Marica superiorno do zlata

Na svetskom prvenstvu veterana u džudou, naša sugrađanka Marica Anđelov Al Mahamid (52) je ostvarila veliki  uspeh, osvojivši prvo mesto i zlatnu medalju u kategoriji f5 - 48 (takmičari starosti od 50-55 godina, do 48 kilograma). Do titule svetskog prvaka kikinđanka je došla posle borbi protiv Ruskinje Kire Artemijeve a zatim Francuskinje Lize Kamerun. U oba nastupa Marica je bila tehnički superiorna. U ekipi Srbije bilo je sedam takmičara u muškoj i jedna u ženskoj konkurenciji. Drugu zlatnu medalju za Srbiju osvojio je Sikirić Slavko (kategorija m6 -100) a srebrnu medalju Vuk Rašović (kategorija m8 +100).

Prvenstvo je održano u periodu od 27 - 30 maja 2010. godine u Budimpešti, u organizacije IJF (Internacionalna džudo federacija). Na ovom takmičenju učestvovali su predstavnici 54 države sa ukupno 960 takmičara, od čega je 106 žena. Najuspešnija ekipa na prvenstvu bila je reprezentacija Rusije, a slede je Mađarska i Francuska.

- - - -

Marica Anđelov Al Mahamid džudom se bavi više od četrdeset godina, bila je višestruki šampion u SFRJ i jedina je Srpkinja nosilac crnog pojasa peti dan, zvanja koje u svetu poseduje veoma mali broj žena. Iako je veteran, Marica želi još da napreduje i uverena je da će joj biti dodeljeno zvanje nosioca crnog pojasa šesti dan - za ovo zvanje ne postoji polaganje već se isto dodeljuje za zasluge u džudo sportu.

Završila je Višu trenersku školu na novosadskom DIF-u.

Opšti utisci sa prvenstva?
- Iako sam na Svetsko prvenstvo otišla sama, uz mene su na takmičenju bili, davali mi snažnu podršku i sve vreme bodrili Vuk Rašović, Slavko Sikirić i Todorić Dragan. Bila sam ponosna što sam imala nekog da me potapše i podrži, iako sam otišla sama.
Takođe, kanadska predstavnica Mara Marković-Silađi, koja je inače naše gore list (svojevremeno je nastupala u mojoj kategoriji za Novosadsku Slaviju) a živi i radi u Kanadi više od 30 godina, je bila uz mene tokom čitavog takmičenja, ja sam bodrila nju a ona mene.
Najveće iznenađenje i pozitivan "stres" priredio mi je moj stariji sin Marsil, koji je na subspecijalizaciji u Norveškoj i koji je prevalio dugačak put da bi nenajavljeno, zajedno sa budućom suprugom, Norvežankom, stigao u Budimpeštu i posmatrao moju borbu. To je bilo nešto najlepše što mi se desilo i što mi je nateralo suze radosnice.

Kako je biti šampion sveta?
- Lepo je, zaista, kada se čovek nađe na mestu da prestavlja svoju zemlju i kada se podiže naša zastava i svira naša himna...
Divan je to osećaj, teško je to rečima opisati, to treba doživeti - još uvek sam pod utiskom.

Kakvi su dalji planovi?
Nemam nameru da odustanem od daljeg učestvovanja na ovakvim i sličnim takmičenjima - uskoro sledi Evropsko prvenstvo za veterane u Poreču, negde u oktobru a zatim sledeće godine bi trebalo da branim titulu na prvenstvu u Brazilu.

Da li u okruženju vidite sportskog naslednika koji će dostići ili eventualno prevazići Vaša dostignuća?
- Mogu da kažem sa ponosom da sam radila kao trener u kikindskom džudo klubu "Partizan" do pre desetak godina - svi ti đaci koji su bili moji džudisti  danas su prvaci Evrope, Srbije, učesnici svetskih prvenstava... Među njima su Filip Križan, Bogunović Ilija, Krstekanić Vladimir, Robert Biro... oni i dalje napreduju i razvijaju se pa sa ponosom mogu da kažem da su prevazišli učitelja

Da li ste na neki način uključeni u organizaciju prvenstva Balkana za kadete i juniore koje će se održati u Kikindi, polovinom avgusta ove godine?
- Nažalost ne, nisu me pozvali, ali želim im svu sreću i uspeh.  To je na neki način slika kikindskog sporta, neki ljudi uspeh ne praštaju - žalosno je što klub iz koga sam potekla danas ne želi da koristi  sve moje stečeno znanje i veliko iskustvo. Ja svoje kolege trenere koji rade danas u klubu veoma cenim i poštujem ali im zameram što ne žele moje znanje.
Ako vas cene u Beogradu i celoj Srbiji, a u gradu iz koga potičete i gde treba da prenesete znanje to ne čine, onda je to pitanje koje treba uputiti njima.

Na kraju, želela bih da se zahvalim svima koji su me podržali i omogućili odlazak na ovo prvenstvo, a posebno lokalnoj samoupravi koja je obezbedila sredstva. Naravno zahvaljujem se i "Autoprevozu" koji je obezbedio odlaske za Beograd na pripreme, zatim svom direktoru Ranđić Miroslavu i šefu  Reljin Milosavu koji su imali razumevanja za moje povremeno odsustvovanje sa posla radi priprema i takmičenja. Veliku pomoć pružio mi je Škapik Milan, predsednik bokserskog kluba Kikinda. Zahvalnost dugujem i svim zaposlenim u SC Jezero koji su mi pružali nesebičnu podršku i koji se danas zajedno samnom raduju ostvarenom uspehu.