Zamke demografske obmane

Piše: Gordana Perunović-Fijat

 - Sezona praznika je prošla, ostavljajući stanovništvo Kikinde da se suočava s jednom zimom koja nosi malo nade, i još manje novca. Euforija praznovanja istopila se već oko 10. januara, kad zbog zastoja u platnom prometu nisu mogle da se isplate skromne plate i penzije, iako su "nadležni" javljali da je sve u redu i da nikakvog zastoja nema. U takvom trenutku, crno obojena razmišljanja su neminovna (četiri samoubistva u Kikindi za novu godinu), a činjenice samo idu u prilog severnobanatskom Weltschmerzu. Prema rezultatima poslednjeg popisa (koji su, ko zna zašto, skrivani dok god je to bilo moguće), stanovništvo grada Kikinde se umanjilo za oko 2.000 duša u odnosu na popis s početka devedesetih, kad je u gradu živelo oko 45.000 ljudi, bez obzira na sve prilive izbeglica u međuvremenu. Selo Mokrin je u svojim "najboljim danima" imalo oko 11.000 stanovnika; krajem osamdesetih, taj broj varira oko 9.000 ljudi, da bi se do sada smanjio na oko 5.000. Banatsku Topolu, najmanje selo u opštini Kikinda, u doba ekonomskog prosperiteta nastanjivalo je 2.800 ljudi - sad ih ima 850. U selu Bašaidu (na putu Kikinda - Beograd, dakle, na prometnoj saobraćajnici) najmanje 500 kuća je prazno; u Kikindi, osobito u mesnim zajednicama "Lidija Aldan" i "Braća Laković" broj staračkih domaćinstava raste, a događa se da u celoj ulici, od oko šezdeset kuća, dece ima samo u jednoj. Pretpostavlja se (pošto kompletno istraživanje nije obavljeno) da je najmanje 40 odsto stanovništva opštine starije od šezdeset godina, dok broj mladih ne dostiže više ni do 20 odsto u strukturi. Svakog septembra u opštini se ukine barem po jedno do dva odeljenja prvog razreda. U selima, škole se dovijaju kako znaju, smanjuju broj đaka kolikogod mogu, upisuju decu koja imaju tek šest godina... "Ali, sve to ničemu ne služi, kako je krenulo, učiteljice će trčati oko škola bez đaka. Sela izumiru, gotovo je", tužno kažu ovdašnji paori.

Penzionisani zdravstveni i prosvetni radnici sećaju se i drugačijih vremena, kad se, početkom šezdesetih, u opštini rađalo po 2.000 dece godišnje, i kad je sve to trebalo pohvatati radi vakcinacije i upisa u škole. Na salašima oko Mokrina medicinske ekipe su vakcinisale i po 800 klinaca u turnusu. Sada se u celoj opštini rodi po 500 - 600 dece godišnje, i još oko 200 čije su mame došle u kikindsko porodilište iz okolnih opština, pošto nemaju porodilište u svom mestu, i to je sve. Ne tako davno, porodilišta (ne velika, ali sasvim funkcionalna) radila su u Bašaidu, Mokrinu i Banatskom Velikom Selu, ali sva su zatvorena, pošto više nisu ničemu služila, a niko nije bio zainteresovan da ih osposobi kao, na primer, ambulante, za starije stanovništvo, dijabetičare itd. U Banatskoj Topoli, 1995. godine natalitet je neočekivano povećan za 100 odsto u odnosu na 1994. godinu: rodila se JEDNA BEBA. Rat, priliv izbeglica i siromašenje stanovništva tokom devedesetih tadašnji režim je ocenjivavo kao uslov za "bebi-bum", jer, kaobajagi, sirotinja nema druge zabave, pa će da se okrene "sirotinjskoj zabavi" i da pravi decu. Ova procena pokazala se kao i ostale iz tih vremena: u toku ratnih godina natalitet je bio manji nego ikad, izbeglice su potpuno omanule, a i sirotinja, prozivana kao "najzdraviji deo srpskog naroda", nije se nešto pokazala voljna da regrutuje nove socijalne slučajeve.

"I žena i ja radimo, imamo jedno dete, i ne usuđujemo se da imamo još jedno! Nema novca ni za normalan život, a kamoli da se nešto 'širimo'. A poznanik, ginekolog, kad god nas sretne, pita: kad ćete imati još jedno? Već ga izbegavamo na ulici. Pitam se kako li je onima koji nemaju ni ovoliko kao mi", jada se mlađi čovek, poljoprivrednik. Sve je više onih koji su odustali, pravdajući se ekonomskim ili nekim drugim razlozima, među kojima je najvažniji nedostatak perspektive i nesigurnost ulaganja, u sve, pa i u decu. Slabo tu pomaže kukanje državnih ili crkvenih organa ili bilo kakva saopštenja povodom ovog ili onog praznika.

Bilo je tokom poslednjih godina srcedrapateljnih napisa o porodicama, domaćim ili izbegličkim, sa četvoro i više dece, u lokalnoj štampi, ali takve reportaže nisu učestale, jednostavno zato što je pomoć dečici i njihovim porodicama bila i ostala mizerna. Posle promena, takođe nikakav bebi bum nije usledio (kao ni bilo kakav "bum"), a porodice s mnogo dece nisu se namnožile u Kikindi uprkos svim apelima tradicionalistički nastrojenih demografa-amatera. Kikinđanka Ljiljana Zlatanov (34) godine još uvek odgaja potpuno sama četvoro dece. Ona i deca žive u prinudnom smeštaju, majka ne može da dobije bilo kakav posao, a nedavno se i ozbiljno razbolela. Ni pre ni posle "promena" nije bilo nikakvog interesovanja za ovaj slučaj. "Nadležni" tvrde da ovakvima, kao Ljiljana "i ne treba ništa dati", jer "nisu ni za šta", "neće da rade, samo vuku okolo tu svoju dečurliju", i "u krajnjoj liniji, neka se sama snađe, kad je već umela da izrađa toliku decu". Bolja antireklama za natalitet teško bi mogla da se izrežira. Deca su postala ne "sirotinjska" nego veoma skupa i luksuzna "zabava", prava retkost. Ali, ni to što su dečica "retka vrsta" nije delovalo na društvo i institucije da postanu milostiviji ni prema deci ni prema ženama koje decu rađaju. Smeštaj u vrtić je nešto za šta treba "debela veza". Ponižavanja i čekanja roditelja da bi dobili dečji dodatak ili neku drugu pomoć iz institucija (čak i onih koje se, nominalno, bave pravima žena i dece) predstavljaju podvig.

Ljudi izvan institucija, takođe pokazuju zavidan nivo ravnodušnosti prema deci u nevolji. Uostalom, ko bi pokušao da nađe stan u Kikindi sa trudnom suprugom ili malim detetom, brzo bi shvatio da ovdašnje stanovništvo ne voli decu. Samohrana majka s jednim ili, više dece, apsolutno je nepoželjna kao stanar, a nije retkost da "gazde" daju otkaz čim primete da stanarki "raste stomak", pokazujući zgražanje prema trudnoći i trudnici.

"Dečja graja, igra, vriska, bacanje lopte, ko zna zašto, podstiče Kikinđane da smesta zovu policiju, prete, viču, vređaju majku kako je neodgovorna. Nisam smela da šušnem u stanu, odmah su dolazili da lupaju na vrata i urlaju. A sve one optužbe, kako su moja deca nešto pokvarila, oštetila, razbila! Događalo se da moja deca 'nešto razbiju' čak i u vreme kad uopšte nisu bila u Kikindi! Otkada živimo u prizemnoj kući, svi smo mirniji; u zgradi sa više stanova, deca se izbezume, jer ne smeju ni da se igraju, odmah svima smetaju. Ovakva netrpeljivost prema deci može da bude predmet vrlo ozbiljne sociološke ili etnopsihološke studije", poverava Aleksandra Jakovljević, kustos kikindskog muzeja, samohrana majka dvoje dece, naglasivši da je ona "iz Pančeva, tamo ljudi nisu toliko netolerantni prema deci".

"Moja ćerka ima cerebralnu paralizu, i, kolikogod mi je strašno što je njeni drugovi ismejavaju zbog ortopedskog pomagala, još strašnije je kad ih nastavnik u tome podržava! Nedavno joj je rekao 'ne možeš ti tražiti da se tvoji drugovi igraju s tobom, kad ti imaš te krive noge!' Tog dana je plakala, da nismo mogli da je umirimo. Pitam se, kakav je to čovek, kakvi to ljudi rade s našom decom", ogorčeno pita domaćica iz Novog Miloševa. Ali, na primedbu da bi mogla takvog nastavnika da prijavi direktoru ili školskim vlastima, odgovara samo "pa, ne mogu da se zameram, biće još gore". Filozofija "kud će šut s rogatim" i dalje je veoma živahna, roditelji se ne usuđuju ni rođenu decu da zaštite od nasilnika u istitucijama. Svojevremeno (posle promena 2000.), par roditelja iz Kikinde je prijavio trenera koji im je uznemiravao ćerku (11 godina), a nikada nije bilo ni istrage niti bilo kakvih sankcija za nasilnika, jer je čovek, kad nije trener, uticajan u političkim strukturama "malog mista", pa mu je ovaj incident, kao i svi prethodni, prošao nekažnjeno.

Godišnje, osobito preko zime, umire po 800 Kikinđana, ne više samo najstarijih, nego uglavnom ljudi "srednjeg doba", načetih siromaštvom i hroničnim bolestima ovog kraja. Zanimljivo, Srbi ističu kako Srbi izumiru, a Mađari - da Mađari izumiru, i svi su u pravu. Još zanimljivije je da su i jedni i drugi pre popisa ponosno isticali kako ih ima mnogo, a posle popisa su nešto zaćutali. Ovo je područje koje više ne stari, nego je ostarilo, i sad samo čeka kad će izumreti. I još zanimljivije: iako je dece sve manje, pa škole i vrtići još mogu samo da se zatvaraju, još uvek se devojke upisuju u Višu pedagošku akademiju u Kikindi. Već 20 godina vaspitačice i učiteljice su "čist višak" u evidencijama nezaposlenih, a Viša pedagoška i dalje uredno "liferuje" po 175 novih učiteljica i vaspitačica godišnje.

Manjak mašte, ili nešto drugo? Istovremeno, nema nikakvih oblika brige o starima (osim dva staračka doma), a u zdravstvenom centru od 350 lekara nijedan nije gerijatar niti gerontolog, ali zato ima 14 pedijatara na području gde je već dve decenije natalitet manji od mortaliteta! A nijedan neće da dežura u selu, ili ambulatni u predgrađu! Političke stranke koje žele da se afirmišu na nekim narednim izborima u svoje programe obavezno ugrađuju priču o natalitetu i brigu o starima; kako to realizovati, a opet ne upasti u zamku olako datih obećanja? Kako umoliti (naterati?) ljude da se razmnožavaju pod pritiskom? Kako ubediti žene da nije dovoljno što kao samohrane majke izdržavaju po jedno ili dvoje dece od male ili nikakve plate (neplaćanje alimentacije je posebna tema), nego je neophodno da ih rode više... četvoro... desetoro? Stiče se utisak da decu treba rađati zato da bi škole i vrtići mogli da rade, vojska da redovno regrutuje nove regrute, mladi lekari da upisuju specijalizacije iz pedijatrije, a država da ima dovoljno mladih poreskih obveznika. Sa starijim stanovništvom - sve ove institucije postaju besmislene, jer nemaju na koga da računaju niti na kome da vežbaju. Da li je moguće da niko nije mislio na to, svih ovih godina? Naravno da je moguće, i naravno da niko nije mislio. Pad nataliteta nije nikakve nova pojava: zadesio je Kikindu 1963. godine, kad je počela vakcinacija beba i male dece. To je jednom zauvek smanjilo visoku smrtnost najmlađih, po čemu je Kikinda bila poznata u doba Austrougarske i "prve" Jugoslavije. Tokom druge i treće decenije XX veka, u Kikindi je umiralo 25 odsto beba - dvostruko više nego u siromašnoj Hercegovini ili Crnoj Gori, gde je smrtnost beba bila 12 - 14 odsto. Zbog specifične endemske vrste dijareje (Kikinda leži na isušenim močvarama) bebe su, osobito leti, masovno umirale, a vlasti uzalud postavljale babice i medicinske sestre. Danas ima lekova, niko ne umire od dijareje, ali, pošto više nije potrebno roditi osmoro dece da bi jedno preživelo, uobičajen broj dece u porodici je jedno ili dvoje. I, za ovih 40 godina niko se nije setio da stimuliše natalitet, a sad bi odjednom svi da nadoknađuju propuštenu akciju i propušteno vreme. Bilo je godina i dana kad su u selima nemilice građeni raskošni sportski tereni, a primedbe da taj novac treba ulagati u žene i decu, jer neće biti nikoga da koristi sportske terene, raspolagači tuđim novcem nisu slušali. Ista praksa potpunog ignorisanja stvarnosti nastavljena je i kad novca više nije bilo, kad je đavo odneo šalu, a ratovi svaku mogućnost za ulaganje u bilo šta. Posle svega, jedina verovatna opcija je da će se priča opet završiti prozivanjem žena kako su "sebične". A dok se "nadležni" bave lamentima i drugim temama, pune se još samo groblja u gradu i selima na surovom banatskom severu, jer već odavno nijedna od obližnjih opština nije imala "pozitivan" natalitet.

Gordana Perunović Fijat
31.01.2003 - Helsinška povelja broj 60