Dvadesetsedmi nastavak

• Hvala na pozivu, veoma ste ljubazni, ali imam dosta obaveza danas i već su me zvali nazad – nije dolazilo u obzir da ostanem, iako sam, priznajem, razmišljao o tome.

• Mislim da ćete se pokajati – u uglu njenih bledih usana stvorio se mali, jedva vidljiv osmeh. Oči su joj blago zasjale dok je sklanjala pogled od mene. Ponovio sam da ne mogu ostati i istog trena sam se ujeo za usnu. Već se kajem što sam to izgovorio.

• Dobro. Možda možete doći kasnije? Mogli bismo ručati zajedno?

• O, draga gospođice... – hteo sam joj izgovoriti ime, ali ga se nikako nisam mogao setiti. Pitam se da li sam ga ikada i čuo?

• Vi ste divni, no, ja ne znam tačno kada ću završiti obaveze. Voleo bih zasta da dođem, ali nikako ne mogu dozvoliti da me jedna dama čeka. Posebno tako fina i ljubazna kao vi što ste.

• Haha – sada je slika dobila i ton. Nasmejala se glasno, odmahujući rukom na „prazne fraze i laskanja“, jer ih je odavno prevazišla. Ne znam da li je zaista pomislila na to, ali njeno lice, osmeh i pogled su mi govorili da ne voli „izraubovane izjave zahvalnosti“.

• Pustite sad te „slatke reči“. Nego, znate li da sam ja pročitala vašu knjigu „Oni bi rat, a ja bih mir“.

• Zaista?

• Da, da. Pročitala sam je od korica do korica: i uvodnu reč, zahvalnost i sve reference. Čak sam pozvala vašeg izadavača da ga ubedim da bi tu knjigu trebalo prevesti na kroatski. Shvatila sam da oni zapravo, ne znaju kaj vi ovde radite! Da budem preciznija, oni nemaju predstavu ni ko ste vi, iako su izdali vašu knjigu! Zar toliko autora imaju sa ovih prostora ili se svi bavite istom tematikom?

• Zvali ste mog izdavača? Iznenađen sam. Priznajem da sam veoma iznenađen. Ako nam je trebalo 20 godina da prestanemo da snimamo pertizanske filmove, ko zna koliko će nam još trebati da zaboravimo na ovaj poslednji rat? Mada se uvek zapitam, koji je poslednji i da li je poslednji. Nego, otkud tolika zainteresovanost za mene i moj rad?

• Ha-ha – dobio sam još jedan glasan, pomalo provokativan osmeh -priznajem i ja da se iznenadim svaki put kad me muškarci „ubace“ u kalup „Merlinke“ iako me uopće ne poznaju. Sterotipi su dobri za knjige, filmove i reklame, ali jesu li uvek bliski realnosti?

• Kada vi obično ručate lepa gospođice puna iznenađenja?

• Ipak sam vas ubedila? Mislim da ćemo lako pronaći zajedničku temu za razgovor. Hajte ovako, spremit ću ručak, a vi pokušajte doći od 13 do 14 časova? Može?

• Naravno. Daću sve od sebe da budem tu.

Nasmejala se, uhvatila me za ruku i primakla se. Stajali smo blizu jedno drugog, toliko blizu da mi se učinilo da čujem njeno bilo. Srce mi je počelo da pumpa krv brže nego obično. Udisaji su joj postajali kraći i dublji, dok je prijatan i topao vazduh izbijao iz njenih nozdrva. Nedostajao je samo milimetar da dotaknem njene usne, ali je ona, iznenada, okrenula glavu na drugu stranu, izvukla svoju ruku iz moje i uz blagi osmeh odmakla se pola koraka. Ah, zašto sad! Bili smo tako blizu.

• Čekat ću vas, znate to – ušla je u lift i zatvorila vrata.

• Da, znam da hoćete – rekao sam sam za sebe.

Ženska posla! Žene baš vole ove igre zavođenja! Uživaju u tome da nas drže u neizvesnosti. Iako znam da me sada želi pored sebe, (zašto bi me inače pozvala unutra i insistirala da uđem), neću ništa preduzeti, jer znam i to da je otišla samo da bih je poželeo još više! Da bih „čeznuo“ i da bi ona bila sigurna da ću doći. Imam li ja vremena za sve ovo? I da li mi ovo nešto znači – pitao sam se zureću u lift. Ne - odgovor je bio jasan. Ne! Bez ikakve dileme! Ipak, ono mnogo zna!

Okrenuo sam se i istog trenutka osetio iglu u svom vratu! Video sam troje ljudi u belim mantilima ispred sebe: ženu plave kose i dva krupna muškarca iza nje. Desnom polovinom tela kao da mi je prostrujala vatra koja mi je zgrčila mišiće.

• Stavite ga na nosila.

Za dve sekunde celo moje telo je postalo zgrčena masa kojom nisam mogao da upravljam. Samo oči sam pomerao levo i desno. Podigli su me, kao zaleđenu ribu, spustili na zategnuto medicinsko platno i ubacili u ambulantna kola. Here we go, again!