Kritika: Mića Vujinić

Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo?, kaže pripovedač na početku priče Srđana V. Tešina Vještici ne daj da živi. „Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift."

Deni Devito, pri tom, neće biti jedini pop heroj koji će se uvući u pripovetke Srđana V. Tešina (Kikinda, 1971) koje čine njegovu najnoviju zbirku sa naslovom „Ispod crte", Stubovi kulture, 2010. U širokom luku od Burduša do Bičbojsa - „I ja mrzim Bičbojse. Ono njihovo unjkavo višeglasno pevanje stvarno mi ide na živce", pročitaćemo na drugom mestu - pop heroji savršeno će se uklopiti u portrete njegovih bizarnih junaka. U portret Milke, na primer, novinarke lokalnog lista Banatski žurnal, koja piše reportaže o pacolovcima, a na kraju otkriva i svoj literarni dar, kad u prepisci sa lokalnim urednikom Budom napiše da je kratka priča samo ono što bi dozvolila dajoj tupim nožem urežu u kožu.

Bizarno (neobično, čudno, nastrano), kao žanrovska odrednica, rastegljiv je pojam koji u sebe usisava mnogo toga. Ipak, dve stvari, bez sumnje, čine njegov temelj. Prvo: uticaj umetnika koje prati underground, subverzivna ili transgresivna aura, i drugo - izuzetna obeleženost pop kulturom. Svoju odanost Holivudu, Srđan V. Tešin potvrđuje već uvodnom napomenom koja je ispisana na engleskom jeziku (znate već ono: Bazirano na istinitim pričama i stvarnim ljudima; imena, mesta i događaji su izmenjeni, recimo). Ovim holivudskim „telopom" pisac kao da nam već na početku poručuje na kakav se filmski i muzički svet naslanja njegova knjiga, ali i poetika koja se, od knjige do knjige, okreće naglavačke.

Za razliku od prethodnih zbirki pripovedaka i romana, pripovedni venac koji nalazimo u knjizi „Ispod crte" nije smešten u mesto M. sa početka Tešinovog opusa - tajanstveno selo koje je u kasnijim delima postalo Mokrin. Ovoga puta priče su smeštene u imaginarno naselje Mars koje je deo Kikinde; „Ima li života na Marsu", pita se pisac u naslovu jedne od najboljih priča. Toponim M. bio je,u literarnom smislu, najširi „geografski pojam", a onda je ukidanjem inicijala postao nešto uži i precizniji. No, sada kada je svoje junake smestio u najpreciznije locirano mesto (užasnu periferiju Mars), čini se da okružje junaka (jedna zgrada, takoreći) nikad nije bilo stisnutije i zagušljivije. Što je mesto manje na geografskoj karti, to je sve veće u prozi - ispadne u nekim slučajevima.

No, kad smo već kod veličina, da ne propustimo glavnu stvar. U gotovo svakoj od priča, Srđan V. Tešin piše o provincijalcima kojima je malo falilo da budu iznad crte, a kroz ceo venac pripovedaka provlači se osnovni motiv koji je pisac zaista vešto postavio iza jezivih priča o nasilju, bandama mladih, gladi, trovanju... Kako su, dakle, ti „obični" ljudi sa periferije života, kojima je zamalo izmaklo da u životu postanu nešto veliko - ipak zauvek ostali veliki u tim malim sredinama, čime je otvoren problem iz naslova zbirke.

U prethodnim knjigama, junaci Srđana V. Tešina padali su s vremena na vreme, pričali o svojim strahovima, ali najčešće mahali nazubljenim kuhinjskim nožem za hleb. U romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti" došlo je do ekspanzije zla i smrti, a zbirka priča „Ispod crte" - pravi je krešendo u tom smislu. Opasnost da priče postanu preopterećene zlom i umiranjem, Tešin je uspešno rešio bekstvom u grotesku; držao se valjda one stare: ako fantazija želi da bude trajna, mora da bude čudovišna! Zbog toga bismo kao jedinu manu, inače jezički savršene knjige, mogli istaći nerazrađenost najkraće „Nensine priče", iako je Tešin i na to spremio odgovor: radi se o „fusnoti" i skazu, tako da je već i sama zamerka dovedena u pitanje.

Mića Vujinić