Kvalifikacioni ciklus takmičenja u besedništvu "Besede u Zoranovu čast" biće završen u martu, kada će u Beogradu biti organizovano finalno nadmetanje takmičara, najavila je danas Demokratska omladina.

Tema takmičenja je citat nekadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića - "Niko nije tako dobar kako bi mogao da bude ako se još potrudi".

Kvalifikaciona takmičenja biće održana u svim većim gradovima Srbije - Nišu, Kraljevu, Vranju, Čačku, Negotinu, Požarevcu, Staroj Pazovi, Subotici, Pančevu, Kikindi, Novom Sadu, Kragujevcu, Vršcu i Beogradu

Takmičenje u besedništvu, u sklopu obeležavanja sedam godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, organizuju Demokratska omladina i Fond "Dr Zoran Đinđić".

"Promovišući vrednosti moderne i evropske Srbije, koje je definisao Đinđić, želimo da omogućimo mladim ljudima da iskažu svoje liderske potencijale i unaprede veštine besedništva", podseća omladina DS.

- - - -

Mladi i dalje nose 'barjak besedništva' koji je krenuo iz Kikinde (DS)

Učesnice i učesnici kvalifikacionog takmičenja u KikindiKikinda, 5. februara 2010.

Romana Tomin koja je govorila besedu "Đak generacije" pobedila je na kvalifikacionom takmičenju "Besede u Zoranovu čast" u Kikindi, gradu iz koga je 2006. godine potekla ideja o takmičenju mladih u besedništvu u čast Zorana Đinđića.

"Koliko mi je drago što sam pobedila, toliko sam i tužna jer najverovatnije neću biti u Srbiji za polufinale, a možda ni za finale besedništva, jer odlazim u Australiju gde planiram da ostanem barem do kraja fakulteta, ako ne i ceo život", rekla je Romana Tomin nakon što je proglašena za najbolju takmičarku.

Učenica kikindske gimnazije Ines Skoko sa besedom "Niko nije toliko dobar, kako bi mogao da bude, ako se još malo potrudi", koja je osvojila drugo mesto na kvalifikacijama u Kikindi, prema odluci stručnog žirija, zbog sprečenosti Romane Tomin, učestvovaće u polufinalnom takmičenju "Beseda u Zoranovu čast".

Predsednik stručnog žirija, glumac Svetozar Cvetković, poručio je, čestitajući svim učesnicima: "Želimo da i dalje nosite barjak ovog besedništva koji je pre pet godina krenuo odavde, iz Kikinde".

Svetozar Cvetković je rekao da je Romana Tomin proglašena za pobednicu "Zato što je bila najbolja, zato da se brzo vrati, zato da ne ide, zato što za nju ovde ima mesta, zato što za njenom besedom ima onih koji bi za njom krenuli".

Treće mesto na kvalifikacionom takmičenju u Kikindi, na kome je učestvovalo deset takmičara, osvojila je Marijana Laušev.

Učesnice i učesnici takmičenja u Kikindi sa članovima stručnog žirijaPored Svetozara Cvetkovića, članovi stručnog žirija koji su ocenjivali kvalitet besede, originalnost izvođenja, jasnost poruke i reakciju publike, bili su: predsednik Izvršnog odbora DS Marko Đurišić, predsednik opštine Kikinda Ilija Vojinović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, i pevač Željko Vasić.

Takmičenje u besedništvu u čast Zorana Đinđića pod nazivom "Besede u Zoranovu čast" organizovano je prvi put 2006. godine u Kikindi, a Demokratska stranka i Fond "Dr Zoran Đinđić" ove godine peti put organizuju takmičenje mladih besednika, u sklopu obeležavanja sedam godina od ubistva prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke.

Tema ovogodišnjeg takmičenja je citat Zorana Đinđića "Niko nije tako dobar kako bi mogao da bude ako se još potrudi", a kvalifikaciona takmičenja biće održana i u Nišu, Vranju, Negotinu, Čačku, Subotici, Pančevu, Novom Sadu, Kragujevcu, Vršcu i Beogradu.

Četrnaest pobednika regionalnih kvalifikacija odmeriće snage u polufinalu u Kraljevu i Novom Sadu. Po četiri prvoplasirana takmičara sa polufinalnih takmičenja boriće se svojim besedničkim veštinama na finalnom takmičenju 12. marta 2010. u Beogradu.

- - - - -

Romana Tomin: Đak generacije

Romana Tomin, pobednica besedništva u Kikindi (5. februar 2010)Imam 20 godina. Uvek sam bila odličan đak. Sebi sam jasno postavila ciljeve. Imam vrlo visoke ambicije i, volim da verujem, velik potencijal da ih i ostvarim. Mogu mnogo toga da pružim. Mogu mnogo da napredujem. Mogu mnogo bolje od ovoga. I, ove godine, selim se u Australiju. Želim da studiram tamo, jer ovde... Nisam u mogućnosti. To je izraz koji suviše često i čujemo i upotrebljavamo, zar ne? "Nismo u mogućnosti." Fin izraz za "dekintirani smo".

Možda me neki od vas osuđuju što napuštam Srbiju i tražim utočište negde drugde. Možete me nazvati kukavicom. Možete me nazvati i izdajnicom, ali zar nije normalno maštati o zemlji u kojoj naši roditelji neće morati da prodaju svoju kuću, ili podignu kredit koji ćemo i mi otplaćivati, ili da budu prinuđeni da jedu, kako se to kod nas kaže, ’leba i masti, da bi nas iškolovali? O zemlji gde država ulaže u svoje studente, koji će jednog dana postati stručnjaci, voditi državu! Zar nije prirodno iskoristiti takvu priliku ako nam se ukaže?

Nemojte da me shvatite pogrešno, ja volim svoju zemlju! Svi mi volimo našu zemlju, zar ne? Ali voli li ona nas? Pokazuje li da nas voli?

Niste li barem jednom pomislili kako bi bilo lepo da, za promenu, za svoj trud, znoj, želju i rad dobijete nešto za uzvrat? Osim, naravno, poziva za izbore (vrlo često vanredne), minimalnih plata i obaveza za porez. Porez na promet, porez na dobit, porez na dodatu vrednost, porez na dohodak, porez na imovinu, pa onda porez ZA imovinu naših poslanika, porez na finansijske transakcije... Porez na kazne koje plaćamo, porez na porez, što da ne?

Kada učenik nauči lekciju, očekuje da dobije peticu, zar ne? Ali ponekad ga učiteljica ne sluša, pa mu za svaki slučaj da trojku, da ne bi nikog oštetila. To se zaista dešava u školama. To se dešava i u državi.

Razlika je u tome što učenik kojem je stalo nastavi da uči, skrene učiteljici pažnju, ne odustane dok ne popravi ocene. A mi već posle prvog tromesečja dižemo ruke, ulenjimo se i nastavimo da ređamo trojke. Na koje se, naravno žalimo, i naravno, ne preduzimamo ništa povodom toga. Učenje? Koga briga za to? Dopunski časovi? Pa to je ispod naše časti! Zar ne znate? Srbi su nebeski narod! Nama niko ne treba! Sami smo sebi dovoljni! Mi, i naša ogorčenost. Sami smo svoji dželati.

Đak odlikaš nam vodi državu! Bori se za nas, dok mi bežimo sa časova. Đaka generacije su nam ubili! A mi? Plakali smo mesec dana i brže-bolje zaboravili sve njegove vizije. I sad — sedimo, i žalimo se. Nikad nam nije dobro.

Borba! Borba za prava, za zasluženo, za napredak, za toleranciju! Za ljubav! To je ono što ovoj državi treba! Niko ne može da nosi breme uspeha cele nacije sam! Niko nije dovoljno dobar niti jak da bi to uradio bez pomoći!

Ja želim da se vratim jednog dana u SVOJU zemlju, i da njoj pružim SVE što mogu. I želim da dobijem malo ohrabrenja i ljubavi za uzvrat. Zbog nas samih, naše dece, prijatelja... Zbog njega, probudimo se. Hajde da zagrejemo stolice! Svi mi možemo da budemo — ODLIČAN, 5!

(Romana Tomin, pobednička beseda, Kikinda, 5. februara 2010)

- - - - -

Ines Skoko: Niko nije toliko dobar, kako bi mogao da bude, ako se još malo potrudi

Ines Skoko koja se plasirala u polufinalno takmičenje (Kikinda, 5. februara 2010)Ima li nekog među nama ko misli da se bez našeg stalnog i svakodnevnog učešća promene mogu desiti?

Građani Srbije, ove 2010, još uvek se nalaze u kolotečini. Na mračnom mestu, okruženom prostranstvom korova. Znamo svi da bi nam bilo mnogo bolje kad bismo posekli taj korov, ali malo nas hoće da se potrudi. Zašto?

Teško nam je da se probijemo kroz šipražje problema. Da nas po telu šiba taj grozni korov koji je Srbija dugo vremena uzgajala. Da po našim rukama ostaju ožiljci, jer smo pokušali da razgrnemo grane korupcije, nepravde i kriminala. Teško nam je, kada smo ispred sebe imali čoveka koji je sve to radio sam, umesto nas, a mi smo samo koračali iza njega po već očišćenom tlu. Kada smo pustili da samo jedan čovek prima posekotine bodljikavog puta do naše bolje budućnosti i kada njega više nema, neki od nas neće da naprave ni jedan korak napred, da se ne bi slučajno, možda negde ogrebali. Ne budimo sebični, potrudimo se malo!

Ipak, postoje i oni koji moraju da se trude iz dana u dan, jer u suprotnom na ovom mračnom mestu ne bi opstali.

Miloš, student beogradskog univerziteta, u svom rodnom gradu ima samo majku koja nije u mogućnosti da mu finansira studentski život. Znate li kako ovaj student plaća svoje školovanje? On pored svojih matematičkih formula i teorema uporedo uči na hiljade stranica drugih struka i nauka, polaže tuđe ispite i to naplaćuje. Ponekad misli da ne može više, ali onda prihvati i nove stranice nepoznate materije, položi još neki tuđ ispit i plati kiriju za sledeći mesec. Znam, možemo reći: "To je nezakonito", možemo suditi Milošu... Ali šta je sa onim ljudima koji sve mogu da kupe, pa i znanje. Ko će njima da sudi?

A možemo li da razumemo kako je Stefanu, dečaku iz Sjenice? Ima samo deset godina, a izdržava svoju porodicu. Umesto da se igra sa drugovima, uživa u bezbrižnom detinjstvu, dečak ustaje u šest ujutru, jer mora da nacepa drva, naloži vatru, pripremi doručak mlađoj sestri i bolesnoj majci. Njegova porodica živi od proizvoda jedne krave. Možete li da poverujete da se jedna tročlana porodica u Srbiji danas, svaki dan prehranjuje jednim loncem mleka? E pa verujte! Svi moramo da poverujemo. Oni hoće da prežive. Znate, snimali su tog dečaka, pitali su ga kada im se poslednji put desilo nešto lepo. Ne mogu da zaboravim njegove reči. Dečak je sa suzama u očima rekao: "Pa... ne sećam se".

Osvrnimo se i na novinara koji je posvetio pažnju dečakovoj sudbini. Potrudio se da neko čuje ovu priču, pruži pomoć. E tada su se pojavili ljudi koji su se potrudili da život dečaka promene na bolje.

To je slika naše zemlje. Postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, ali jedno je zajedničko ovim primerima. Svi imaju volju i teže ka nečemu.

Trka do našeg cilja biće duga, biće maraton. Dok trčimo moramo shvatiti da pobednici nećemo biti ako, samo, želimo da budemo bolji od drugih. Pravi pobednici bićemo ako oborimo svoj lični rekord, ako nadmašimo sebe same.

(Beseda Ines Skoko koja se plasirala u polufinalno takmičenje, Kikinda, 5. februara 2010)