Beograd je ljubomoran

Pisci pišu, seljak ore, Ikar pada: Važno je da svako radi svoj posao (Photo: Stock)

- Najlakše je dovesti ljude, najesti ih i napiti, naterati ih da dva puta u četiri dana pročitaju neku svoju brljotinu koju nazivaju pričom, a onda to sve nazvati festivalom. Čini mi se da kompromisa i takve vrste aranžmana nije bilo na ovogodišnjem Kikinda shortu, ili ako ih je i bilo, onda je to svedeno na najmanju moguću meru. Cirkusi se lako prave, kratko traju, a još brže zaboravljaju. Za ovogodišnji Kikinda short možda može svašta da se kaže, ali svakako ne da je bio cirkus. Na koncu to dokazuje i do sada najveći broj posetilaca u Kikindi

Dugoočekivani i najavljivani festival kratke priče, Kikinda short 05, konačno je počeo u sredu 30. juna i u trenutku dok ovaj tekst nastaje, otpočinje beogradska repriza prve kikindske večeri, a u subotu, kada se ovaj tekst bude pojavio pred čitaocima, biće u Beogradu ponovljena druga noć iz Kikinde. Ne treba biti previše mudar pa reći da je festival poput Kikinda shorta užasno značajan za mali grad. Za kulturu Zrenjanina značajna je i besmislena manifestacija poput Dana piva, a gde neće ovakvo okupljanje najboljih kratkopričaša iz mlađeg naraštaja Evrope i regiona. Kako reče jedan od organizatora i selektor, Srđan Srdić, sve što u Srbiji premaši pet ponavljanja treba smatrati tradicijom - te stoga možemo reći da je Kikinda short postao tradicionalno okupljanje prozaista i prozaistkinja, krajem juna, na severu Banata.

Kikindu short pratim gotovo od samog početka, a ove godine sam imao priliku da prisustvujem čitanjima svih autora koji su došli na festival. Namerno sam izostavio Beograd iz itinerera, jer mislim da su događanja u Kikindi autentična, dok Beograd ne želi da prepozna, a još manje da uvaži, doprinos koji kikindska ekipa ima za otvaranje scene i za uspostavljanje bliskih kontakata sa nekim veoma značajnim piscima/spisateljicama, ali i izdavačima iz Zapadne Evrope. Najprostije rečeno, Beograd je ljubomoran. I to s pravom. Kikinda short je prosto jedna šarmantna manifestacija čiji duh nadilazi brojne nedostatke koje iz objektivnih, ali nekada i subjektivnih razloga, mora da ima.

Da krenemo ispočetka: hotel je prilično devastiran, srećom pa se renovira, ali shodno tome, pošto tamo gosti festivala jedu, hrana je prilično jednolična i bazirana na mesu, što ne pogoduje vegeterijancima. Kulturni sadržaji koji se nude u pratećem programu festivala lepo su osmišljeni, ali ih je malo. Tim volontera koji radi za festival je sjajan, ali stvarno je sramotno da ni ljudi koji se profesionalno bave festivalom nemaju platu, jer bez novaca nema motivacije - a bez motivacije, nema zadovoljavajućih rezultata. Neko bi trebalo da se zabrine za sudbinu Kikinda shorta, jer uskoro niko neće želeti da radi za dž. Srećom, za sada devojke i momke entuzijazam još drži. Takođe, ostaje veliko pitanje beogradske lokacije za čitanja. SKC je, nažalost, jedino moguće rešenje, iako je ta institucija u više navrata pokazivala oskudicu zdrave pameti i lepog vaspitanja. Neželjena afiliacija sa određenim prostorom, koji se ne shvata isključivo kao prostor već kao poprište užasno značajne političke borbe za prevlast, u kojoj ni „revolveri“ nisu nepoznati, ume da bude kobna i po količinu i kvalitet čitalaca koji posećuju festival, kao i po doživljavanje festivala u našoj uvek polarizovanoj javnosti. Organizatori su svesni gotovo svih nabrojanih nedostataka i verujem da će se i sami postarati da ih svedu na najmanju moguću meru.

Pravi doživljaj Kikinda shorta počinje sa prvim čitanjima. Ovogodišnja zemlja-počasni gost bila je Holandija, koju su predstavljali Ton Rozeman, Martje Vortel i Saneke van Hasel. (Za detaljnu listu gostiju treba videti sajt festivala) Pored njih, na festivalu su čitali i pisci iz Danske, Nemačke, Austrije, Španije, Kanade, Engleske, Slovačke, Grčke, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i domaćina Srbije. Samo se Petina Gapa iz Nove Gvineje nije pojavila, ali njen se nedolazak nije osetio, bar što se tiče kvaliteta tekstova koje smo imali prilike da čujemo.

	Začitavanje: Hristos Asteriu Photo: Mirjana Đurđević

Dve su vrste priča koje dominiraju na festivalu. Anegdotske, dijaloške, sa puno dinamike i/ili poentom na kraju, u prvoj grupi. Lake su za praćenje i na neki način predstavljaju podilaženje publici jer izazivaju neposredne reakcije. Drugu grupu čine refleksivne, spore priče unutrašnje narativne dinamike (u kojima se promena dešava u svesti junaka i/ili naratora), koje možda malo teže prolaze kod publike jer zahtevaju „intimnije“ čitanje, ali mi se čini da će u knjizi koja bude štampana takve priče baciti u zasenak one prve. Doživljaj priče takođe zavisi i od načina na koji autor čita. Vidi se, na primer, da su zapadnoevropski autori veoma iskusni u tome i da njihove priče, čak i kada su slabijeg kvaliteta, veštim čitanjem naglas dobijaju dodatan šarm. Priča Larsa Frosta iz Danske ima neverovatnu zvučnu harmoniju i divna je za slušanje, iako nisam siguran da se nalazi među najboljim pročitanim radovima.

Ono što je svakako najveći uspeh ovogodišnjeg festivala jeste neverovatno ujednačen kvalitet tekstova. Dakle, čak i one priče koje su mi se najmanje svidele nisu svojim nekvalitetom značajno odudarale od sveukupno veoma visokog proseka tekstova. To je nešto što se prethodnih godina nije desilo na festivalu i što je realno gledano i najteže postići i za to organizatori zaslužuju sve pohvale. Najlakše je dovesti ljude, najesti ih i napiti, naterati ih da dva puta u četiri dana pročitaju neku svoju brljotinu koju nazivaju pričom, a onda to sve nazvati festivalom. Čini mi se da kompromisa i takve vrste aranžmana nije bilo na ovogodišnjem Kikinda shortu, ili ako ih je i bilo, onda je to svedeno na najmanju moguću meru. Cirkusi se lako prave, kratko traju, a još brže zaboravljaju. Za ovogodišnji Kikinda short možda može svašta da se kaže, ali svakako ne da je bio cirkus. Na koncu to dokazuje i do sada najveći broj posetilaca u Kikindi. Obe večeri je čitanja pratilo negde između sto i stopedeset ljudi (moram priznati da mi ovakve vrste procena ne idu od ruke), što je ogroman broj. Nadam se da će i u Beogradu publika biti tako dobra i tako mnogobrojna kao u Kikindi.

Kikinda short je jedinstvena pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. Ima svoje mane, ali ima mnogo više vrlina. Naizgled neobavezan i donekle anarhičan, u smislu organizacije, ovaj festival se ustoličio kao jedan od najznačajnijih događaja sezone. Pri tome, sada se radi o ozbiljnoj selekciji koja se sprovodi dosledno i strogo, što je omogućeno činjenicom da svi žele da dođu u Kikindu. To samo po sebi dovoljno govori.

Piše: Vladimir Arsenić