Dvadeset prvi deo

"Ubi me dosada, čiča, ništa se ne događa", lagao je Borko.

"Dobro je kad se ništa ne dešava, moj sine", očinski se obrati Borku, rečima koje su zvučale kao savet.

"U pravu si, čiča. Samo što ja nisam došao ovde da sedim po sobetinama ili kafanama po ceo dan. Ili da ratujemo, ili da idemo kući", govorio je Borko kao da se obraća onima koji su ga ovde poslali i koji odlučuju kad će da se vrati.

"Kad već pomenu kuću, Boki, šta se to kod kuće desilo? Od kako si došao sa vikenda, ne mogu da te prepoznam? Jesu li ti roditelji dobro, živi i zdravi?"

Sreten je dvostruko bio upoznat sa Borkovom situacijom. Njegove roditelje je poznavao jer su još davno, dok nisu imali Borka, stanovali u blizini njegove kuće. Čak mu je i Stojan nešto popravljao u dvorištu. Sa druge strane, Miličinu majku je poznavao sa fakulteta. Bili su kolege sve dok ga nisu, zbog političkih stavova, izbacili odatle. Na njen predlog.

"Jesu, jesu, dobro su", odvrati mu Borko.

Čiča Sreten je namerno napravio pauzu i zaćutao kao da se priseća, a potom je ponovo upitao:

"A Milica kako je. Je l’ sluša?"

"Sluša sluša... Samo ne znam koga", uzdahnuo je Borko ne mogavši potpuno da prikrije osećanja.

"Kako bre? Kako ne znaš koga?", začudi se čiča, pomislivši da ga je Milica ostavila.

"Sluša, čiča, sluša maaamu", ironisao je Borko, "i taticu. Njih sluša."

"Šta je, sine, i dalje te sekiraju... A? Nemaš ranflu kakva njima odgovara", smeškao se ne gledajući u Borka već ispred sebe, lupkajući cepanicom o pod.

"Izgleda da nemam. A nemam ni školu, ni pare, ni odgovarajuće poreklo, ništa nemam. Ništa nemam što bi njima odgovaralo, pa će zato ćeru da pošalju u Englesku, da nađe nekog sebi ravnog!"

Obuzimao ga je gnev a ton je svakom rečju rastao, kao da je jedva čekao da ga neko ovo pita i da sve istrese iz sebe.

"E, moj sine... Da ti ja nešto kažem. Ti si mlad, zdrav i pametan. Bogu fala, to ti je i najbitnije. Imaćeš ti porodicu, decu, pare, bogatstvo, al samo se ova godina ponoviti neće. Nikad. Ni ovo vreme, ni ovi ljudi. Treba da naučiš da poštuješ svoj život i samog sebe. Da poštuješ vreme koje si dobio od Boga. Da ga proživiš najkvalitetnije i najlepše što možeš. Ništa na svetu nije vredno tvojih nerava, tvoje sreće i osmeha. Upamti, sve bude i prođe. Nijedna stvar u životu nije toliko ozbiljna da bi ti zagorčala delić tog tvog jednog, jedinog života. Jedina ozbiljna stvar u životu je smrt. Samo smrt!"

Zastao je jedan časak a onda dodao:

"A i ona nije tako strašna jer se niko nije rodio a da nije umro. Ha, ha, ha. Je li tako?"

Svaka Sretenova reč bila je blaga i dobra. Videlo se da ga Borkova tuga boli, možda zbog sina, a možda i zbog njegovih davnih mladih godina, zavejanih vremena.

Borko je nemo upijao sve izgovoreno. Niko do sada nije sa njim na taj način razgovarao. Jednostavno, nije imao nikoga ko bi mudrije od njega samog znao da ga posavetuje, da ga smiri i ukaže mu na ispravan stav i pravi put. Poslednjih dana, naročito večeri, najčešće je sedeo sa čiča Sretenom i njegovim sinom.

Kako to obično biva u životu, čovek najmanje vremena provede sa onima koji su mu bliski i jednaki po duši. Uglavnom traći vreme na ljude koji su mu prostorno blizu, komšije, kolege s posla, koji mu se nameću, ili sa kojima je rodbinski povezan, a sa kojima ima malo ili nema nikakvih dodirnih tačaka. Prave osobe su obično daleko. Viđamo ih retko i nikada dovoljno.

Tek u ovim danima osetio je bliskost sa ovom dvojicom, posebno sa čiča Sretenom. Osetio je toplinu i ljudskost koju poseduju, skrivenu iza njihove večite uzdržanosti, pribranosti i osećaja za meru.

"To što te danas muči", nastavio je stari Sreten, "već sutra će biti manje važno, sledeće nedelje još manje. Sledeće godine, da si živ i zdrav, samo ćeš se sa smeškom sećati i ove ruševine, i mene, i rata, i tog problema koji te sad toliko jede. To ti je tako. Najbolji lek za sve rane je vreme. Vreme sve spere i obriše."

"Dobro, čiča, nije baš tako", odgovori Borko. Sveža rana u njemu nije se dala tako lako. "Neke stvari se ne zaboravljaju tek tako."

"Nova briga, sine, poklapa staru. Novi dan smenjuje prethodni. Ima u svemu tome jedna veoma bitna stvar koju moraš da znaš, izvini ako ti ja sad popujem kao tvoj Stojan..."

"Ne ljutim se ja, samo ti reci, slušam."

"Sine moj, govorim ti ko svom sinu", nastavi čiča, koristeći fraze kojima se mlad čovek smeje, a koje prihvati kad ostari, u prelomnim trenucima života, kad ne vlada razum nego emocije, "čovek nije uvek u stanju da razluči šta je za njega najbolje. Najblistavija pobeda tada može biti katastrofalan poraz kad se u sve to utka vreme. Ne znam da li me pratiš? Da ti uprostim. Ako i uspeš da pridobiješ Milicu i da je ubediš da se odvoji od svojih, Bog zna da li bi to bio tvoj uspeh ili kamen oko vrata. Najtvrđa podela, sine moj, među ljudima na svetu, nije ni po boji kože, ni po naciji, ni po veri. Svet je podeljen nevidljivom barijerom na majušni svet bogatih i ogroman ostatak, sirotinju. Bogati imaju svoje imućne prijatelje. Kad se žene i udaju, biraju bogate kumove i jedino u džep gledaju. Koga briga za dušu! Između ova dva sveta je hiljadugodišnji dubok jaz i provalija koji retko ko uspe da savlada! Kad nekome pođe za rukom, to je samo zato da bi utvrdio i produbio podelu. Onaj ko pređe sa ove na onu stranu, postaje gori od prethodnog (ne)srećnika. Više ne želi nikakav kontakt sa ‘bivšim životom’. Očas posla napravi selekciju rodbine, prijatelja, okoline. Odreknu se supružnika i dece, jer oni nisu više njihov nivo. Oni im više ne pristaju. Kao janičari, postaju gori od pravih Turaka. E, takvi su ti tvoji Trbojevići."

"Nisu oni moji, čiča."

"Dobro, dobro, Boki. Nisam mislio bukvalno", ispravio se Sreten i odmah nastavio kao čovek koji ima već dugo neku svoju priču, ali nije imao kome da je ispriča. "Oni su, u stvari, Miličin deda Stevo je na silu još 1945. ujahao u onu vilu u kojoj oni sad žive. Nije to njihova vila, moj sine, nego oteta. Došao divljak iz šume i izabrao sebi kuću. Partizanski komesar, eeej! To je bilo nešto! U jednoj smrdljivoj uniformi koju je imao na sebi i gaćama, ko zna kad opranim, ako ih je uopšte i nosio! A vidi sad? Dični drugovi postali gospoda. A kako? Kako? Pošteno zarađeno bogatstvo stiče se generacijama. To da znaš. Ne preko noći!"

"A šta je bilo sa tim vlasnikom vile?"

"Ah, šta je bilo?... Šta će biti? Izbacili ga napolje. Oterali negde na periferiju. Ko zna? Možda proglasili za neprijatelja i streljali. Ko zna? Ja sam tada bio dete od desetak godina. Nego drugo hoću ga ti kažem. Vidiš, sad oni takvi tebe vagaju i odmeravaju. Oni te procenjuju. Oni. Taj njen otac kome sad ti ne valjaš je isto tako kao golja došao i prizetio se kod Munižabe. Misliš da je komesar Stevo pristao na to? Nikako! Nije to više bio onaj drug Stevo, proleter, nego gospodin Stevo Munižaba. Da, da! Neće on siromašnog studenta za zeta. On bogataš koji živi u vili! A odakle mu to bogatstvo, pitam ja tebe?"

"Pa kako je pristao?", potajno je Borko tražio tračak nade za sebe.

"Eto tako!? Pristao je kad je Vjera otišla sa Čedom da živi u studentskom domu. Tad je pristao. Žena mu je brzo posle rata umrla. Osim te ćerke nije imao nikoga", smirio je ton Sreten, a onda se ražestio kao nikad do tada, "videlo se da imaju neraščišćenih računa, a i Vjera ti je paklena žena. E, kad ta nešto naumi. Gora je i od oca."

"To već i ja znam, čiča Sretene. Nažalost", složio se Borko malodušno.

Kao da su došli do tačke preko koje ni jedan ni drugi ne mogu i ne znaju. Zaćutali su. Borko se naslonio na jastuk i prilegao. U glavi je vagao ono što mu je iskusni Sreten rekao. Svaka reč ga je pekla kao usijana strelica, ali je, na njegovu žalost, svaka bila na mestu. Za svako poređenje imao je svoj primer. Svaki imućan prijatelj njegovog oca, a tako ih je malo, nije gledao na njega kao na čoveka, na Stojana Stojkovića, već je video dve ruke koje će da mu odrade ovaj ili onaj posao. U njegovom selu, otkad je znao za sebe, svaka svadba komentarisala se pitanjem: “Je li bogata ili nije?” Ostala sela su se delila na bogata i siromašna. Čak je za novu strinu ili snaju u familiji bilo najbitnije od kojih je. Svet je tačno tako, kako kaže čiča, podeljen.

Sećanja i čežnja čekale su svoje vreme – polusan pa da ophrvaju dušu.

S „druge“ strane uma ređale su se slike, emocije, sećanja, želje, bol i san.

Na kraju mir i san.

Bio je u odeći srednjevekovnog srpskog viteza. Pred njim gladak i klizav uspon bez travčice, bez kamenčića, samo glina, mokra i sjajna.

Milica na vrhu u nekom providnom balonu, kao mehur od sapunice. Čini se tanak a neprobojan.

Hoće, ali ne može napolje. Zove ga!

U balonu raj. Drveće i voće rodilo. Plodovi jabuke kao lubenice, trešnje kao jabuke, ribizle kao trešnje. Sija majsko sunce, poj ptica, žubor potoka. Vetrić svira orahovim lišćem.

Oko njega daždevnjaci sa velikim zubima ujedaju ga. Grizu. Boli. Imaju ljudske glave. Poznaje ih. Kiza i njegov otac. Onaj što mu se uselio u stan, gazdarica, njeni sinovi, Vjera. On ih šutira. Oni lete i padaju daleko od njega... Ponovo ustaju i vraćaju se, a on ih opet, jednog po jednog, udara nogom još jače. Oni opet lete i padaju. Ponovo ustaju ... Ne može im ništa...

Borko ignoriše sve to i počinje da se penje ka Milici. Kipti znoj. Ključa mozak. Žedan je. Ujedaju ga komarci. Muve ulaze u uvo, u oko. Češe se. Tera ih. Udara se po ušima i licu da ih ubije. Klizaju mu ruke. Noge ne drže na glini. Ne odustaje. Korak pa sklizne. Još jedan, pa još jedan. Uletela mu je muva u oko. Uhvatio se rukom za oko da obriše. Skliznuo je ponovo kod daždevnjaka i guštera. Ujedaju ga jače i slasnije svaki put...

Sve je uzalud.

Odvlače ga sve dalje od balona. On je zove.

Milice, Milice, Milice...

Trgao se iz sna, uznemiren. Sretenov sin Srećko koji ga je probudio, klečao mu je kraj glave.

"Borko brate, ustaj! Reko je kapetan da sutra idemo kući."

Glas mu je drhtao. Blistao je od sreće.

"Idemo kući, Borko. Gotovo je, brate. Nema više. Idemo kući!"