Istorija žileta i njegovog pronalazača

Izum Kinga K. Žileta (1855 – 1932) pojavio se u decembru 1903. na dan kad su braća Rajt prvi put poleteli na „mašini težoj od vazduha". Tada je imao 48 godina, živeo je u Bruklinu kraj Bostona i bavio se prodajom zapušača. U to doba postojala je već i „bezopasna mašinica" za brijanje, koja se sastojala od jednog češlja u koji se uvlačio skraćeni nož običnog brijača. Ona nije bila baš mnogo praktična jer je bila skupa, nezgodna za rukovanje, a što je najvažnije, sečivo se moralo oštriti posle svakog brijanja.

„Što ljudi ne izmisle neki jeftiniji nož koji se može lako menjati i baciti posle brijanja?“ rekao je jednoga dana ženi stojeći pred ogledalom i petljajući sa svojom „mašinicom".

King K. Žilet (1855 – 1932)

„Pa izmisli ti“odgovorila mu je supruga smejući se. „A što i da ne izmislim? Eto, na primer, uzmeš čeličnu traku, istanjiš je, naoštriš i kad se obriješ, baciš je kao što se baca pero za pisanje.“ Žena je slegla ramenima, ali se njemu ideja dopala. „Uostalom, zašto da to i ne uradim? Ionako postoje tanke čelične trake... Uzmeš traku široku taman kao ovo sečivo, naoštriš je... Čekaj, može se naoštriti i sa obe strane, staviš je između...“ Žena se ponovo nasmejala, ali je pronalazak bio rođen.

Čim se obrijao, Žilet je obišao gvožđarnice, kupio trake od kojih su se izrađivale opruge za satove, makaze za sečenje čelika, mengele, turpije, brus...Model je bio gotov za nekoliko dana, ali kada ga je pokazao ženi i prijateljima svi su mu se smejali. Govorili su mu da se fabrikanti trude da naprave noževe koji će što duže trajati a on hoće da ih baca.

Žilet je bio uporan. Punih šest godina doterivao je svoj model i tražio finansijere. Jedva je sakupio 5000 dolara, kupio nešto mašina i počeo posao na tavanu jedne stare kućerine u čijem se prizemlju prodavala riba. U to doba, njegove akcije nisu vredele ni 25 centi, all je Žilet ipak imao sreću. Naišao je na nekoga Vilijama Nikersona, pravog genija za kaljenje čelika i irskog emigranta Džona Džojsa koji se obogatio nudeći od kuće do kuće proizvode jedne fabrike lekova i jedne destilerije alkoholnih pića. Nikerson je pristao da uloži svoje znanje, a Džojs 60.000 dolara i posao je krenuo. Godine 1903. prodato je 50 Žiletovih mašinica za brijanje po 5 dolara; godine 1904 - 90.000; godine 1905 - 276.000. Od tada, pa do pred drugi svetski rat Žiletove dividende iznele su 145 miliona dolara.

Žilet nije izmislio mašinicu za brijanje. Još 1880. braća Kempfe, doseljenici iz Nemačke, patentirali su češalj u obliku motike, u koji su se uvlačili skraćeni noževi običnog brijača i patentu dali ime „Star". Godine 1890, dr Olivije Vendel, Holanđanin, lekar po profesiji i književnik preporučivao je najtoplije „Star“ „svima koji putuju suvim i morem kao i svima koji žele da se obriju kod svoje kuće". Kao konkurente, star je imao u to doba samo fabrikate „Gem“ i „Jenki“ i svi su se dobro prodavali. Glavna parola reklame blla je: „brijte se sami".I ljudi su to prihvatili a industrijalci iskoristili konjunkturu, tako da se na tržištu posle relativno kratkog vremena pojavilo, ni više ni manje, nego 340 sličnih patenata.

Međutim, Žiletovi su nožići bili jeftini, a pored toga on je bio i veći majstor za reklamu. Njemu pripada reklama „da bi se novcem koji se izgubi čekanjem u berbernici mogao izgraditi novi Panamski kanal“, kao i Vašingtonova slika ispod koje piše: „Džordž Vašington je oslobodio sve engleske kolonije u Americi, a Žilet oslobodio berbera sve ljude na svetu". Godine 1905. otvorio je zastupništvo u Londonu, Nemačkoj, Italiji, Austriji, a preko bečkih agenata i u malim zemljama kao što su Srbija, Rumunija, Bugarska,Grčka.

Patent Kinga K. Žileta

Reklamna parola bila je tada: „Brij se i štedi“, ali je trebalo da dođe Prvi svetski rat i da se u Žiletovoj glavi rodi nova trgovačka ideja, pa da ljudi prihvate „samobrijanje". Negde na početku 1917. on je svojim ortacima predložio da preko oglasa pozovu sve Amerikance da američkim vojnicima i mornarima šalju na poklon „bezopasnu žilet-mašinicu za brijanje i po kutiju nožića“. Njegovi ortaci su ideju prihvatili odmah, ali su je „dopunili" na taj način što je darodavac postala država, koja odmah otkupljuje preko četiri miliona žilet-garnitura i šalje ih na poklon svim svojim vojnicima na frontu uz redovne pakete. Tih godina, od 1917. do 1920. dividende Žiletove fabrike iznosile su po tri miliona dolara, ali su Amerikanci naučili da se sami briju. To potvrđuje i pisac Sinkler Luis koji u romanu „Bebit“ prikazuje osrednjeg Amerikanca kako „svoje okrugle obraze grabulja mašinicom za brijanje". Takođe i činjenica da se od 1920. u hotelskim kupatilima i u železničkim lavaboima duž cele Amerike pojavljuju kutije i korpice za bacanje tupih nožića za brijanje.

Razumljivo je da je sa povećanjem proizvodnje i cena Žilet - garnitura opadala, ali ne tako osetno, kao što bi opadala da King Žileta nije štitio patent i da je konkurencija mogla da se umeša. Ali i to nije moglo trajati večito. U novembru 1921. isticao je rok patentu i mnogi američki fabrikanti su se spremali da počnu sa izradom jeftinih nožića, a Japan je šest meseci ranije otvorio u Čikagu magacin već gotove robe. Ali stari prodavac zapučača se ponovo perfektno snalazi. Pravl ugovore sa mnogim fabrikantima i njegove mašinice služe sada kao reklama drugome, a gubitak se nadoknađuje većom prodajom nožića. Tako je „Rigli“ rasturio preko milion žilet - garnitura da reklamira svoju gumu za žvakanje. Jedna fabrika krem-sapuna za brijanje podelila je svojim mušterijama dva miliona garnitura, jedan fabrikant gotovih odela stavljao je u džep svakog novog kompleta i po jednu žilet-mašinicu itd.

A onda je posao stao. Konkurencija se potrudila, što legalno što ilegalno, da mu preotme dobar deo mušterija. Legalno, obarana je cena. Nelegalno, izmišljane su razne podvale koje su pogađale ne samo Žiletovu kompaniju nego i potrošača. Najkarakterističnije među podvalama su nožići sa sličnim imenima: žilet i ažilet u Južnoj Americi, gilet i bilet u Španiji i žiloten i žiliteks u Evropi. Pored toga, bilo je i najobičnijih falsifikatora, koji su nožiće od slabog čelika uvijali u omote sa Žiletovom slikom i njegovim zaštitnim znakom i prodavali ih kao originale.

Za svoju propast King Žilet je sam kriv. Kada je stekao milione, negde oka 1928. godine, kupio je veliko imanje u Kaliforniji, počeo da organizuje ogromnu plantažu urmine palme, da se petlja u proizvodnju čelika, a uz put da pise članke i brošure u kojima propagira obrazovanje, jednu međunarodnu vladu u okviru Društva naroda, uveren da samo takva vlada može spasti svet finasijske krize i eventualnlh ratnih sukoba. Žilet je bio protivnik kapitalizma i zastupao je ideje utopijskog socijalizma. Urme, čelik i san o uređenju sveta, odnose mu 1930. sve akcije, a njegova kompanija prelazi u druge ruke. Dve godine docnije je umro, a dva meseca posle njegove smrti naslednici su rasprodali nešto imanja i stvari što je još vredelo.

O Kingu Žiletu i njegovom pronalasku ostala je samo zanimljiva priča.