Nemušti jezik

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: „Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se čoban stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: „Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže." Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: „Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati." U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Zaboga, sinko, gde si?" A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: „Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?" Čoban odgovori: „Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik." A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti." Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta." Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti."

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malopomalo iziđe on najbogatiji čovek ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.

Jednom, licem na Božić, reče on svojoj ženi: „Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: „Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: „Dođite, da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: „Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore.

Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: „Zaboga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: „Što rekoh, to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: „Hajde brže! Što si ostala!" A kobila odgovara: „E lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka, pa ga zapita zašto se nasmeja. On joj odgovori: „Nizašto, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti: „Prođi me se, ženo, Bog s tobom! Što ti je? Ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: „Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Utom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk, i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: „Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek, opazivši to, reče ženi: „Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas neće ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: „Nesrećo nezasita! Tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: „Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: „Hodi, ženo, da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: „Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.