Umesto 8-martovske čestitke

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Ne tako davno, sve smo se zaklinjali u 30 odsto žena na funkcijama, rukovodećim mestima i izbornim listama. Kad se prašina iz vremena predizborne kampanje 2000. godine malo slegla, a nova se još nije ustalasala, ostaje da se "suvim" podacima proveri šta je od cele priče uopšte ostalo. U Kikindi je još od predslobističkih vremena redovno bilo žena na rukovodećim funkcijama, ponekad i veoma zapaženim. Danas, kad je politička scena malo turbulentnija, partija je sve više, i žene su raspoređene raznoliko. U sastavu SO Kikinda ima sedam žena odbornika, čime su se Kikinđani veoma hvalili, dok prof. dr Marijana Pajvančić, prilikom jednog seminara u Kikindi, nije pitala: a koliko žena ima u Izvršnom odboru?

"Dopustite da pogodim: u Izvršnom odboru, gde je skoncentrisana prava, stvarna vlast u jednoj opštini, nema nijedne žene", rekla je prof. dr Pajvančić, i, naravno, bila u pravu, što su okupljena gospoda propratila ćutanjem. Ali, ko zna, možda je samo pitanje dana kad će i žene da uđu u Izvršni odbor, kad ih je već toliko u raznim upravnim odborima, naročito tamo gde se radi džabe ili za smešnu naknadu. Ima žena i na direktorskim mestima. Na čelu Biblioteke (jedne od najstarijih u državi) je, tradicionalno, žena, ovog puta Vera Udicki (PDS); u državnoj apoteci - takođe je direktor žena, mr Slavica Zarić (SPS). Sekretar Crvenog krsta je žena, Aranka Felbab (SPS), direktor Gerontološkog centra - žena, Milena Radanov (DS), u predškolskoj ustanovi - Vesna Stanaćev, u Zavodu za tržište rada - Jelena Mitrović, u bioskopu - Slavica Tatomir (SDP). Žene su direktori i u ponekim osnovnim i srednjim školama - u Gimaniziji, Jelena Sekulić, a u specijalnoj školi, Jasmina Štrbac (GSS). Na čelu Odeljenja društvenih delatnosti od 2000.godine je Snežana Babić Kekez (RV). U Informativnom centru direktor je takođe žena, Miomirka Mila Melank (GSS), a glavni i odgovorni urednik Gordana Bulatović (DS). Do sada je verovatno sve jasno: žene postaju direktorke tamo gde je socijala (lekovi, sirotinja, stari), tamo gde je "vruća stolica" (zapošljavanje) i tamo gde nema para (prosveta, informisanje). Neke od ovih direktorki imaju manju platu nego portir u "srećnijim" firmama - toliko o ženskoj moći. Za sada, nije bilo slučajeva da žena postane direktor tamo gde se "drma" lovom, ili bar društvenim uticajem. Žene su neretko zastupljene i u političkim strukturama, pa su neke postale predsednice saveta mesnih zajednica, ili predsednice mesnih odbora stranaka, jaka funkcija. Jedino je na čelu OO SDP žena, Slavica Tatomir, republički poslanik, a potpredsednik GrO LSV Zlata Knežević. Ne izgleda mnogo, premda je izvojevano teškom mukom, a mnoge žene su usput, tokom vremena opšte neizvesnosti krajem 2000. godine, smenjene i "sklonjene". Prosečna Kikinđanka, s malo para i još manjim uticajem na bilo šta, čak i na rođeni život, o ovim ženama po pravilu ne zna mnogo, i ne želi da zna, osim kad ih podvrgava prilično okrutnoj kritici, da ne kažemo ogovaranju. Žene su platile većinu tranzicijskih cehova, i mnoge od njih, osobito starije, bile bi zadovoljne da su ove zime mogle da se greju, umesto da sede u čekaonicama zdravstvenih ustanova, ne bi li se tamo malo ogrejale. Nažalost, zdravstveno osoblje je shvatilo da bakice sede u čekaonicama samo da bi se grejale, družile, i možda, da ne bi smetale mlađim članovima svojih porodica, pa je počelo da izbacuje ovakve pacijentkinje iz čekaonica.

Od 10.000 nezaposlenih u opštini Kikinda (više od 25.000 u svih šest opština severnobanatskog okruga), polovina su žene. One prednjače i na listama obolelih od malignih tumora i kardiovaskularnih bolesti, a svejedno ih je mnogo više od muškaraca u najstarijoj kategoriji stanovništva. Žena je ta (često i jedina) koja trpi i izdržava: neradnika, gubitnika, rasipnika, zavisnika, nasilnika, pa čak i, o strahote, muškarca koji nije u stanju da sebe natera da ujutro ustane i potraži bilo kakav posao. Nedavno je otpušteni radnik "Livnice" iz Novih Kozaraca kod Kikinde zadavio svoju majku, kojoj je deseto dete. O nasilju nad ženama u Kikindi se javno govori, zvanično, od 1998. godine, ali, mere protiv nasilja ni na koji način nisu ušle u stvarnu upotrebu, i mnoge žene su spremne da o svojoj patnji - i dalje ćute. Nedavno su u kikindskoj srednjoj školi trojica đaka pokušali da siluju svoju školsku drugaricu, usred bela dana, na velikom odmoru. Kad su se novinari raspitivali, direktor škole je odgovorio da se to zaista desilo, ali se desilo i nešto mnogo strašnije: učenici susedne škole gađali su grudvama pravoslavnog sveštenika, dok je dolazio da održi čas veronauke! Napad na učenicu direktor je prokomentarisao: pa, to je bila šala. Toliko o zaštiti žena od nasilja. Kao mlađe ili starije, doživljavaju različite neprijatnosti, ali se malo koja angažuje da bilo šta menja. Nisu retke zastrašujuće priče devojaka i mlađih žena u periodu traženja posla. Sva ozarena, mlada osoba govori kako je našla divan posao... gazda je obožava... zarada je odlična... zaposliće je i za stalno. Posle tri do četiri nedelje priča zvuči sasvim drugačije: gazda ju je izbacio, nije joj platio, nije joj upisao staž u radnu knjižicu, a još ju je i optužio da je nešto ukrala ili pokvarila. Kad se ista horor-anegdota ponovi više puta, poneka od ovih žena shvati da je nemilosrdno iskorišćena kao besplatna radna snaga, koju poslodavac brzometno menja i na taj način izbegava plaćanje doprinosa, a najčešće i plate. A kad izigrana osoba shvati, onda počinje da proziva sve institucije i ženske NVO, kako ništa nisu uradile za žene. Tačno je da institucijama u načelu "puca prsluk" za ženinu patnju i tragediju, ali je istina da i ženske NVO u Kikindi nisu mogle da postanu ništa više od alternativnih grupa, interesantnih palanci, sa vrlo zanimljivim performansima koji se dugo komentarišu, ali bez stvarnog uticaja, i pored zdušne pomoći inodonatora i podrške koju su im pružali mediji. Kad jednom (na svojoj koži) oseti, i shvati da ne može da računa ni na jednu od institucija (sud, policiju, centar za socijalni rad, porodicu i mesnu zajednicu), žena se često toliko razočara, da je ne bi okrpio ni tim aktivistkinja lokalnog SOS telefona; događa se, međutim, da ovaj šok deluje i veoma otrežnjujuće. I pored svih mehanizama sredine koja žestoko brani patrijarhat, neprimatno ali nezadrživo raste broj osoba ženskog pola koje pokušavaju, a i uspevaju, da ponešto promene bar u svom životu. Kad vidi da niko osim nje neće obezbediti novac za izdržavanje dece, račune, lekove itd., prosečna Kikinđanka pokazuje zavidan nivo otpornosti i talenta za menadžment. Od ručnih radova, do spremanja po tuđim kućama i okopavanja tuđih bašti, žene se "snalaze" da prežive. Vode svoje privatne firme, rade na "crno", švercuju, ponekad čak i diluju, ali preživljavaju. Sve to ide uz tešku muku, ali, pre ili kasnije, čuju se i glasovi odobravanja ženi koja je uspela.

Portret kikindske rukovodilice (reč nema veze sa naukom o jeziku, izmišljena je, ali se ravnopravno koristi u lokalnom govoru, pa će tako biti i za potrebe teksta) izgleda, otprilike, ovako: po pravilu, u pitanju je žena sa završenim fakultetom (za muškarce se ovaj uslov ponekad ne traži) - to se u Kikindi zove "nije nizašta, samo za tu njenu školu" ili "ne bi umela da umesi ni supu"; ima više od 30 godina, nekad i od 35; nije retkost da je imala zapažene rezultate u karijeri (n.p. knjige, stručne radove, ostvarene projekte); ambiciozna je i predana svom poslu - u Kikindi se govori da je ovakva žena "iskezečena". Ako je slabijeg zdravlja, "zna se šta joj treba"; ako je u odličnoj kondiciji, "sigurno se drogira". Neretko mora biti članica političke stranke u kojoj je možda obavljala najteže ili najdosadnije poslove dok nije viđena kao kadar, naročito ako stranka baš i ne može da se pohvali dobrom "kvalifikacionom strukturom" članstva, tj. brojem članova koji su završili i nešto više od osam razreda. Demokratija je negde definisana kao "dosadan posao", ali, kad se steknu uslovi da žena postane važna osoba, to ne može da prođe drugačije u maloj sredini, nego kao sjajna zanimacija u četiri faze. U prvoj, na nagoveštaj da bi, možda, možda... mogla da postane rukovodilica, žena obično reaguje izjavama: "ne, nikako ja, nisam ja za to, za tako nešto treba biti bezdušan, a ja sam emotivna, itd.", i, tako sebi daje autogolove, ubeđujući sve prisutno kako ona uopšte nema rukovodilačkih namera. U drugoj fazi, dok se čeka odluka, ko će, najzad, biti rukovodilac, a svi prisutni pitaju "šta ti je to trebalo, da se kandiduješ / konkurišeš, otkud si ti za to itd.", žena, naročito ako nije prošla obuku u nekoj od ženskih NVO, nastavlja da "tvrdi pazar" kontraproduktivnim izjavama i postupcima, kako ona uopšte nije željna moći, ne i ne, ne treba njoj to - sve dok ne bude izabrana/ postavljena. U ovom periodu, dakle, pre postavljenja, slede i pozivi na razgovor kod rukovodioca, sitne ili krupne pretnje, ucene, bojkot koji sve pristalice ranijeg bosa veoma efikasno sprovode, računajući (obično, s razlogom) da žena neće moći da podnese ovakvu socijalnu sankciju. Ukoliko ne bude postavljena / izabrana, podsmeh sredine obično je toliki da se žena može i ozbiljno razboleti, i to je već treća faza, u kojoj su "sahranjene" i poneke izuzetno sposobne stanovnice Kikinde. U četvrtoj fazi borbe za svoja ljudska ženska prava, žena je, posle neviđene gnjavaže, političke igranke i tone bensedina, postala rukovodilac i ustoličila se, a lokalna javnost poluzadovoljno-polupodrugljivo komentariše "ko ne žali tura, stigne i do kuma". Uskoro će početi i tapšanje po ramenu, a tada naročito treba obratiti pažnju, što rekla Sonja Lokar.

Svejedno, žene opstaju na rukovodećim funkcijama, unoseći ponekad i ličnu notu hrabrosti u celokupnu organizaciju posla. Ukoliko rukovodilica ima malo dete ("terala karijeru, pa se nije razmnožila na vreme"), ogovaraće je kad odsustvuje s posla zbog bolesti deteta. Ako su joj deca velika ("bolje bi joj bilo da pripazi one njene razbojnike"), službena kola će, možda, malo češće voziti za Beograd, Novi Sad, ili gde već sunce mamino služi vojsku/studira. Ako bude u prilici, obezbediće plaćeni angažman svom voljenom: jedan od SPS direktora koji su, začudo, zglajznuli posle 5. oktobra 2000. godine, brzometno se upustio u vezu sa DOS rukovodilicom - evo ga ponovo na direktorskoj funkciji, naravno u drugom kolektivu. Kolektiv se čudio, pa se onda navikao. Sve u svemu, ništa bitno, ništa spektakularno, zloupotrebe koje žene na položajima čine toliko su sitne u odnosu na sve što su počinile njihove muške kolege, i hrabro i dosledno čine i dalje, da ponekad nije vredno ni ozbiljnog trača, a kamoli analize. Čak ni provereno agilni novinari lokalnih glasila, kad prave liste najvećih gluposti koje su lokalpolitičari tokom prošle godine izvalili i izveli, ne stavljaju izjave i postupke lokalpolitičarki na listu - jer žene, po pravilu, nisu ništa ni učinile. Ali, barem nisu nanele ni znatniju štetu. U uslovima kakvi vladaju na domaćoj političkoj sceni, ponekad je i to dovoljno.

Gordana Perunović Fijat
07.03.2003 - Helsinška povelja broj 61