Dvadesetosmi nastavak

Otvaram oči. Dan je. Iznad mene je drvena krovna konstrukcija i greda koja se proteže do krova. Verovatno sam u nekoj planinskoj kući. Pretpostavljam da sam izolovan. Posteljina je hladna i mokra, a iz mene izbija kiseli smrad znoja. Prepoznajem i miris zarđalog gvožđa, sumpora koji isparava i onaj, odvratan, suvi miris prašine od lekova. Koliko ne volim taj miris! Bilo ga je i previše u meni i oko mene u jednom periodu moga života. Tako je mirisala ona bolnica/zatvor. Hemija, farmacija i opet hemija... Sećam se, jednom prilikom kada sam razgovarao sa čovekom koji radi u kamenolomu u kojem se obrađuje mermer, rekao mi je da se, zapravo, taj fini otpad od brušenja, tačnije, prašina koristi za oblaganje lekova. Koliki sam spomenik sagradio u sebi, zapitao sam se tada? Tada sam počeo da mrzim lekove, ali na svoju nesreću, ruke su mi bile potpuno vezane! Koristio sam ih i danju i noću! Bele okrugle pilule pre spavanja, roze tabletice: dva puta na dan, bela duguljasta: jedna posle svakog obroka; crveno-žuta kapsula: na svakih osam sati; zelene uvek idu u paru i to na prazan stomak, sirup pola sata pre jela... I sto je bilo najgore, nisam mogao da prestanem da ih pijem! Nisu mi dozvolili! Bio sam pod njihovim krovom (ma ko da su to oni), njihovom kontrolom i nadzorom! Bez dodira sa spoljnim svetom, mogućnosti da biram, odlučim, pitam nekoga za savet ili pomoć, tražim drugo pravo i iskoristim svoje pravo da znam zašto moram da pijem celu apoteku svakog dana! I na kraju, još i šećer!

Međutim, kada sam stigao u Hrvatsku, kao da se sve raščistilo. Nestali su tamni oblaci, pilule i mali ormarić sa lekovima. Nestale su halucinacije, strahovi, hladnoća. Ostali smo ja i moja amnezija i novi zdravstveni problem na koji sam se vremenom navikao.

• Hej – viknuo sam. Hej, ima li koga?

Čuo sam korake koji mi se užurbano približavaju.

• Naš prijatelj se probudio. Sećaš li se mene?
• Ne – podižem glavu da bih je bolje video. Bleda je, ima plavu kratku kosu, vodnjikave oči i hladan pogled - da li bi trebalo da vas se sećam?
• Ne, još je rano, iako smo došli do kraja. Saznao si mnogo toga, zar ne?
• Ne razumem?
• Kažem, saznao si dosta o sebi, iako su ti bili nedostupni svi izvori informacija? Ili, skoro svi?
• Gde sam ja sada? I zašto sam ovde? Moram li da prolazim sve ponovo? Ispitivanja i lečenje? Moram li opet da upisujem zadatke u vežbanke i delim olovke okolo?
• Ha-ha. Nasmejao si me Igore. Ne, ne moraš. Kao sto rekoh, stigao si do kraja!
• Aha. A nagrada? Da li sam nešto osvojio, doktorko – setio sam se njenog lika. Ona me je nahranila i dala mi je uputstva za CAB.
• Ipak si me prepoznao. Igore, sada su se stvari bitno promenile. Nema više skrivanja, niti igara. Nema ni olovaka, vežbanki, intervjua, ni Drakulića. Ovde smo samo ti i ja i nekoliko momaka u mojoj pratnji. Rećiću ti sve što želiš da znaš, pod uslovom da ja znam odgovore.
• A šta ja treba da uradim za uzvrat?
• Hm. Nisam očekivala to pitanje na početku. Možemo li to da ostavimo za kraj?
• Mogu li da biram?
• Ha-ha. Recimo da možeš.
• Dobro, hvala. Recimo da sam, moda, džentlmen i da prihvatam damin izbor.
• Ne brini, nije damin gambit.
• Ha-ha – neko me je nasmejao, posle dugog vremena – dakle, mogu odmah da počnem sa pitanjima?
• Ako imaš snage za to, izvoli.

Zaćutao sam. Veoma je neobično što ja, najzad, mogu da postavljam pitanja! Još čudnije je što se to od mene očekuje! Pri tome, ispred sebe vidim ženu koja mi se smeši, naginje se ka meni dok razgovaramo, gleda me u oči. Potpuno je opuštena. Čini mi se da sam i ja opušten. Da, osećam se, smireno i čudno, iako znam da su tamo negde i Rajan, Marija, Drakulić i njegova sekretarica. I znam da me svi čekaju. Da ubijem nekog, da isporučim nekog, otkrijem šifru, neku tajnu u neobaveznom ćaskanju za ručkom.

Mnogo toga je ovde čudno. Misteriozno. Opasno i rizično. Sve je izvan moje kontrole, ali me i dalje svi zovu i traže nešto da im učinim. Još sam živ, niko me nije ubio, sklonio, zatvorio. Niko me nije ni pitao šta mi treba i šta želim da znam, sve do ovog trena. Sada, kad je došlo mojih pet minuta, kao da ne znam odakle da počnem! Toliko je toga ostalo iza mene. Da, eto to ću da pitam:

• Gde sam sad i zašto sam ovde? Počnimo od ovog trenutka, pa ćemo se vraćati, korak po korak u prošlost. Može?