Posle iskustava iz svoje prve, debitantske sezone u diviziji Sever Superlige Srbije, klub američkog fudbala Mamuti iz Kikinde su pripreme za novu sezonu počele još početkom novembra meseca. Potsećanja radi, oprema je prošle godine dobijena kasno, ali Kikinđani nisu želeli da gube celu godinu i hrabro su se prijavili za takmičenje.

Ne želeći da usporava njihov razvoj, Asocijacija im je izašla u susret, pa je napravljen presedan – dozvoljene su im dve dodatne nedelje za pripreme, ali uz zgusnuti kalendar.

- Dve utakmice su bile odložene, pa smo bili prinuđeni da sezonu odigramo bez ijednog slobodnog vikenda, što nas je onemogućavalo da održimo kvalitetne treninge. Naravno, svesno smo išli u taj rizik i znali da će nam to biti otežavajuća okolnost, jer je baš tada trebalo maksimalno trenirati, navići se na opremu, naučiti pravilnu tehniku, ispraviti greške i slično. Zato smo i krenuli rano sa pripremama, da pokušamo da uhvatimo priključak sa iskusnijim klubovima – objašnjava Mirko Jočić, agilni glavni trener i predsednik Mamuta.

Do kraja 2010. godine akcenat je bio na fizičko kondicionim pripremama, posle čega su se u taboru Kikinđana posvetili radu na usavršavanju tehnike.

- Već u januaru smo počeli sa „fudbalom“, tj. igrači već rade sa loptom i već smo počeli sa uvežbavanjem nekih akcija. Najmanje jednom nedeljno praktikujemo sastanke određenih grupa u učionici (ofanzivna linija, hvatači, trkači, odbrana…), na kojima se igrači, naročito novi igrači u klubu, upoznaju sa osnovama, tehnikama i svojim zadacima u okviru ekipe. Plan je da u februaru izađemo napolje na teren i da se posvetimo radu na tehnici koju u sali nije moguće usavršiti, kao i uigravanju akcija svih linija tima.

Za sada se pripreme odvijaju u školsim salama, što, kao i većini klubova, ne daje mogućnost za rad u realnim uslovima.

- To im je ujedno, kao i svima, najveći problem u ovim pripremama. Očekujem da za najviše mesec izađemo napolje, posle čega će biti dosta lakše.

Kao što je i najčešći slučaj uvek bio sa klubovima u početnom razvoju, Kikinđani tek formiraju bazu igrača proširivanjem na one koji dolaze iz drugih sportova.

- Ekipa je u odnosu na prošlu sezonu značajno pojačanja. Iako nemamo pojačanja iz drugih klubova američkog fudbala, imamo značajnih pojačanja iz drugih „sportova“. Ustvari, najveće pojačanje nam je, ako tako mogu da kažem, iskustvo od jedne sezone, kao i iskustvo mlađih igrača koji su odigrali i juniorsku ligu. Skladna smo celina, pa u bližoj budućnosti ne očekujemo odlazak nekog našeg igrača u drugi klub, kao ni dolazak nekog igrača drugog kluba u naše redove. Ne isključujem takvu mogućnost, ali je, za sada, ne očekujem – ističe Jočić, pa zatim dodaje. - U našem klubu se možda i najveći akcenat stavlja na razvijanje odlične atmosfere među igračima na treninzima i van njih. Od samog početka mi je zadatak kao glavnom treneru bilo stvaranje timskog duha i mišljenja sam da je to veoma značajno u kasnijem postizanju dobrih rezultata. Zahvaljujući takvoj atmosferi na treningu, KAF Mamuti još nije održao trening na kojem nije bio prisutan veliki broj igrača.

Jedna sezona u seniorskom takmičenju, u već opisanim uslovima, nije bila dovoljna da se iskristališu nosioci tima.

- Svaki od jedanaest igrača na terenu je nosilac igre ukoliko kvalitetno odradi svoj deo posla. Ove sezone ćemo imati veliki broj igrača na raspolaganju, tako da ćemo biti u prilici da na teren izvedemo najspremnije, a oni samim tim i predstavljaju nosioce igre. Seniorski tim trenutno broji 49 igrača koji ravnopravno konkurišu za dres i nastup u sezoni, pa u ovoj fazi priprema ne bih nikoga izdvajao.

U Kikindi, kao mladom klubu, posebno su ponosni što su već uspeli da jednog igrača daju za juniorsku reprezentaciju Srbije. Radi se o hvataču Igoru Rakiću, koji je već prošao prvo sito selektora Zorana Damjanovića.

- On se nalazi na širem spisku reprezentacije koja se priprema za baraž utakmicu sa Francuzima i mislim da će to biti vrlo značajno za ceo klub, obzirom da će imati priliku da radi sa našim najboljim trenerim u Srbiji i da će kasnije imati mogućnost da svoja znanja podeliti sa ostatkom ekipe.

U klubu imaju poverenje u stručni štab, koji je nepromenje u odnosu na prošlu sezonu. Glavni trener je Mirko Jočić, dok je trener i čovek koji se više bavi fizičkom i psihičkom pripremom igrača Aleksandar Aćimov. Za sada ovo odlično funkcioniše, iako je otežavajuća okolnost za ekipu to što su obojica trenera ujedno i igrači na terenu. U nastupajućoj sezoni, nemaju nameru da angažuju još nekog trenera. Ipak, to ih ne oslobađa zdrave ambicije da pokušaju da postignu realne ciljeve u svojoj drugoj seniorskoj sezoni.

- Želimo da jačamo i stabilizujemo ekipu, ali i popularizujemo klub i sport u našem gradu, bližoj i daljoj okolini. Biće to demonstracija discipline, timskog duha i odlične atmosfere na terenu. U rezultatskom smislu, ambicije su malo veće nego što je to bio slučaj prošle godine, kada smo pokazali da nam ne treba puno da bismo se nosili sa ekipama iz našeg ranga. Obzirom da će ove sezone nastupiti dosta veći broj klubova u domaćem šampionatu, očekujem veliki broj zanimljivih utakmica, stvaranje novih i održavanje starih rivalstava i derbija. Dosta očekujemo i u marketinškom smislu, jer znamo da još ne vlada dovoljno interesovanje za naš sport, pa očekujem da svi zajedno učinimo napor, kako bismo i to promenili – zaključio je Jočić.

Marko Malović

- - - - - - -

Poznat format Superlige 2011.

Na poslednjoj sednici Upravnog odbora Srpske asocijacije američkog fudbala, ovo telo donelo je neke odluke značajne za rad Asocijacije u narednom periodu. Svakako najbitnija vezana je za usvajanje sistema takmičenja seniora i takmičarskog kalendara u 2011. godini. Tako će liga startovati za vikend 26/27. marta, utakmicama prvog kola, a finale je na programu 17. jula.

Naime, komisija za takmičenje u sastavu Zorica Hofman, Nemanja Čalija, Goran Nišavić, Mirko Jočić i Srđan Ćosić imala je zadatak da predloži sistem i kalendar takmičenja za Superligu Srbije 2011. godine, koji će Upravni odbor dati na usvajanje Skupštini SAAF.

Predloženi sistem takmičenja formira tri takmičarske divizije: Centar, Sever i Jug. Diviziju Centar čine 8 ekipa i to:
- Beograd Vukovi, Novi Sad Dukes, Sombor Celtis i Vrbas Hunters (polufinalisti SAAF Superlige 2010);
- Kragujevac Wild Boars, Čačak Angel Warriors, Pančevo Panthers i Beograd Blue Dragons (polufinalisti SAFS Nacionalne lige Srbije 2010).

Divizija Sever i Jug se formiraju po regionalnom principu radi što nižih troškova putovanja.

Diviziju Sever čine: Subotica, Novi Kneževac, Kikinda, Klek, Inđija i Sremska Mitrovica.

Diviziju Jug čine: Beograd Gorštaci, Mladenovac, Požarevac, Kraljevo, Jagodina i Niš.

U svim divizijama timovi igraju jednokružno, sa dodatnom utakmicom između ekipa Severa i Juga u šestom kolu radi izjednačavanja broja domaćinstava i gostovanja i zbog većeg broja ligaških utakmica, a u skladu sa najmanjom kilometražom između ekipa. U plejof Superlige Srbije 2011 ulaze četiri najbolje plasirane ekipe iz divizije Centar i dve najbolje ekipe iz divizija Jug i Sever koje se dobijaju mini plej ofom.

Posle završenog ligaškog dela prvoplasirana ekipa iz divizije Sever igraće sa drugoplasiranom iz divizije Jug i obratno. Ekipe pobednici plasiraju se u plej of Superlige Srbije 2011 i igraju sa trećom i četvtoplasiranom ekipom iz divizije Centar. Pobednici tih mečeva igraju polufinale sa prvoplasiranom i drugoplasiranom ekipom iz divizije Centar. Pobednici polufinala boriće se za titulu prvaka države, po prvi put od 2008. godine ujedinjenu.

Prema predloženom sistemu, od sezone 2012., konačno će biti tačno definisani rangovi takmičenja. Od te godine, svi timovi biće podeljeni Prvu i Drugu ligu. Prvu ligu će da čine šest najbolje rangiranih ekipa iz divizije Centar 2011. godine i dve ekipe iz divizije Sever i Jug koje su izborile plasman u plejof Superlige Srbije 2011. Drugu ligu čine ostali timovi podeljeni po regionalnom principu u dve grupe, Sever i Jug.

Upravni odbor Asocijacije je usvojio i odluku o visini depozita i roka za njegovu uplatu. Tako će deposit za diviziju Centar da iznosi 40.000,00 dinara, dok će za divizije Sever i Jug klubovi biti dužni da plaćaju 20.000,00 dinara uoči takmičenja. Krajnji rok za uplatu je 28. februar 2011. godine.

Marko Malović

- - - - -

Grin Bej osvojio Superboul

Grin Bej, jedini klub među najpoznatijim granama sporta u SAD čiji su vlasnik njegovi navijači, novi je šampion NFL-a: Pekersi su u 45. Superboulu izdržali povrede lidera odbrane i napada i došli do 31:25 protiv Pitsburg Stilersa.

Pekersi nisu običan klub, ne samo zbog toga što dolaze iz gradića koji ima svega 101.000 stanovnika. Oni su u ogromnoj konkurenciji, kakvu jedino najpopularniji američki sport može da ima, uspeli da 13 puta osvoje šampionsku titulu, od toga devet pre nego što je Superboul počeo da se odigrava pre četiri i po decenije.

No, to što Grin Bej često zovu "Trofejgradom" ("Titletown"), što je pehar namenjen NFL prvaku nazvan po njihovom legendarnom treneru Vinsu Lombardiju koji je osvojio prva dva Superboula, baš kao ni činjenica da je 16 godina dres Pekersa nosio čuveni kvoterbek Bret Favr koji je i osvojio poslednju titlu za Pekerse (1997.) nisu olakšavali posao u ovom finalu.

Naspram ekipe Grin Beja, njihovog kvoterbeka Erona Rodžersa koji je tri godine proveo na klupi gledajući kako igru organizuje Favr, vlasnik svih NFL rekorda koji imaju veze sa bacanjem lopte, nalazio se Pitsburg. Rekorder. Šestostuki osvajač Superboula. Sa kvoterbekom Benom Rotlisbergerom koji je dve titule osvojio u prethodne četiri sezone. Pitsburg, sa najboljim defanzivcem NFL-a Trojom Polamaluom. I sa skoro čitavim igračkim kadrom spremnim za finale, osim startnog centra Markisa Paunsija čije se odsustvo nije previše primetilo. Grin Bej je, međutim, dospeo u velike kadrovske probleme upravo u meču za titulu.

Najboljih hvatač Pekersa svih vremena, Donald Drajver, morao je da napusti igru u prvom poluvremenu jer je uganuo zglob. Čarls Vudson, možda i najbolji kornerbek (igrač primarno zadužen za protivničke hvatače) slomio je ključnu kost nedugo zatim. Teoretski posmatrano, naspram iskusnijeg rivala, bez zvezda a sa kvoterbekom kome je ovo tek prvo finale, šanse gotovo da nisu postojale. Eron Rodžers je, međutim, pokazao da ipak dolazi iz mesta kog zovu "Trofejgrad".

U sudaru dve najbolje odbrane NFL-a, Rodžers je poveo Pekerse ka tituli, što je isprva nagovestio rezultat od 21:3, pre nego što su se Stilersi razigrali. "Big Ben" je pred kraj poluvremena pronašao MVP-a 40. Superboula Hajnsa Vorda u protivničkoj endzoni, u trećoj deonici samo je Pitsburg poentirao i to trčanjem Mendenhola, pa je prednost Grin Beja svedena na samo četiri poena. Probuđeni Rotlisberger, koji je očajno započeo veliko finale jer je odmah posle prvog tačdauna Pekersa (Rodžersovo dodavanje do Džordija Nelsona u 12. minutu) bacio loptu u naručje protivničkog defanzivca Nika Kolinsa koji je koji sekund kasnije postigao tačdaun za 14:0, igrao je kao preporođen.

Nagomilani problemi Grin Beja i razigrani rival koji je poslednju titulu i osvojio baš preokretom u završnici, nisu uzdrmali Erona Rodžersa: nakon što je on po drugi put na meču proigrao Grega Dženingsa za tačdaun, a poenima Pitsburg prišao na 28:25, kvoterbek Pekersa je uspeo da iz dve teške situacije izađe kao pobednik, pronađe svoje hvatače i omogući da Mejson Krosbi šutem za tri poena postavi konačan rezultat dva minuta pre kraja. Rotlisberger nije uspeo da u preostalom vremenu ponovi čudesan preokret nalik onom iz 2009. u finalu protiv Arizone - odbrana Grin Beja je izašla na kraj sa njegovim dodavanjima i trofej Vinsa Lombardija vraća se u grad u kome se Vins Lombardi i proslavio.

A Eron Rodžers? I on je do svoje prve titule stigao sa 27 godina kao Bret Favr. Samo, za razliku od legendarnog kvoterbeka, novi idol Pekersa je učinio nešto što Favr nikada nije - postao je MVP Superboula.

D. Nikolić

- - - - - - -

Veseli vodič kroz Superboul: Kako se to zapravo igra?

Jedan od najgledanijih sportskih događaja na planeti, a bez ikakvog premca u SAD, je veliko finale NFL-a, profesionalne lige u američkom fudbalu. Taj meč u kome Pitsburg i Grin Bej igraju za titulu, Superboul, na programu je u noći između nedelje i ponedeljka a Blicsport vas vodi kroz osnove sporta koji polako ali sigurno osvaja planetu.

Najčešća kritika onih koji ne poznaju američki fudbal je da "predugo traje", da se "oni tamo samo guraju" i da je "teško pohvatati sva pravila". Kroz deset pitanja i odgovora koji slede praćenje Superboula biće vam lakše nego ikada pre, naročito ako ste se uveliko navikli na klasičan fudbal.

1. Kako se to zapravo igra?

U američkom fudbalu je cilj doći "iza gola". Kako sad iza gola? Lepo, taj prostor se zove endzona, obično je obojen nekom drugačijom bojom od ostatka terena i ko tu stigne sa loptom u ruci, bilo da je dotrčao u endzonu ili je u njoj uhvatio dodavanje, postigao je tačdaun. A to je osnovni način poentiranja u ovom sportu i donosi šest poena onoj ekipi koja to uspe.

2. Aha, dakle uzmeš loptu i pokušavaš do besvesti sve dok ne poentiraš?

Zapravo, jedina začkoljica je u tome što pravila igre upravo zabranjuju "pokušavanje do besvesti". U klasičnom fudbalu jedna ekipa (Španci, na primer) može da drži loptu 90 minuta. Oni će kad-tad već naći neki atraktivan način da postignu gol rivalu koji bezuspešno pokušava da im oduzme loptu. Međutim, u američkom fudbalu postoji jako jako jako bitno pravilo, oko kog se vrti čitav sport. Možete komotno da ga pamtite kao pravilo pod imenom "Imaš četiri pokušaja da budeš Španac".

3. Kakvo je to pravilo? Jel' čuo Ćavi za njega?

Pravilo je jednostavno: ekipa koja ima loptu ima samo četiri pokušaja da osvoji deset jardi (9,14 metara). Ako to ne uspe, loptu na mestu gde se završio četvrti napad - uzima rival. Ko uspe da iz tokom četiri pokušaja zbirno osvoji deset jardi - dobija na poklon nova četiri pokušaja. I tako ponovo, pa onda ponovo. Glavni cilj ostaje isti, stići u endzonu rivala.

Ćavi možda i nije čuo za pomenuto pravilo, Dejvid Bekam svakako jeste

4. Zar se to, stići "iza gola" sa loptom ne radi i u ragbiju?

Kada je američki fudbal počeo da se igra krajem 19. veka, sve se zasnivalo na guranju dve grupe od po 11 ljudi. Bilo je, kažu, i bukvalno zgnječenih u takvim gomilama. Onda su uveli pravilo da u jednoj napadačkoj akciji - lopta sme da se jednom baci unapred. To je promenilo ovaj sport za sva vremena, a potpuno ga razdvojilo od ragbija gde je to najstrože zabranjeno.

5. Jel' istina da u napadu petorica ljudi ne smeju ni da pipnu loptu jednom kad akcija krene?

Igrači su, kada je uvedeno dodavanje unapred, umesto da svi budu ogromni i da se samo guraju, počeli da se dele. Ne, nije to ono "Eto ga sad, dele se! Naša posla!", već su počeli lepo da se dele na one koji se odlično guraju, na one koji hvataju dodavanja i naravno, na još dve kategorije: one koji umeju da bace jajoliku loptu (nije ni malo lako!), kao i na one koji su mnogo vešti da trče sa njom u naručju. Da, lako se pamti: hvatači, trkači i jedan bacač. U međuvremenu je doneto pravilo da oni krupni momci koji se baš baš baš dobro guraju, a igraju u napadu, ne smeju da diraju loptu kada akcija krene, kako bi oni "atletski građeni" došli do izražaja i učinili igru još atraktivnijom.

6. Ali zašto bi iko od igrača voleo da učestvuje "a ne učestvuje"?

Ima nečeg čudnog u osećaju pripadnosti, ali ima i nečeg lepog - u osećaju korisnosti. Ti momci koji se brinu da bacač lopte ostane živ i zdrav, ili da trkač ima kuda da prođe, zovu se ofanzivna linija. Ima ih pet na terenu kada je napad u igri. I, ako postanu profesionalci (NFL) - najplaćeniji su sportisti na svetu jer brinu da ostatak sveta uživa u čarima američkog fudbala.

7. A ko je taj "kvoterbek" o kome se stalno priča kada se spominje američki fudbal?

Glavnu ulogu na terenu je u davna, pradavna vremena imao momak koji je razgrtao protivnike trčanjem kroz sve njih. Zvao se ful bek (i doslovno je bio "full". Sirove snage). Onaj koji je to isto radio - ali koristio se, dok trči, veštim pokretima za izbegavanje protivnika - bio je "pola čoveka", half bek. Pa mora da bude malo drugačije građen za sva ta vijuganja po terenu, zar ne? E, tog "half beka" su kasnije preimenovali u raning bek, jer upravo to i radi - trči sa loptom u naručju. Ful bek je postao njegov "vodič", jer najčešće služi da svojom snagom pravi prostor da raningbek protrči, i u tome mu pomaže zajedno sa ofanzivnim linijašima. A onaj koji je maltene najmršaviji, ali koji mora sve da organizuje, koji ima precizno oko a'la Jasna Šekarić, a i baš preciznu ruku, "upola je manji" od half beka. Zato je i "quarter back". Kasnije se to spojilo u jednu reč, a mi nemamo našu koja bi odmenila "kvoterbek". E, taj je glavni na terenu. Taj, "četvrt od čoveka". Ako, kad reši da baci loptu, grdosije iz odbrane krenu na njega svom silinom, ma ne samo da mu pomažu ofanzivni linijaši, nego i raningbek i ful bek. Taj kvoterbek je najvažniji. Dibidus.

Ben Rotlisberger (Pitsburg) i Aron Rodžers (Grin Bej) - Dva kvoterbeka za titulu

8. Matematika je jasna stvar, imamo pet ofanzivnih linijaša koji se staraju da se napadačka akcija sprovede u delo, imamo dva trkača (raningbeka i njegovog pomagača ful beka) i imamo kvoterbeka koji je glavni. To je osam. A na terenu ih je 11? Ko su ostala trojica, hvatači?

Tačno. Treneri se onda igraju raznoraznim postavkama u igri, a najviše razmeštanjem kojekuda te trojice hvatača (koji su u stara, pradavna vremena, stajali isključivo uz aut-liniju, pa su zbog tog "širokog postavljanja" dobili ime "wide receivers"). Ali, nekad je potrebno da se još više pojača ona petorka čuvara na liniji, pa treneri u igru ubace jednog od snažnijih hvatača koji em ume (i sme) da hvata loptu, em može lepo da blokira protivnike. Pošto se on smesti tik uz ofanzivne linijaše, na samom kraju te petorke (zbijen uz krupne momke) dobio je ime "tight end". Ni za to nemamo naše reči, pa je on i na srpskom "tajt end". Protivnik nikada nema pojma dal' će on da istrči napred pa uhvati dodavanje, ili će da stoji i pomaže u blokiranju. Mnogo važno mesto u ekipi, iako tajt enda mnogi zanemaruju kada spominju glavne zvezde. Dobro, ipak su u američkom fudbalu najatraktivniji potezi veštih raningbeka, kome (zamislite) takođe sme da se baca lopta. To je tek da odbrana poludi ako protivnik ima takvog, svestranog igrača u napadu. Em em trči sa loptom u naručju, em ume da je uhvati ako se iskrade.

Tajt end (sa brojem 85) uz ofanzivnu liniju

9. Dakle, američki fudbal treba pratiti tako što se petoro očiju otvori kada akcija krene: tada se gleda šta kvoterbek radi sa loptom koju mu kroz noge doda onaj središnji ofanzivni linijaš (centar). A kvoterbek sa njom može da radi svašta, od toga da dobaci hvatačima ili tajt endu, može da je uruči trkaču (raningbeku, a sve ređe i fulbeku), a može i sam da proba nešto da izvede sa njom. I tako, mic po mic, teren se osvaja, gleda se da ne izgubi lopta jer odatle gde se izgubi - kreće protivnik. Četiri puta po 15 minuta i to je to?

Baš tako. Kad god se prikupi deset osvojenih jardi iz četiri (ili manje) pokušaja, dobijaju se četiri nova pokušaja. Naravno, nekada se desi da ekipa to ne uspe. Ako vide da su mnogo blizu svoje endzone, a već su iskorišćena tri pokušaja, onda se neretko četvrti pokušaj koristi da se lopta (nogom) ispuca što dalje - da bi protivnik morao mnogo veći deo terena da pređe jer, rekosmo, tada on dobija loptu.

10. Iju, već deseto pitanje! Da sumiramo to poentiranje na brzinu. Šest poena se dobija kada se postigne tačdaun. Ali, u tom američkom fudbalu ima i nekog šutiranja lopte se zemlje, zar ne?

Da. Posle svakog tačdauna napadačka ekipa šutira za jedan, dodatni poen. Ako želi da osvoji dva poena, može da odigra još jednu napadačku akciju ali tada mora da uđe sa loptom u endzonu (trčanjem ili hvatanjem lopte). No, ako se došlo blizu endzone, a potrošena su već tri pokušaja, onda se četvrti pokušaj najčešće koristi za šut kroz "stative". To se zove fild-gol i vredi tri poena. Kao što smo ranije napisali, ekipa koja je daleko da bi postigla fild-gol, šalje na teren svog šutera da loptu ispuca daleko u protivničko polje. Dakle, u američkom fudbalu ili "napreduješ, napreduješ, napreduješ pa poentiraš", ili ne uspeš - pa šutneš pri četvrtom pokušaju. A šut pri četvrtom pokušaju je ili za tri poena, ili, ako je daleko, ispucava se protivniku da bi onda on morao mnogo da napreduje ne bi li poentirao.

Dobro, nekada se lopta ne ispuca kako treba...

D. Nikolić