Ceđenje optimizma

Piše: Gordana Perunović-Fijat

"Gde nema nade, moramo bez nade.
Gde volje ne ponestaje - put se otvara."

(Tolkin)

Da li je strašnije to što smo tako duboko propali, ili to što nikako ne uspevamo da se izvučemo? Da li je moguće (i pomoću kojih trikova) nacediti još malo optimizma iz dezorijentisanih preplašenih ljudi? Da neće taj postupak ličiti na ceđenje tri kapi vode iz suve drenovine, koja je godinama na tavanu ležala? Neće; ljudski materijal pokazuje zavidan potencijal na svim nivoima izdržljivosti. Posle atentata, Kikinđani su imali uglavnom samo jedan komentar: "pa kad se tako nešto desilo prvom čoveku, šta tek mi obični da očekujemo?" Drugi su najavljivali da će - kupiti oružje (?!), što nisu uradili ni u vreme najžešće ratne kampanje, jer "ne zna se kakva budala može da te napadne na ulici". Šok i neverica izazivali su, na trenutke, potpuno neprimerene reakcije, koje mogu da se objasne samo ogromnom količinom straha. U mirnom mestu bilo je, zna se, nemirnih vremena, i još čudnijih događaja, i sve je to ostavilo traga, bez obzira na sve incijative NVO, lokalne samouprave i građanski orijentisanih građana. Najviše ohrabrenja nisu pružile proklamacije sa tv ekrana i iz novina, nego jedan, reklo bi se, banalan događaj, koji je naveliko prepričavan uz dodavanje obilja pojedinosti: te večeri, 12. marta 2003. godine, policija je privela (uhapsila, kako hoćete) nekolicinu ovdašnjih dobro poznatih likova, koji nikada nisu krili da su im "krvave ruke do lakata", da "ne primaju novac dobijen izdajom Srbije", da mrze Otpor i ostale strane plaćenike, a naročito, da imaju oružje kojim povremeno priprete ostalim običnim ljudima. E, te večeri vlasnici heklera su privedeni, jer su šenlučili, kako se to kaže, naime, pesmom i pucnjavom izražavali su emocije. Priča da su ti mali ali opaki plašitelji mirnih građana uhapšeni ohrabrila je Kikinđane. Na stranu sad, što su pucači mogli da budu uhapšeni i mnogo ranije, jer, bilo je i prilike i razloga; građani su (i pored ovako drastičnog zakašnjenja nadležnih) pokazali da žele da veruju u nekakav red.

"Kad smo polazili u Beograd 5. oktobra 2000. godine, neki sugrađani su nam dovikivali da smo izdajnici, 'dobro je što sad znamo koji ste, nećemo vam dozvoliti da se vratite'! Kad smo se vratili, dočekivali su nas sa zastavama i ljubljenjem! Onda su se brže - bolje prešaltovali na 'našu stranu', i još brže zauzimaju mnogo bolje pozicije nego što su ranije imali. Posle svega, osećao sam se razočarano, izdan, upotrebljen. Išli smo u promene baš zato da bi oni koji su se ogrešili o ljude odgovarali, ne zato da bi ostali gde su bili, i kad smo rekli da takve treba 'počistiti' 6. oktobra, nismo očekivali da će oni i do danas praviti probleme, a to nam se upravo dešava. Ljudi se jednostavno raduju kad policija uhapsi nekog od kriminalaca zaštićenih bolje od polarnih medveda, jer nam jedino to pokazuje da se nešto menja. Samo da ne bude opet uhapšeno samo njih nekoliko, i to samo u Beogradu: treba taj trend da se proširi i na nas u manjim mestima", kaže učesnik petooktobarskih dešavanja.

"Da neće biti ni brzog ni direktnog raskida sa snagama bivšeg režima, to je, bojim se, bilo jasno odmah posle 5. oktobra, još kad su počeli oni smuljani govori, kako neće biti revanšizma, kako će sve biti u redu, a naročito kad sam čula kako sad treba da se dogodi 'nacionalni i moralni preporod'! Kakav preporod, kad su na važnim mestima ostali isti ljudi? Kad su u Kikindi direktori škola zemenjeni kadrovima DOS, to je komentarisano kao najveći doprinos demokratiji, a direktori svih velikih sistema ostali su isti! I kako ja, obična građanka, da verujem u bolje dane i budem optimista, kad i dalje vladaju oni koji su nam se u lice smejali i upropastili nam život? Ako se sad nešto promeni, to će biti dobro, preko svih nada", dodaje aktivistkinja lokalne NVO za kulturu dijaloga. Posle svega, i otpuštanja hiljada radnika, i jeftine prodaje većine kikindskih firmi, a bez otvaranja novih radnih mesta, kako se očekivalo, Kikinđani, po pravilu, nemaju prave reči da izraze šta ih muči. Problematika zložina i odgovornosti za ono što je bilo tokom proteklih godina - brzo ustupa pred novim i novim primerima nasilja. Rezignacija je prvo osećanje o kome su ljudi spremni da govore; ali, običan život, potreba da se redovno jede i plate računi, izaziva potpuno neočekivano "zbijanje redova". Ničim izazvano - u svakom slučaju, ne akcijom niti diktatom nadležnih - mnogo neimenovanih statista tranzicije uspeva da opstane.

"Ja sam jedan od 1.690 ljudi koji su otpušteni iz Livnice. Uzeo sam otpreminu, i uložio u poljoprivredu. Od zemlje smo svakako živeli svih ovih godina, i dok sam bio zaposlen plata je godinama bila suviše mala da bi se moglo preživeti od nje. Da nije bilo bašte - ne znam na šta bismo ličili. Žao mi je samo što nam ranije nisu rekli da od Livnice nema ništa, i da ne očekujemo bolje dane, da nismo svi gubili vreme. Sad se u Kikindi mnogo priča o kreditima ADF za poljoprivredu, mislim da će se mnogo ljudi vratiti na svoja imanja", kaže Vojislav Pajtašev (45), električar, oženjen, otac jednog srednjoškolca. Pajtašev već duže vreme prodaje voće i povrće na pijaci. Može da se preživi, kaže, a i cela porodica je uključena u nov "biznis".

"Prijavila sam se na Zavod za tržište rada, očekujem posao, u struci ili van struke, to više nije važno. Od otpremnine sam kupila kasetofon i popravila auto, taman je za toliko bilo. Preživljavam od trgovine, dajem i časove. U krajnjem slučaju, uvek se može živeti od poljoprivrede; mnogima od nas 'ne gine' povratak u brazdu", izjavila je Zagorka Matejin (43), takođe otpuštena iz Livnice.

"Pa, na pijaci smo, svi mi iz Livnice. I oni otpušteni, i oni koji još uvek idu na posao. Preživljavamo od - sive ekonomije, kako se to lepše kaže, premda nam je više crna nego što je siva", dodaje Mihalj Kovač, bivši livnički radnik.

"Obično se kaže da su ljudi 'izgubili veru', izgubili optimizam. Ja mislim da ni vere u bilo šta ni optimizma oni nisu ni imali. Oni su se jednostavno bojali. I još uvek se boje. Mi u NVO pravimo zanimljive performanse, projekte koji treba da angažuju ljude, da im pokažu koliko su važni kao građani, koliko je važno njihovo mišljenje, organizujemo razne edukacije, ali pitanje je koliko to dopire dalje od zidova ove zgrade u centru gde radimo, da li uopšte ulazi u svest ljudi! A mi i dalje radimo. Dištrikt 0230 ove godine slavi desetogodišnjicu, imamo iza sebe respektabilan broj ostvarenih projekata i spisak saradnika. Nema nam druge, nego da tako i nastavimo", smatra Vanda Nemeš iz NVO Dištrikt 0230.

Dobrim delom, u Kikindi postoje dva paralelna grada: jedan, sa NVO, kompjuterima, projektima kakvih se ne bi postideo ni grad u državama "normalnog standarda", znanjem stranih jezika, dijalozima i tribinama, i potrebom za saradnjom sa "velikim stranim svetom" koji počinje već od Segedina i Temišvara - i drugi, sa heklerima, kašikarama, mržnjom prema svemu što drugačije misli, potrebom da se ne ponizi, nego fizički uništi drugi i drugačiji, i paničnim strahom od svega i svačega, pa i od pretnje da će ćirilica izumreti. Nedavno je plasiran epohalan podatak (objavilo u dnevnim listovima!) da se u Kikindi ćirilica koristi 12 odsto. A, u Kikindi trenutno izlazi pet novina - od kojih četiri na ćirilici, a jedna (Kikindske) na latinici! Kako li dođoše do onog podatka od 12 odsto? To mora biti neka vrlo zanimljiva istraživačka metoda. Ali, ta dva grada funkcionišu svaki za sebe, i svaki je zadovoljan kako funkcioniše, nastojeći da, s vremena na vreme, minimizira značaj onog drugog. Ali, džaba je sve: obe opcije su otvorene, i svaka ima svoje nesimpatizere. Nova događanja na političkoj sceni neće izazvati nikakvu iluziju pomirenja između dve opcije koje dobrim delom isključuju jedna drugu. Da li će prevladati priča sa obaveznim dijalozima, ili ona sa atentatima? Vreme za izbor je postalo opasno kratko.

Gordana Perunović Fijat
02.04.2003 - Helsinška povelja broj 62