Pisci „iznad crte”

Zbirka Srđana V. Tešina knjiga godine, a dela Miće Vujičića i Srđana Srdića bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu.

– Zbirka priča „Ispod crte” kikindskog književnika Srđana V. Tešina proglašena je najboljom knjigom u 2010. godini od Društva književnika Vojvodine. Negde u isto vreme, dela Tešinovih prijatelja, takođe Kikinđana, ušla su u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Reč je o prvencu Miće Vujičića „Oštar start” i romanu „Mrtvo polje” Srđana Srdića. Sva trojica su u književnim krugovima vrlo cenjeni.

Pisci iz Kikinde: Srđan Srdić (levo), Mića Vujičić i Srđan Tešin

– Deluje, u neku ruku, spektakularno: na jednom malom prostoru imate tri osobe koje su dobile Pekićevu stipendiju, pa kad još čujete da ovde godinama izlazi jedan vrlo relevantan književni magazin („Severni bunker”), i da će ove godine ovde po šesti put biti održan najznačajniji književni festival koji se bavi kratkom proznom formom („Kikinda šort”)... Sve to deluje veoma lepo, čak i zavodljivo. Dolazite na pomisao da je ovo nekakva meka književnosti, bar u regionalnom smislu. Ali, nisu stvari nikada toliko jednostavne. Veoma je nezahvalno baviti se literaturom u vremenu i svetu koje se prema njoj odnosi kao prema nečemu što je arhaično, nepotrebno ili, u odnosu na stvarnost, luksuz – kaže u razgovoru za „Politiku” Srđan Srdić.

Njegovo najnovije delo „Mrtvo polje” govori o devedesetim godinama na jedan potpuno nov, originalan način. Tako tvrdi Vujičić koji se kao novinar, kolumnista i književni kritičar pojavljivao u brojnim časopisima. Trenutno radi za „Blic” i „Nin”.

„Hteo ja to da priznam ili ne, roman ’Mrtvo polje’ Srđana Srdića i zbirka priča ’Ispod crte’ Srđana Tešina svakako su obeležili prošlu književnu godinu. Mi smo prijatelji, ali se poetički uopšte ne slažemo i često se koškamo, svađamo. Rekao bih da je Srdićev roman surova priča koja se događa na putu između Kikinde i Beograda sa junacima koji su dati iz bliske perspektive, jezik kojim oni govore je nešto potpuno osobeno. Čini mi se da je u novoj srpskoj ili eksjugoslovenskoj prozi, stil Srđana Srdića ono po čemu je on jedinstven. S druge strane, zbirka priča Srđana Tešina predstavlja još jedan poetički preokret. Ovde se takođe radi o jednoj tvrdoj, realističkoj prozi koja nekada ode u grotesku. Prikazuje junake koji žive u jednom predgrađu, a pravi biser ove knjige, po mom mišljenju, jesu duhovite pop upadice. Zbirka priča, inače, nudi jednu jezivu atmosferu, atmosferu provincije i ljudi čija je glavna karakteristika to što im je malo falilo da u životu postanu nešto veliko. Tako su ostali ’ispod crte’”, priča za naš list Mića Vujičić.

Sam Vujičić kaže da je to vapaj malih ljudi iz provincije da naprave velike društvene promene, kako bi mogli pristojno da žive.

A o tome kako danas žive pisci, nagrađeni Tešin kaže da je u postkomunističkom društvu kao što je naše, pisac „osuđen” da živi sa svojim junacima u soliterima, podrumskim stanovima, prima ili ne prima platu, biva otpuštan sa poslova.

– Pisci koji žive od svog pisanja svedeni su na statičku grešku i mislim da ih u Srbiji zapravo nema. Svi mi živimo duple živote i radimo neke poslove koji su bliski pisanju: ili smo u novinarstvu, uređujemo književne časopise ili smo u školstvu, obrazovanju, a ono što nam je bazična stvar, dakle pisanje, postaje neka vrsta hobija jer niko od toga nema neke konkretne finansijske koristi – navodi za „Politiku” Tešin.

Volju za pisanjem, osim neke unutrašnje potrebe, retko šta može da podstakne. Nagrade, posebno one esnafske, ipak znače stvaraocima.

„Meni je, naravno, veliko zadovoljstvo što mogu sam sebi da kažem da sam učinio nešto korisno i pametno i da nisam uludo potrošio vreme pišući ovu zbirku”, zaključuje Tešin, autor najbolje knjige u 2010. godini.

Silvija Miletin