Tridesetprvi nastavak

• Samo trenutak, nije mi jasan ovaj deo. Vi ste mene vakcinisali protiv one bolesti od koje ste želeli da se razbolim i u tu vakcinu ste ubacili i „lek“ i bolest?

• Ne, nismo ubacili lek u vakcinu, već samo bolest.

• Zašto je onda nazivate vakcinom? Zar one ne bi trebalo da leče i jačaju organizam?

• To je sada druga priča, koja nema veze s tobom. Niko ne može da zna šta se nalazi u vakcini koja mu se daje. Čak je i obična tableta za 90% ljudi jednačina sa dve nepoznate! Ukoliko se neko razboli od bolesti protiv koje se vakcinisao, što je moguće, niko neće posumnjati da li je to zbog vakcine – što je takođe moguće! Ali, kao što rekoh, to je druga priča koja nema veze s tobom. Zapravo ima, ali mi nemamo dovoljno vremena za te opservacije. Dakle, tvoje slabe tačke su tvoje bolesti. Jedini način da te kontrolišemo bila je tvoja bolest i naša šansa da ti produžavamo život. Naime, mnogo toga nam je išlo u prilog. Najpre, činjenica da profesionalni plaćenici, poput tebe ili oni koji vojsku izaberu kao profesiju i dobar deo života provedu na ratištima, pre ili kasnije, počnu da koriste psihoaktivne lekove, kako bi se „spasli“ i preživeli veoma ozbiljne psihičke krize, rastrojstva, napade savesti i morala koji, kao što sam znaš, igraju bitnu ulogu u svakom društvu i životu skoro svakog čoveka. Da budem preciznija, upotreba psihoaktivnih lekova postala je sasvim uobičajena i među običnim ljudima, a ne samo među plaćenicima. Od 1988. do 1998. godine broj recepata izdatih u SAD-u samo za ovu vrstu medikamenata porastao je preko 100 %, tačnije sa 131.000.000 na 233.000.000, a od toga je samo na „pilulu sreće“ otišlo deset milona.

Sve vreme je gledala u mene i to je, prvi put do sada, počelo da me ljuti. Njene oči su povremeno zaiskrile, bila je zadovoljna, čak srećna. Gledala je svoje zamorče koje i dalje daje znake života daleko od eksperimentalne laboratorije. Ja sam eksperiment koji je uspeo! Sada vidim majku koja mazi svoje čedo – svog Frankeštajna! „Eksperiment je uspeo“ – zadovoljno ponavlja tu rečenicu. „Eksperiment je uspeo!“

• No, nema potrebe da te sada opterećujem time. U svakom slučaju, bez nas ti nema ni života ni leka.

• Ja sam za vas zamorče? Celog sebe sam poklonio ovom poslu, bio sam najbolji plaćenik u grupi, a ti mi govoriš da je eksperiment uspeo?

• Da li ja izgledam kao neko kome je stalo do tvojih osećanja ili uvređenosti? Očekuješ da te tešim? Da ti ponudim rame za plakanje? Nije ti ovo jeftina melodrama sa velikim priznanjima i velikim opraštanjima! Sam si birao svoj put i budi srećan što si i dovde došao živ! Da, ja sam srećna što je eksperiment uspeo! Ja sam tvorac te ideje i svih formula, virusa i bolesti koji su se primili u tvom organizmu! Ali imaj na umu da, pre nego što ti bilo šta padne na pamet – samo ja te mogu i izlečiti! Oružje koje si ti držao u rukama ceo život polako postaje prošlost. Bolesti koje nastaju u laboratoriji su budućnost ratovanja! Nema moćnijeg oružja od bolesti! Od sada ćemo praviti pametno oružje! Bolesti, virusi i alergije su oružje za sve naredne vekove! Beli manitili su zamenili maskirne uniforme i morate da priznete da smo jači od vas. I, što je još bitnije, svima smo potrebni! Haha – nasmejala se grohotom, pokazujući svoju nadmoć.
• To ste uradili i ostalima, zar ne? Bilo mi je čudno zašto je ceo tim A bolestan?
• Naravno, vaše bolesti su vaše slabosti i jedino njih se plašite. A o njima znate onoliko koliko vam mi kažemo, zar ne? Verujete da vas lekovi koje dobijate održavaju u životu, a zapravo je suprotno. Tim lekovima se samo pothranjuju vaše bolesti. Svaka nova pilula ti produžava bolest za nekoliko dana što i jeste njena prava namena. S druge strane, vi, prvotimci nemate nigde nikoga, nemate nikakve snove niti ciljeve u životu. Imate samo bolest i CAB. I zato verujem da si i ti, kao i svi drugi u određenim trenucima pomislio da ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi živeo i da nije neka šteta ako i umreš na zadatku. Jesi li?
• Jednim udarcem dve muve! Negde sam pročitao da obolele od AIDS-a ne ubija bolest, već lekovi. Znači, to je tačno.
• Ha-ha – opet se začuo taj trijumfalan smeh. Oči su joj postajale sve tamnije i užarenije.
• Naravno, sve ovo ne bismo uspeli da se nismo udružili sa “humanoidnim tehnologijama”. To je posebna grana nanotehnologije koja se bavi memorijskim čipovima koji se pomoću posebnog priključka povezuju na mozak da bi ga napunili podacima ili pak, ispraznili. Podaci unutar ovih čipova putuju pomoću hemijskih impulsa, a ne pomoću električnih, jer koriste receptore, odnosno “tranzistore” kako ih mi zovemo, u čijoj su osnovi belančevine. I znaš šta još, otkriću ti jednu tajnu: uskoro ćemo za naše pacijente početi da koristimo posebne “računare” koji kao izvor energije koriste šećere i druge organske materije.
• Sad mi je jasno zašto je onaj doktor bio šokiran mojim rezultatima i zašto je Rajan pobesneo kada sam završio u bolnici, mada mi nije jasno kako se to dogodilo ako je sve tako precizno vođeno?
• Reč je o namernoj zameni tableta. Trebalo je da završiš u drugoj bolnici iz koje bismo te mi preuzeli i nastavili dalja ispitivanja na tebi. Ideja nam je da ti ugradimo i RFID čip koji će preko radio frekvencije pratiti svaki tvoj pokret.
• I zato sam sada ovde? A CAB?
• Završio si sa njima.
• A vi? Zar niste i vi završili? Ako ste do sada bili partneri i ako ste me vi prigrabili samo za sebe, bez njihovog odobrenja, onda se ovo tretira kao izdaja?
• Jedino ako ćeš im ti javiti da smo to mi učinili?
• Oni ne znaju da ste to vi?
• Ne, niti treba ti da brineš o tome.
• A o čemu treba da brinem? Šta želite od mene i zašto ste mi ovo rekli?