Dvadesetčetvrti nastavak

U 36-oj godini je počela da radi za CAB? A pre toga, gde je radila pre toga? Da li joj je to bio drugi posao, tajni? I zašto je počela da radi?

Imaš mnogo pitanja, a ja nemam sve te odgovore. Mislim da je ona pratila i prisluškivala tvog oca. O tome postoje izveštaji i posebna baza podataka, a ja ne znam ni gde se to nalazi, niti imam pristup tome. Navedeno da je tvoj otac radio kao dvostruki agent i to je otkrila tvoja majka, jer je to bio njen zadatak: da ga prati i kontroliše njegovo kretanje i komunikaciju sa drugim agentima.

Ko ga je uklonio? Ona?

Kakvo je to pitanje?

Da, svašta pitam. Teško mi je da poverujem u to i da prihvatim činjednicu da je to MOJA majka uradila MOM ocu. Verovatno sam previše subjektivan, jer su to MOJI roditelji.

Da, ali ti njih nisi ni mogao da upoznaš kako treba! Nisi čak ni živeo sa njima.

Da, ali toliko želim da ih opravdam za sve što jesu ućinili, a posebno ono za šta nisu, a ti mi sada govoriš da...

Znaš i sam da je sve moguće.

Možda su je nečim naterali da to uradi? Recimo da su je nečim ucenili?

Moguće. Izvini, znam da ti je ovo sve važno, ali nemamo vremena da diskutujemo o tome. I za ovaj trenutak sada i za situaciju u kojoj se nalazimo, sve to nije mnogo bitno.

Da, u pravu si. Šta si saznala o sebi?

Verovao ili ne, još nisam uspela da razbijem neke prolaze u svojim šiframa. Naše bolesti su... veoma intrigantna tema. Zanimljivo je da smo svi postali „pacijenti koji će se lečiti do kraja života“ neposredno pre nego što smo došli u CAB. I svi ti lekovi koje koristimo još nisu u širokoj prodaji. Čini mi se da ih oni testiraju na nama. Da li si potpisao da pristaješ na dobrovoljno testitranje određenih lekova uz materijalnu nadoknadu od 30 dolara mesečno? U poslednje vreme je to uobičajena praksa za sve koji su godine proveli na ratištu, ćak se pisalo i u novinama o vojnicima u Iraku koji su imali problema sa određenim lekom na čije su testiranje dobrovoljno pristali? „Laboratorijski miševi za 30 dolara“ i „Vojnici – kao potrošna roba“, čini mi se da su to bili naslovi u novinama. Testiraju se lekovi za razne psihijatrijske probleme, strahove, depresiju, povećanu agresiju i druge slične, nekontrolisane emotivne reakcije.

Ne, ne sećam se da sam potpisivao takav dokument. To ne znači da nisam potpisao, jer sam dugo bio u čudnom stanju i bunilu, možda sam i pristao na to, a da ne znam. A ti?

Ja sam pristala na to svojom voljom. Znaš i sam moj stav o svemu tome. Verovala sam da me leče i da smo dobili najbolju moguću negu i vrhunske doktore. Sada više nisam sigurna. Pristup tim informacijama je zabranjen.

Možemo odneti lekove u neku laboratoriju?

Bojim se da bi analiza dugo trajala. Mora da postoji drugi način. Kako si ti saznao za to?

Ne mogu ti to reći, bilo je slučajno. Mada mi se sada čini i da Drakulić zna za ovo.

A kako bi on to mogao da zna? A da, tajne službe. Da, ovo ti nisam rekla, a važno je, zamolili su me da narednih sedam dana nikuda ne idem bez njihove dozvole i da tebi prenesem istu poruku.

Zatvara se krug oko nas.

Sada vraćam film i povezujem neke stvari. Sećam se i šoka na doktorovom licu, kada je video tvoje rezultate. Sve vreme je govorio da je to nemoguće i da takav čovek ne postoji. Šta li je video? Možda on može da nam pomogne, sigurno zna više nego mi sada?

Da, ali kao doći do njega? Mora da postoji neki način?

Da li si razgovarao sa Markom?

Ne.

Da li još neko, osim Drakulića i tebe zna za ovo?

Ne.

Ima li još nešto što mi nisi rekao?