zaštitu. Sa ostalim institucijama "ide" malo teže, što je svojevrstan paradoks, vredan istraživanja.

"Daleko im lepa kuća, tim institucijama. Šest godina se tužim sa ljudima koji su mi dužni, zdravlje sam ostavio u sudu! Ne mogu da verujem da tako jednostavan spor, posle svih dokaza, toliko traje! I nikad da bude gotovo! A kad tuži neko ko je važan, onda se suđenje zakaže za nedelju dana, i presuda donese za dve nedelje! Ne da nemam poverenja u sud, nego nikom ne bih preporučio da se obraća sudu, ako baš ne mora, pa možda ni onda", nervira se privatni ugostitelj.

"Povukla sam tužbu. Nisam više mogla da trpim to maltretiranje, te odlaske u sud, a protivna strana ne dolazi, a ja nemam načina da dužnika nateram da dođe... Ali, sve sudske takse su mi naplatili. Oni svoje moraju da dobiju. Čula sam da će biti neke reforme sudstva, ali sve manje verujem u to. Još mi je sudija rekao: ovakvi slučajevi kao što je vaš, to je vrlo neprijatno za mene. Pa kad ti je neprijatno, nemoj da budeš sudija, otvori cvećaru, to je lepše. Ispada da smo mi tamo zbog njih, a ne oni zbog nas", kaže Snežana Latinović (43), nezaposlena. Peter Palatinuš, predsednik NVO "Radnički otpor", najavljuje proteste pred sudom. Oko 2.000 radnika protestovaće, jer već veoma dugo ne može da dobije novac koji im pripada po raznim osnovima, a peticija koju su uputili tražeći smenu predsednika suda nije uzeta u obzir, ni prvi, ni drugi put.

"Verujte da je za mene stres kad odem u banku, po svoje rođene pare. Čekanje u redovima, službenica ne da čekove, iako sam u plusu, podignuti tonovi, gužva... A kad dobijamo penzije, napravi se red pred bankom preko pola ulice, na vrućini ljudi padaju u nesvest, a zimus po hladnoći su se smrzavali i razboljevali. Onda iziđe službenik iz banke, pa pita: šta, vas penzionera još toliko ima, niste pomrli? Tek u toku vanrednog stanja su postali pristojniji", poverava penzionerka iz Kikinde. Znači, može lepo i pristojno - kad "neko" naredi.

"Dođe sanitarna inspektorka, mi je zovemo 'esesovka', uvek uzme po nekoliko kutija najskuplje kreme za lice, zbog analize. A za analizu treba pola kašičice! Kod moje poznanice, kad dođe u radnju, odnese kotur najfinijeg sira, opet za analizu, a za analizu treba jedno parčence! To je tako, bez obzira ko je na vlasti, koji je režim u pitanju. Da se buniš? Pa da ti zatvore radnju?", pita prodavac u privatnoj radnji (ime i prezime ne želi da saopšti).

"Otkada sam bez posla, čini mi se da ne verujem baš nikome. Svuda čoveka tako ružno primaju. Onda poveruješ da ništa ne vrediš, kad svako može da se izdere na tebe", priča stariji čovek. Brzometna anketa na kikindskim ulicama začas je pokazala da građani - ogromna većina - ne veruje ni jednoj instituciji, ni državi, ni crkvi, ni mesnoj zajednici. Za svaki slučaj. Bez uvrede. Ali, ko zna: sa porastom standarda možda će ljudi promeniti mišljenje. Poverenje u institucije uništavano je godinama, izgleda da je ova "operacija" uspela kao malo koja od svih "projekata" bivšeg režima. Sada bi trebalo odjednom imati građane koji veruju institucijama i obraćaju im se s punim poverenjem, i takve građane prikazati "svetu"; ali, takvi građani ne rastu preko noći, nigde, pa nu u Kikindi, a ko se opekao, taj - s dobrim razlogom - zazire od institucija. Ponekad se "nosioci vlasti" ne trude da poprave "imidž", računajući, svakako, na svoj monopolski položaj, jer građani, kako god se okrenuli, druge institucije nemaju. Ništa bez konkretnih podataka, konkretnih prijava uvređenih i poniženih. Kikinđani koji su lično otišli u policiju i tamo rekli da ih je neko maltretirao, učinili su, što se kaže, mali korak za sebe - ali ogroman za uspostavljanje poverenja u normalne odnose, u kojima nasilnici podležu kazni, a vrednosti kao što su život, sigurnost, dostojanstvo, privatnost - dobijaju zaštitu. Bivše Dafinine štediše iz Kikinde, koje s vremena na vreme odlaze u banku da se raspitaju šta je s njihovim parama, kad će im biti vraćene, dokazuju, samim tim gestom, da je nešto poverenja ipak ostalo, posle svega, posle svih poniženja, prećutkivanja i čekanja: ljudi, znači, veruju da će im njihov novac ipak biti isplaćen, da će država ispuniti obavezu koju ima. Dok ljudi ne skupe građansku hrabrost da se zauzmu za sebe, "normalan život" će biti sanjana kategorija, jer se institucije neće mnogo truditi da postanu simpatičnije ili efikasnije - one na to moraju biti naterane, prvenstveno u malim mestima, gde su filijale daleko od bilo kakve i bilo čije kontrole, i gde su lokalni vlastodršci predugo, decenijama, izigravali male bogove tokom svih režima koji su nas zadesili. Od takvog, polufeudalnog odnosa prema ljudima, pa do predsednika opštine koji ide da kreči sa aktivistima NVO - dug je put. Do normalnog života, u kome su nosioci vlasti odgovorni (i to biračima!) za sve što rade, put je još duži, bez obzira šta ko mislio o našoj varijanti političke kozmetike, i pitanje je koliko je taj put popločan dobrim namerama. A kad se jednom dočepamo tog "normalnog života", možda ćemo biti manje spremni da ga menjamo za nacionalističko - rasističke parole i praksu. Ipak, ne tako davno, dobro se pokazalo da su ljudi spremni da izgube normalan život u korist nacionalističkih simbola, i to iskustvo, suviše užasno da bi bilo prerađeno tek tako, još dugo će opterećivati sve odnose među ljudima i sve poduhvate koje preduzimaju građanski orijentisani pojedinci i organizacije. Trebaće vremena, novca, dobrih akcija, toliko mnogo, da nam pređu u naviku. Na Radio-Kikindi nedavno je startovala emisija na romskom jeziku "Amaro Drom" (Naš put). Urednik, Vladislav Vujin, profesor istorije, svojevremeno je mnogo prozivan zbog pisanja o banatskim Nemcima. Ipak se kreće. Ili samo tako izgleda, zato što sve ostalo stoji? Barem smo okrečili.

Gordana Perunović Fijat
05.06.2003 - Helsinška povelja broj 64