Dvadesetpeti nastavak

Ne, nema.

Mora da postoji neki način da saznamo nešto više o tome. Pokušaću da uđem u njihovu bazu podataka. Dosta informacija je izbrisano iz našeg sistema, čitave baze podataka su prebačene.

Da, znam to. Rekao mi je Rajan. To je bilo onog dana kada je nestala Ida.

Da li si saznao nešto o njoj?

Ne, stekao sam utisak da ju je neko uklonio... A ti? Zar baš ništa o sebi ne znaš? Bilo bi čudno da si prvo otvorila sve moje šifre, a ne svoje? Ili ne želiš o tome da govoriš? Ja, zapravo, o tebi vema malo znam.

Nema tu mnogo da se priča. Ne znam šta da ti kažem.

Da li znaš gde su tvoji roditelji i gde si živela pre ove „tvrđave“?

Ne, nije bilo potrebno da ih tražim. Znam ko su i šta su bili. Bili su, jer odavno nisu živi.

Žao mi je, ako sam pogodio bolnu temu?

To sve nije bitno sada. Zapravo, dugo već nije bitno.

Okrenula je glavu od mene u tom trenutku i ućutala. Nisam video tugu u njenim očima. Nije bilo ni patnje, niti bola. Vilice su joj bile stegnute, pogled tup i pomalo hladan, a usne u grču ili nekom nervoznom besu.

U tom trenutku mi je zapištao mobilni telefon, najavljujući novu poruku, ili da budem precizniji, drugu poruku. Nisam imao običaj da tipkam poruke, niti je meni neko pisao. Prošli put je stigla poruka potpisana kao.... DRUGI! Da, baš tako. I sada je isto: DRUGI. To nikome nisam rekao i potpuno sam je zaboravio. Bilo je nešto nesuvislo, kao neki arhaični stihovi! Ili anagram? Kako se toga nisam setio! Možda je to bio anagram? Trebalo je drugačije da je pročitam, možda bi tekst dobio smisao! Ne mogu čak ni da se setim teksta... Čini mi se da je bilo neko lažno predstavljanje koje dovodi u zabludu. Sad je kasno, ta poruka je odavno nestala!

Podigao sam pogleda ka Mariji. Gledala je u moj ekran na telefonu.

Izvini, da li bi trebalo da okrenem glavu?

Možda bi mi bilo prijatnije – odgovorio sam sramežljivo i blago podignuo desni brk u poluosmeh.

Ne bih da ispadnem sumnjičav, ali, imam li pravo na privatnost van CAB-a, zar ne? Recimo da sam upoznao neku finu ženu i da... znaš već?

Da, da... Izvini, nisam znala. Nisi rekao ništa o tome. Evo okrećem leđa odmah.

Okrenula je leđa, mrmljajući sebi u bradu kako joj nije jasno kad sam uspeo to da uradim. Naravno da joj ništa nisam odgovorio. Otvorio sam poruku u kojoj je pisalo: Neka lek tvoj ne bude tvoja hrana, jer što te ne ojača to ćete ubiti. Tvoj anđeo čuvar.

Vidi sad ovo? Ništa ne razumem. Bojim se da nisam vičan u čitanju anagrama, niti tumačenju skrivenih poruka. Liči na poznate tektove, ali nisu ni Niče ni Isus. Kakav moj lek? Treba da prestanem da jedem jer me truju? Zar sam opet na početku?

Da li da sačekam i da joj odgovori[ ili mogu sad da se okrenem? Treba da napravimo neki plan.

Da, da naravno. Završio sam, odgovoriću joj kasnije.

Ubacio sam telefon u džep. Primetio sam njen ispitivački pogled na licu. Verovatno se pita da li govorim istinu.

Marija, reci mi, da smo, sada, ti i ja u braku, ili ozbiljnoj vezi i da ti CAB kaže da sam dupli agent i da ti zato treba da me skloniš, da li bi to uradila?

Ne, mislim da ne bih. Zapravo, sigurna sam da bih odbila to da uradim. Verovatno si u pravu kad kažeš da su tvoju majku ucenili ili naterali da to uradi. Naravno, svi smo mi posebne priče, nikad ne možeš biti 100% siguran kako će neko reagovati, a posebno neko koga nisi ni upoznao.

Da, ali, moram da pronađem neko opravdanje ili razlog...

Ne govori gluposti! I ti si sam, to što su i oni bili! Da li si tražio opravdanja za sebe i ono što si sam uradio? Ikada?

Nisam imao odgovor na njeno pitanje. Mislim da sam o svom životu i svemu što sam činio počeo intezivno da razmišljam tek kad sam prestao to da činim. Sećam se doktora koji me je ispitivao o ratištu, mojim naredbama, akcijama, čak i o osećanjima. I, kada me je pitao za osećanja, od tog trenutka sam počeo da razmišljam o svojoj krivici, kazni i pomilovanju. Najradije bih sve to izbrisao i rekao da to nikada nisam radio. A onda su počele da se vraćaju neke slike, realne, veoma realne...

Marija, molim te, pokušaj što više informacija da saznaš. Probaj da iskopaš nešto i za Drakulića. On želi tebe i čeka moj odgovor. Naravno, ja čekam Rajanove instrukcije. Iako... znaš i sama.

Da. Biće teško da izađemo. Ne znam kako bismo mogli da proverimo neke informacije van ove „tvrđave. A Mark?

Ne, ne verujem mu. Zapravo, nikome ne verujem.

Ućutao sam. Gledali smo se nekoliko trenutaka bez reči. Oči u oči.

Nismo to izgovorili, jer je bilo jasno da, posle svih poverljivih informacija koje smo podelili, a koje su bile toliko lične, mi čak ne verujemo ni jedno drugom. Otkrila mi je dosta o mom životu, ali njoj nije u interesu da manipuliše tim informacijama, niti će naštetiti sebi ako mi ih kaže. Osim toga, svestan sam koliko sam toga sakrio od nje ili slagao. Ako lažem ja, zašto ne bi i ona? Ovde se leđa čuvaju samo od neprijatelja, a od „prijatelja“ bi trebalo sami da se čuvamo. Da nema prijatelja, verovatno, nikada ne bi ni nastala reč „izdaja“.