Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dode vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah utece u travu i nestane je. Sirota žena jednako je žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni želju te rodi, pa joj porod pobeže neznano ni kud je ni kako je. Kad tako prode dvadeset godina onda zmija dode i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, došla k tebi da mi prosiš u cara devojku te da me ženiš." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet rece: "Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne ce ti glave uzeti. Makar ti šta car kazao, kad se vratiš ne osvrci se dok našoj kuci ne dodeš." Na to se ona skloni pa pode k paru. Kad dode u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad izide pred cara, rece mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dode vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad pošto je prošlo dvadeset godina, zmija dode k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj rece: "Dacu ja za tvoga sina devojku, ako nacini cupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati kuci ne obziruci se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom cuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kucu. Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidiš hoce li mi car dati devojku, tak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrci do naše kuce." Mati se opet podigne, i kad izide pred cara, zapita ga, eda li ce joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin nacini dvore bolje od mojih, dacu mu devojku." Onda se mati vrati kuci i iduci putem nije se osvrtala, a kad dode svojoj kuci, a to mesto njezine kuce dvori bolji od carevih. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidiš hoce li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega podeš ne osvrci se do naše kuce." Kad mati dode pred cara ona mu kaže da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga hoce li joj vec dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru svašta bolje nego što je u mome, dacu mu devojku." Onda mati pode kuci, i iduci nije se osvrtala, a kad dode kuci, ali u njenoj kuci triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvocke, pilici, zecovi, sve zlatno. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj hoce li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i kaže mu da u dvoru njena sina ima svašta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj kceri: "Kceri moja! Tebi sad valja poci za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kcer te se venca s njome. Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spavaš?" Ona se onda izda svekrvi govoreci: "Mati moja! on nije zmija, vec je on momak da lepšega nema. Svako vece on izlazi iz one zmijinje košulje, a ujutru se opet u nju zavlaci." Kad mati zmijina to cuje, vrlo se obraduje i zaželi videti svoga sina kad izide iz zmijinje košulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj rece: "Kad podemo legati, ja cu izvaditi kljuc iz vrata, pa kad se stane skidati, onda ceš ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi ucinila da on onaki ostane do veka. Jednom rece snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja cu užariti pec i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori:
"Bojim se, majko, da mu što ne bude." A mati rece: "Ne ce njemu biti ništa, nego kako ga vrucina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati užari pec, pa kad u vece izide momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u pec. Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrucina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrucina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoci na noge i povice: "Šta uradiste da od Boga nadete? Kuda cu ovaki?" A mati i žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si medu ljudima. " I tako ga jedva utišaju. Kad to cuje tast njegov, odmah mu još za svoga života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.
?etni?ka torbica (1)
Sajt za mobilne
