Dvadesetšesti nastavak

Posle razgovora sa Marijom dugo nisam mogao da zaspim. Vrtele su mi se razne misli i slike po glavi: video sam opet svoja ratišta, prošao neke delove obuke, vraćala su mi se lica mojih roditelja (ili lica onih za koje sam verovao da su mi roditelji). Setio sam se i Drakulićevog nervoznog hoda i njegove plave i zbunjene sekretarice. Čuo sam zveckanje instrumenata u operacionoj sali, hod doktora po bolničkom hodniku i šuštanje papira iznad moje glave. Video sam i Asku dok me je hranila onom čudnom kašom i opet osetio taj „svega“ ukus u ustima. Izlazio sam ispred vrata svoje samice u bolnici u mračan i hladan hodnik i vraćao se opet u svoj krevet. Čudno, dok sam bi u toj bolnici/zatvoru, to ni jednom nisam uradio. Ne sećam se da sam napravio jedan jedini korak van te prostorije u kojoj sam provodio noć i dan. Opet sam izašao i stao ispred vrata svoje sobe. Bilo je mračno, potpuno mračno. Mirisalo je na buđ i stare stvari i imao sam osećaj da su me držali zatvorenog u podrumu neke zgrade. Da li da pokušam da pobegnem? Sad to mogu, trebalo bi samo da potrčim na neku stranu. Na koju, pitao sam se? Okrenuo sam glavu na desno i ispred mene se stvorila starica sa kolačima.

Ti si tu? Ko si ti?

Pitao sam je gledajući je radoznalo. Ćutala je. U rukama je držala tacnu punu onih divnih kolača koji se vrući služe uz čaj i koji su divno mirisali. Uzeću ovaj koji je prošaran kakaom. Pošao sam rukom ka njimu, ali ona je izmaknla celu tacnu i okrenula mi leđa.

Nemoj ih jesti. Nisu oni za tebe.

Gledam je kako odlazi od mene. Zašto odlazi?

Ne, ne idi i ti. Stani. Reci mi ko sam. Ti, jedina znaš, ti si me hranila i čuvala, sećaš li se?

Ona je skrivala hranu za mene. A sada te kolače nosi drugima i odlazi. Zašto? Ne mogu je pustiti da ode. Ne opet. Polazim za njom i pratim je.

Vreme ti je da promeniš svoju veru. Nemaš ti više nikoga svog na ovom svetu. Nikoga. Neće tebi doći mir, dok ga sam ne nađeš. Ali prvo ga moraš naći u svojoj glavi. I ne traži oproštaj od drugih. Moraš naučiti kako da oprostiš sebi. Kada oprostiš sebi, oprostiće ti i drugi.

Kako da naučim da oprostim sebi? Nauči me ti, molim te.

Ne mogu te ja tome naučiti. Kad promeniš svoju veru, naučićeš sam.

Stao sam. Ni jednog trenutka se nije okrenula dok smo razgovarali. Nije me ni pogledala, niti je zastala. Produžila je svojim putem, dalje u mrak.

Stajao sam potpuno sam u mraku tog hladnog hodnika. Nestao je miris pečenog testa pomešanog sa kakaom i cimetom. Nestao je i smisao mog života. Sam sam. Kao na početku ili kao na kraju? Zar postoji neka razlika i kome je to sada bitno?

Otvaram oči i osvrćem se oko sebe. U krevetu sam. Dobro je, bio je to samo san. Ustajem i gledam na sat: 7:39! O ne! Kasnim na sastanak sa Rajanom, a on to nikako ne voli!

Trebalo mi je desetak minuta da se spremim i izjurum iz stana. Trčao sam ka pijaci, našem uobičajenom mestu za 7:30. Prvi put kada smo se dogovarali za naše sastanke, on je definisao satnicu i svaki od tih termina povezao sa određenim mestima. Svaki naredni put, kada smo se viđali, bilo je dovoljno da mi pre toga kaže vreme, ja sam znao kuda da idem, tj. gde će me Rajan čekati.

Kada sam stigao bilo je 7:57. Prošao sam pored dogovorene tezge, ali Rajana tu nije bilo. Zanimljivo je da nije bilo ni našeg piljara, iako sam ga, baš svako jutro viđao na tom mestu. Prošetao sam pored okolnih tezgi, ali nisam video Rajana. Zašto me nije pozvao kad je video da kasnim? Dan pre toga sam izašao iz bolnice, moglo mi je pozliti u toku noći? Vrteo sam se po pijaci tražeći odgovore i rešenje. Pozvaću ja njega. U tom trenutku sam video poznati ženski lik, sa kovrdžavom kosom skupljenom u nemarnu punđu. Bila je to Drakulićeva sekretarica. Išla je ka meni, gledajući me radoznalo.

Da li ste dobro, gospodine Milton? Čula sam da vam je pozlilo, a sada ste tako bledi.

Da, da dobro mi je.

Sigurno? Vaše lice je tako belo.

Sad sam ustao, možda zbog toga. Ne brinite, dobro sam.

Ne delujete uverljivo. Izvinite, nisam vam rekla ni dobro jutro.

Da, i ja sam malo zbunjen što vas vidim ovako rano. Dobro jutro. Izvinite, ali sada bih morao poći.

Gospodine Milton, oprostite, ali htela sam vas zamoliti za pomoć. Žurite? Samo jedno pitanje vam želim postaviti, ako imate još malo vremena?

Da, naravno.

Šta ja tačno sada radim? Zašto joj jednostavno ne kažem ne? Gubim vreme sa nekom lujkom na pijaci, dok gori na sve strane.

Da li devojka koja je bila sa vama u našoj zgradi, mislim na vašu fotografkinju, da li je ona u kontaktu sa vama?

Da, naravno. Povremeno radimo na istim događajima. Zašto pitate? Poznajete li je?

Da, zapravo, ne znam. Ona veoma liči na jednu osobu koja je veoma važna u Drakulićevom životu. Ah, ove kese baš seku prste.

Oprostite. Dajte ih meni. Dajte mi sve to, pomoćiću vam.

O hvala vam. To je veoma ljubazno od vas. Možete li mi poneti samo ove stvari do stana? Ne stanujem daleko, tu u drugoj ulici.

Nije nikakav problem. Recite mi, molim vas, na koga tačno mislite?

Pretpostavljam da ste čuli za Drakulićevu usvojenicu?

Da. Čuo sam, da.

Ona je nestala nekamo, iznenada, posle nesreće u njihovom domu. Policija ju je dugo tražila i, na kraju se to završilo tako što je ona rekla, kad su je navodno našli, da se ne želi vratiti svom očuhu. Pričalo se da je pristupila nekakvoj sekti, no znam da se ona i Drakulic više nilkada nisu sreli.

Vi mislite da je to, moja koleginica, ako sam dobro razumeo?

Ne znam, ali vaša koleginica veoma liči na nju.

U tom trenutku me je pozvao Rajan i naredio da se odmah vratim u stan. Uspeo sam da izgovorim samo da sam se uspavao i da je to razlog mog kašnjenja. Prekinuo je vezu.

Da li znate koliko ima godina, kada je rođena? Ima li nekakav beleg, ožiljak? Kako se ona uopšte zove?

Znači i vi sumnjate?

Ne, ne. Niste me razumeli. Mislim da je posredi neka greška, ali ipak, možda nekako mogu pomoći?

Stigli smo do ulaza u njenu zgradu. Otključala vrata, a ja sam joj pružio ceger i druge dve kese koje sam nosio u levoj ruci. Ćutala je i gledala me ispitivački.

Hoćete li kod mene na šolju čaja? Danas imam slobodan dan i jutros sam spremila kolače sa kakaom i cimetom. Brzo ću ih ispeći. A oni tako divno mirišu dok se peku! Kod nas ih služe uz čaj, još dok su vrući, jer tada su najbolji. Verovatno ih niste probali, jer se prave po nekom starom receptu koji je moja baka „ukrala“ od svoje prijateljice iz Srbije i podelila celom Zagrebu i okolini.