Obračun na raskršću

Tema romana nisu cele devedesete, nego jedan dan 1993, dok se specifični „roud" roman bukvalno rasprostire po putu Beograd -Kikinda, te usputnim krivinama, sa krvavim obračunom u Perlezu.

Na ključnom mestu raspleta prvog romana „Mrtvo polje" Srđana Srdića (1977), pripovedač nam, između ostalog, saopštava kako je jedan od najkrvoločnijih junaka cele priče - „voleo Kosovski boj, smatrao je taj film jednim od najsmešnijih ikada snimljenih a njemu poznatih, i često je premotavao scenu u kojoj Murat na izdisaju izgovara reči: Šta će čoveku ovo- lika creva?"

Ova digresija koju je pisac smestio u zagrade, mogla bi biti trejler koji najavljuje odličan roman darovitog i hrabrog pisca koji iz utrobe srpskih devedesetih istresa sva (dobro nam znana) zla i svireposti.

Ne želeći da ostane na površini, pisac se spušta u koren političko-društvene patologije, što, bez svake sumnje, znači da je nemilosrdan prema svojoj priči i junacima. Ovako nezgodnu, veliku i krvavu temu, Srđan Srdić uspeva uspešno da savlada, i to na račun (najmanje) dva dobra literarna poteza.

Pre svega, temu koju odlikuju bizarnost, morbidnost i brutalnost pokriva dobrim stilom, a pored jezika, brine o još jednoj bitnoj stvari. Za junake bira (rekli bismo) politički nekorektna bića, ne suprotstavljajući im, u ravni romana, čistunce sa druge strane, što utisak bezizlaznosti či ni još jačim i boljim, a efekat „Mrtvog polja", u dobroj meri, i homeopatskim.

Očigledno da pisac već na početku zna sa kakvom se temom uhvatio u koštac, pa zbog toga radnju „Mrtvog polja" precizno locira u vremenu i prostoru. Njegova tema nisu cele devedesete, nego 1993. godina, ili još preciznije: njen jedan dan, dok se specifični „roud" roman bukvalno rasprostire po putu Beograd-Kikinda, te usputnim krivinama, sa krvavim obračunom u Perlezu (pokraj Čente!).

Dok eksperimentisanje jezikom nudi mogućnost jedne šire perspektive, Srđan Srdić ne odustaje od priče u bukvalnom smislu te reči - susret i krvavi obračuni na krivini izvedeni su zanatski precizno. Štaviše, u odbranu priče, na dve stranice romana, napisanog u ritmu od koga možda ne bismo, na prvi pogled, očekivali još i tvrd zaplet - staje i Srđan Srdić, imenjak pisca, radnik na benzinskoj pumpi, dok daje iskaz policiji. Nakon što objasni da je video devojku u crnoj haljini, dva mladića, te kapetana JNA, u razdrljenoj uniformi, sa beretkom u džepu - svi su bili „pokisli" - inspektor će upitati svedoka zašto misli da je njegova priča značajna. „Zato što je priča", odgovoriće Srdić. „Svaka je priča značajna." Pogotovo ova koja sa malog prostora izvlači žive ljude koje će grubo razotkrivati isključivo njihovi postupci, a ne didaktičke smernice autora, sve dok u njima ne ugledamo seme iz koga je počelo da se rađa zlo. Zlo koje će odvesti u rat, u nacionalizam, u ubistva...

Iako u svakom poglavlju pisac menja perspektivu, a samim tim i način pripovedanja, on ostaje veran filmskim i muzičkim upadicama koje stendalovski uvrnuto otvaraju poglavlja, kao i specifičnoj vrsti „dijaloga" koji je bitan element strukture „Mrtvog polja".

Srdićevi junaci zapravo ne razgovaraju. Nemogućnost komunikacije dijalog pretvara u monolog; u skaz, umetničku imitaciju monološkog govora, kome u slučaju „Mrtvog polja" takođe nije stran dodatak „mimetičkog i artikulacionog reprodukovanja reči", kako je pisao Ejhenbaum. Verbalni izlivi misli, koji su i u prelomu knjige odvojeni praznim redom i istaknuti italikom, važan su element fabule. Pisac ih koristi da bi ukazao na nemogućnost dijaloga - postoji samo kontakt u vidu nasilja (tuča, ubistvo, seks), a razgovor ne uspeva ni u pretposlednjem poglavlju koje je napisano u formi drame.

Srđan Srdić ne zaboravlja da u svoje dijaloško-monološke pasuse ubaci i parole sa medija: u ovakvoj strukturi, jasno se vidi kako one postaju deo već poljuljane ličnosti, deo usvojenog jezika.

Srđan Srdić: „Mrtvo polje", Stubovi kulture, Beograd, 2010.

Skaz podrazumeva igru rečima koja može dovesti do komičnih efekata svaki put kada čitalac u izgovorenom primeti neku jezičku „anomaliju".  No, posle svih brutalnosti koje „Mrtvo polje" sadrži, a koje je sadržala i '93, teško je nasmejati se u bilo kom pravcu. „Komika" je tu jednaka onoj iz pasusa o filmu Kosovski boj, samo što se umesto pitanja šta će čoveku ovolika creva, postavlja jedno drugo: otkud u nama toliko zla.

KRITIKA Mića Vujičić - Politika (Subota 18. septembar 2010.)