Vera i Jela Predojev decenijama plene pažnju na velikim atletskim takmičenjima - Kikinđanke su, za skoro 35 godina aktivnog bavljenja atletikom, za sobom ostavile na hiljade kilometara staza i tvrde da ne mogu da zamisle dan bez trčanja.

- Za skoro 35 godina aktivnog bavljenja atletikom, pedesetogodišnje bliznakinje Vera i Jela Predojev iz Kikinde pretrčale su na hiljade kilometara. Mnoge njihove vršnjakinje odavno su okačile patike o klin, ali sestre nemaju nameru da u skorije vreme kažu zbogom atletici. U poznim sportskim godinama Veri i Jeli ne manjka želje za dokazivanjem, ali ni odličnih rezultata, koje postižu kao članice naše atletske reprezentacije veterana.

Atletikom se bave od 1974. godine. Glas o dugonogim srednjeprugašicama munjevito je stigao do obližnje Sente, u čiji su atletski klub, u to vreme najuspešniji u staroj Jugoslaviji, prešle 1980. godine. U gradu na Tisi ostale su do danas, ali nisu zaboravile ni rodnu Kikindu, u koju dolaze svakog vikenda. Neuhvatljivim bliznakinjama, koje su se vremenom specijalizovale za ultra i super maratone, mnoge rivalke gledale su u leđa. Tako je, kažu, i sa muškarcima.

- Nismo udate, možda zato što muškarci nikako da nas stignu. Da li će se naći neko dovoljno brz i uporan ne znam, ali je sigurno da Vera i ja nećemo skoro prestati da trčimo. Bavićemo se sportom dokle god možemo. Nijedan dan ne možemo da zamislimo bez trčanja. Obično nakon posla trčimo po dvadesetak kilometara. Trčanje je idealan ventil za stres - savetuje Jela, koja je od Vere mlađa sat vremena.

Do 1987. godine bliznakinje su se takmičile na 1.500 i 3.000 metara, ali su vremenom prešle na duže staze.

- Od 1990. godine trčimo na ultra i super maratone. Pet puta smo učestvovale na super maratonu od Beča do Budimpešte i ostvarile dobre rezultate - drugo i treće mesto. Zahvaljujući atletici smo uspele da, bar nakratko, pobegnemo od hiperinflacije i nemaštine. Oprobale smo se i u ultra mataronu - trčanju na sto kilometara ili 12 sati, pa koliko pređeš. Na evropskom Kupu u Segedinu 1994. godine postavila sam državni rekord, jer sam za 12 sati pretrčala 175 kilometara i 600 metara - priseća se Jela.

I Veri je učešće na ultra maratonu ostalo u trajnom sećanju. Priča da je sestri i njoj trebalo mesec dana da se oporave.

- Jedno učešće na ultra maratonu bilo nam je dovoljno da shvatimo kako je to kad ti je duša u nosu. Nakon trke su nam otpali nokti na nogama, a stopala bila puna žuljeva. Nekoliko sedmica nismo mogle da nosimo obuću. Za nas ne bi bio problem da otrčimo do Budimpešte ili Temišvara, pogotovo od kako su ukinute vize, ali da se, kao na takmičenjima, ne borimo protiv štoperice - kaže Vera.

Autor:
Saša Urošev

Trčanje kao smisao života

Pedesetogodišnje sestre bliznakinje Vera i Jela Predojev iz Sente i dalje ruše rekorde na maratonskim atletskim stazama

	Vera i Jela svakodnevno pretrče dvadesetak kilometara

Kikinda – U proseku, dnevno prevalimo između 15 i 20 kilometara. Sada, kada su nam ukinuli vize, do susednih zemalja ćemo trčeći, a ne autobusom, kažu u šali za naš list pedesetogodišnje bliznakinje Vera i Jela Predojev, uspešne atletičarke koje i danas obaraju rekorde.

Ove rođene Kikinđanke krajem sedamdesetih godina zapazio je trener ovdašnjeg Atletskog kluba Slobodan Krstić. Četiri godine kasnije dobile su poziv da pređu u senćanski klub, koji je važio za najjači u ženskoj atletici na prostoru tadašnje Jugoslavije.

– Za ovih tridesetak godina pretrčale smo na hiljade kilometara. Počele smo sa disciplinama na 1.500 i 3.000 metara, da bismo se preorijentisale na duže staze. Od devedesetih, pa sve do 2004. trčale smo ultramaratone i supermaratone. Ultramaraton je kada sam trčiš 100 kilometara ili 12 sati, dok je supermaraton kada, recimo, trčite od Beča do Budimpešte. U pitanju je šestodnevno, štafetno takmičenje. Na njemu smo učestvovale pet puta, a jednom smo ekipno osvojile drugo mesto – objašnjavaju Vera i Jela.

Iza sestara su brojne pobede i obaranja državnih rekorda. Iako kažu, da je svaka trka za sebe, neke su posebno teške.

– U Segedinu smo 1994. godine trčale 24-časovni maraton. U pitanju je bio Kup Evrope. Duša nam je izašla na nos. Nismo mogle mesec dana da se oporavimo od ove trke. Noge su nam natekle, bile su pune žuljeva, otpali su nam i nokti. Nikada se više nismo usudile da probamo nešto slično – priča Vera.

Tada su obe oborile dotadašnji državni rekord, a nov je postavila Jela. Za jedan dan pretrčala je 175 kilometara i 600 metara.

Zavidne uspehe nižu i danas. Septembra, protekle godine, učestvovale su na Balkanskom prvenstvu veterana u Izmiru u Turskoj. Tu su se prvi put oprobale u brzom hodanju na pet kilometara. Vera je postavila balkanski rekord, dok je Jela osvojila drugo mesto.

Obe žive i rade kao trgovci u Senti, a vikendom su u rodnoj kući u Kikindi. Slobodne trenutke provode pripremajući se za naredna takmičenja. Na proleće ih očekuje kros u Istanbulu, tokom leta maraton u Mađarskoj, a potom Balkanijada u Atini.

– Za nas je atletika smisao života. Trčanje nas je održalo u najtežim trenucima: u vreme inflacije i nemaštine, pa i teških porodičnih tragedija – naglašavaju sestre Predojev.

Silvija Miletin