Okrajci i repovi

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Kad je u kafiću "Monca" vlasnika Borislava Plavšića Žapca (42) u Kikindi ipak pronađeno oružje, bombe, puške, trombloni, eksploziv (plastični i klasični), pasoši na ime Milana Babića i drugi inventar, Kikinđani, naročito oni koji su se pribojavali ovog patriote, dosada osuđivanog samo četiri puta, jednostavno su odahnuli. Plavšić je u pritvoru od 13. marta. Okružno tužilaštvo pokrenulo je istragu, sad je red na nadležne da preduzimaju šta se već preduzima dok traje vanredno stanje, a naročito kad vanredno stanje prestane. Na ulazu u "Moncu" još uvek piše da je zabranjen ulaz izdajnicima srpskog naroda te da se u ovom lokalu ne prima novac dobijen izdajom srpskog naroda. Vlasnik je iza brave, a kako izgleda, tamo bi mogao i da ostane bar neko vreme.

Nije to mnogo, s obzirom na silna hapšenja i otkrivanja zločina u poslednjih nekoliko nedelja, ali za Kikindu, malo mesto, itekako je značajno: mali korak za organe gonjenja, ali veliki za ovdašnje čovečanstvo. Mnogi su i dalje sumnjičavi: ništa to ne vredi, džaba vam što je sada uhapšen, izići će on, pa će opet da se osveti svim novinarima koji su pisali o ovom slučaju. Da bi teror mogao da se završi, da je najzad, najzad gotovo, Kikinđani još ne mogu da poveruju. Verovatno zato što i nije gotovo. Tek je podignut jedan krajičak tepiha pod kojim su leševi, šverc i zloupotrebe, krv do kolena i nasilje, ne kao na filmu, nego kao kod nas. Predugo je trajalo. Predugo su sitne ribe dobijale batine i sklanjale se od skupocenih džipova i oštrih momaka. Ni rasne dresirane kerove velikih mrkih gazda nismo zagledali izbliza, ko zna da li je kuče ručkalo, i na koju nogu je ustalo, može napasti, a znamo da bi tada bio kriv ujedeni, a ne ujedač.

Znalo se, uostalom, kako su prolazili oni koji su se suprotstavljali. Znalo se, o da, znalo se, da policija neće doći kad je pozove neko ko nema preveliku društvenu moć, znalo se kako će se završiti svako suđenje, i ko kosi a ko vodu nosi, i da će se kola u svakom slučaju slomiti na onom ko je slabiji, a ne na onom ko je počinio nedelo, i bilo je opako mnogo onih koji su bili spremni da ćute i sklone se, sve dok i sami nisu bili u opasnosti. Onda su kukali i plakali, i prali se svim sredstvima koja su ikad izmišljena za skidanje političkih fleka.

I sad, posle svega, da li smo svi, i koliko, umešani? Možemo li, posle svega, da se vadimo kako smo i mi govorili, pisali čak, upozoravali šta nam se u gradu dešava? Da li smo bili dovoljno glasni? Rekli smo, nije da nismo, da nam grad (mali, pitomi, skroz idilični grad) počiva na sprezi mračnih struktura iz privrede, politike i kriminala. Proglašavani smo blesavima, don kihotima, antiratnim profiterima, frustriranim babama i homoseksualcima, nemoćnim intelektualcima, itd. itd., jer, eto, napadamo nedužne poštene građane da su se obogatili na propasti tog istog naroda u koji su se toliko kleli, a oni su samo bili sposobni, pa su preprodavali šlepere humanitarne pomoći i pljačkali područja na kojima Srbija nije ratovala, "uostalom, ko je vama kriv, što niste i vi sposobni?"

Bili smo nesposobni i jalovi jer smo radili za sitne pare i plaćali svoje račune, i izgledalo je da teror likova sa zlatnim kajlama i njihovih navodnih pevačica nikada neće prestati. Posle promena 2000, kad se početna euforija stišala, već je sve mirisalo na to da će takvi da se ustoliče, sada i zauvek da zasednu u čelo sofre i da odande prosipaju pamet i patriotizam, sve sa svojim familijama, kumstvima i prijateljstvima s onu stranu zakona. Izgledalo je da su večiti, kao što je u svoje vreme (kad li to beše?) izgledao večit i režim Slobodana Miloševića; činilo se da će užasni glasovi njihovih omiljenih kantautorki i dalje da nas progone u snovima, a priče o njihovim dijamantskim prstenovima i o tome ko je koga zaprosio donoseći mu doručak u krevet (na srebrnom poslužavniku, naravno) i dalje da nam se keze sa stranica svih bofl-novina u ovoj, kakosezvaše, državi.

I, onda, čudo: kula moći počinje da se osipa (Tolkine, sve si predvideo, i lepo si opisao, samo te niko nije čitao!). Preko noći, takoreći, mala bara puna veeelikih krokodila biva uzburkana klasičnom istragom, umesto dosadašnjih klasičnih sačekuša. Ko bi to rekao - ko bi verovao! Pa zar pošten kriminalac političke provenijencije u ovoj zemlji više ne može mirno i dostojanstveno da živi? Dojučerašnje nedodirljive političke ličnosti idu na informativne razgovore; donedavno kraljice estrade, mode i lepote, a o poslovnim uspesima da i ne pišemo, dospevaju u ćelije; kontraverzni biznismeni (to se nekada zvalo – lopov) idu u hladovinu, dok ne odaju jatake i hajduke; tamo dreče, plaču, mole za milost, tresu se od užasa, dobijaju nervne slomove shvativši da su izgubili zaštitu, tako su nam barem pričali ljudi iz policije; ko bi rekao, ti žestoki momci bili su tako jaki i opasni, tako mrki i ozbiljni prilikom susreta sa slabijima, da je pravo čudo kako su se izmenili kad su se suočili sa momcima u plavom. Ispostavlja se, o nebesa, da je ono na šta smo upozoravali, godinama, bilo tačno, i da više nismo usamljeni kad kažemo da je kriminalac - kriminalac, nego izgleda da sada tako misli i policija!

Samo bez razglabanja da je "tako moralo biti". Moralo je to sve biti gotovo mnogo ranije, po mogućnosti, do kraja 2000. godine. Tada, sećamo se, nije bilo političke volje da se zlikovci isteraju iz rupa, iako je bilo i prilike i razloga i mogućnosti. Prebezi su, videvši da im niko neće ništa, imali dovoljno vremena da se pozicioniraju u novim strukturama. Platili bi svoj deo reketa, neko vreme bili "na ledu", i mogli bi da izigravaju likove iz "Dinastije" na naš način. Dosta brzo su izišli u javnost iz svojih rupa u koje ih je oterao 5. oktobar 2000, i počeli da trljaju nos onima koji su se suprotstavljali bivšem režimu. Pojavljivali su se na svim proslavama, koktelima i praznicima, doterani, samouvereni, davali izjave i sponzorisali kulturne manifestacije, sve sa izrazom plemenitih dušica koje su zli pobornici promena uvredili. Takve su lekcije držali o demokratiji, da se na trenutke nije znalo ko je tu, uopšte, pobedio na izborima, i ko koga zavitlava, jer se od pobednika očekivalo da se prilagode poraženima, a poražen je bio, samo da podsetimo, režim koji je ubio, osakatio, proterao i osiromašio milione ljudi. Na državnoj političkoj sceni, ova igra je dobijala obeležja krvave farse; u malim sredinama, kakva je Kikinda, sve je ostalo (srećom) na nivou blatnjavog muljanja. Ucena, pretnji, suđenja novinarima koji su se drznuli da prozovu moćne ljude, fizičkih napada, batinanja, bombi, svega toga je bilo, nije da nije, ali ne i političkih ubistava. A u takvoj klimi, promene, čak i one sasvim bezazlene, kozmetičke, koje ni na koji način nisu dirale u suštinu vlasti i moći u malom gradu, odvijale su se izuzetno sporo. Primer: "samo" dve godine i sedam meseci trebalo je da se posle promena smeni SPS direktor "Elektrodistribucije", pa i tada je ostao - savetnik generalnog direktora. "Jaka" promena, nema šta. Mnogi drugi čak nisu ni promenjeni, ostali su da sede gde su sedeli, samo sada daju drugačije izjave, i vidi se da su promenili dres i pesmu, a ćud ne. Takvi okrajci i repovi vuku se, evo, još uvek, izazivajući kod tzv. običnih ljudi gnev i strah, pomešan sa rezignacijom, "eto, ništa se ne menja". Ne znači razume se da dovođenje novih ljudi obavezno znači promenu na bolje – u Kikindi to vrlo često i nisu bile promene ne bolje! - ali ostavljanje svega tako kako je već bilo, može samo dodatno da obezvredi krhki kapital promena posle izbora 2000.

Građane, ma koliko bili siromašni, uplašeni, bedni, i dalje zanima: ima li mogućnosti da se malo pročešljaju i ostale strukture, a ne samo one kriminalne? Ima li načina da se propitaju i oni koji su poslali fabrike pod led, a institucije u zaborav? Gde su pare iz zdravstvenih i penzijskih fondova, nije moguće da je sve pojeo rat koji nije vođen, šta je sa novcem koji je uredno skidan ljudima sa plata na ime stambene izgradnje? Zašto svi koji su činili zloupotrebe nisu kažnjeni? Opet i opet: zašto je bilo potrebno da se dogodi atentat u Beogradu, da bi se skupe i uglavnom neefikasne strukture u institucijama malih mesta pokrenule, i evo, tek sada pokazale šta znaju i šta mogu? Zar likovi iz kikindskog miljea nisu mogli da budu uhapšeni i ranije, još u doba kad su činili zlo, a činili su ga pre oktobra 2000, zar su onda u institucijama radili neki drugi ljudi? Malo je mesto, znamo da nisu. Ljudi su isti, samo su se okolnosti, izgleda, promenile. Da li će, sada, energična akcija u kojoj je uhapšeno 117 ljudi, a dvoje čak i zadržano, zbog nekih heklera, tromblona i droge, prava sitnica, da se završi na tome, koliko da se narod malo raduje, ili će da dovede do stvarnih promena? Euforija se brzo troši, to odnekud znamo; uporna usmerena akcija bila bi delotvornija.

Dobro je što kriminalce sada traži i otkriva policija, a ne novinari, a biće još bolje kad kriminalce u privredi i institucijama počne da traži i nalazi neko ko je nadležan. Tada će novinari moći da odu bar na nedelju dana odmora. Šala, naravno, ali zaslužili smo. U međuvremenu, država bi mogla da se pobrine za sve što je propustila tokom godina propadanja, i da ne dozvoli formiranje novih kriminalnih struktura koje će delovati u sprezi sa vlastima. Jednostavno, lopovi, dileri, nasilnici, prevaranti i ubice moraju da saznaju (mora ih neko obavestiti) da je to što rade kažnjivo, da se kažnjava, i da će sasvim izvesno biti kažnjeno. Malo po malo, moraju se doneti i neka pravila prema kojima ćemo se ravnati, umesto prirodnog stanja u kome jači neometano vređa, muči, ubija slabijeg, samo zato što je slabiji, što nije dobro potkožen novcem i vezama, zato što je druge boje, nacije, vere ili mišljenja, ili zato što se nezgodno našao na putu jačem, i to baš kad ovaj nije bio dobre volje. Onda bi bilo sasvim umesno da vidimo šta je sa gospodom koja se svojevremeno hvalila učestvovanjem u nekim pokoljima, granatiranjima nekog Zadra, da li su još uvek ostala pri svojim nekadašnjim hvalisanjima, ili su malo izmenila izjave, i naglasila da su oduvek bili mirovnjaci, mnogo veći mirovnjaci od Žena u crnom. Kad država i to sredi, kad sredi, može da stavi na tapet plate, cene, penzije, kredite, dečje dodatke i druge dosadne, a neophodne stvari. Dosada posle svega izgleda kao pravi odmor, kao obećana, a davno izgubljena zemlja u kojoj se uredno primaju plate, plaćaju računi, povremeno kupuju nove mašine za veš (po čemu je Kikinda osamdesetih bila među prvima u onoj Jugoslaviji), možda ponekad i nameštaj, a s vremena na vreme ide se i na neka letovanja.

Gordana Perunović Fijat
05.05.2003 - Helsinška povelja broj 63