Dvadeseti deo

"Šta se to sa tobom dešava, dete?", oglasio se čiča Sreten svečano i zvanično dok mu je glas odavao, pre svega, iznenađenje zbog tolike promene u Borkovom ponašanju od povratka sa vikenda. Dok je sedeo kao i uvek kraj kaljeve peći i pušio svoje sledovanje, povremeno ubacivši po koji komad drveta u peć, tek toliko da se ne ugasi, kraj njega je proletela čuturica koju je Borko po povratku sa straže zatekao na svom ležaju i besno je šutnuo.

Jedan Borko je otišao na vikend, a vratio se kao neko sasvim drugi. Besan, nervozan, razdražljiv. Onakav kakav nije bio nikada. Često je ulazio u konflikt sa ljudima oko sebe. Jedan dan bi se solidarisao sa Profesorom i odlazio u komandu tražeći premeštaj negde gde se vode borbe. Raspravljao bi se sa kapetanom i ostalima, pretio da će na svoju ruku da napusti jedinicu i ode, kriveći njih što je on tu gde se nalazi a za to nema nikakvog razloga jer je primirje. Drugi dan bi sa najvećim pijancima iz čete sedeo u kafani koju su u međuvremenu meštani krišom otvorili, i pio. Kad bi mu i to dosadilo, tražio je, onako pijan, kavgu, ulazeći u sukob sa krčmarom zbog računa, ili nekim od gostiju koji mu je bio antipatičan ili bi se, nesrećan, jednostavno zatekao na pogrešnom mestu.

Ipak, najviše vremena provodio je na straži. Ujutru bi se dobrovoljno prijavio da stražari ceo dan umesto ostalih. Samoća mu je prijala kao hladna voda opekotini, duboko nesrećnom, umornom i usamljenom. Gubio je bitku u kojoj je davao celo svoje biće, a imao je samo dah nade da će je dobiti. Ali, ostajao je polako i bez daha. Nada se gasila. I što je najgore, od početka je bio svestan toga.

Sam sebi je izgledao jadan i bedan, bezvredan. Upalih očiju željnih tvrdog i teškog sna, lica tamnozelenog, vukao se po okućnici, po dvorištu, prema polju, sa puškom koju je teglio kao bezrazložan teret. Čitavog dana bi vraćao vreme unatrag. Merio svoje i tuđe reči. Savetovao se sa samim sobom. Pokušao nešto da isplanira, da još jednom nešto pokuša. Kao da je imao izbora.

Ne. Nisam ja mogao tu ništa da promenim. Oni nemaju dušu, bolno bi uzdahnuo i uvek bi počinjao sa porodicom Trbojević.

Mogao sam bilo kuda da odem, bilo šta da uradim, isto bi se završilo! Mogao sam iz rata kao najveći heroj da se vratim, da o meni novine pišu, džaba sve to. Sve bi to uzalud bilo. To njima ništa ne znači! To ne donosi novac. To ne zarađuje pare. Oni bi rasturili vezu i uradili što su naumili, makar tog dana bila meni sahrana, makar moj sanduk stavili pred ulazna vrata. Preskočili bi ga kao kera koji spava.

Možda, možda bi bilo drugačije da sam joj ponudio da pređe kod mene. Možda bi prihvatila. Ali kako bi se odvojila od svojih? Slaba je ona za tako nešto. Kako bi ona podnela da joj otac i majka okrenu leđa? Ko zna šta se sve dešavalo one noći, posle slave? Možda su uspeli da je ubede da raskine? Ili da joj zabrane da me ikada više vidi? Ma sto posto!

Razočaran i gnevan, zaćutao bi.

Mogla je bar da se pojavi! Bar da mi kaže to što ima!

Ali, kao da ja to već ne znam. Kao da ja nisam pretpostavljao da će je pošto-poto odvojiti od mene i to dok sam ja na ratištu. Nisu mogli da sačekaju da se vratim. Bar da sam tamo, da nešto pokušam...

Kao udarac sidra o morsko dno, prikazale bi mu se Vjerine oči pune nipodaštavanja i prezira kojima ga je gledala onda na slavi, tražeći mu na rukama krv a u pogledu sjaj sečiva i mutnu vodu. Shvativši da je njegov odlazak u neizvesnost i rat bila uzaludna žrtva, teško je grcao u sebi. Pomišljao je na to šta bi bilo da je ostalo kod kuće.

A možda sam i ja pogrešio! Trebalo je da ostanem, da se krijem, da bar još ovo vreme budem sa njom. Možda ne bi otišla da me je gledala svakog dana. Da sam je svakog dana ubeđivao, možda ne bi ... Možda ne bi imala srca. Ovako, daleko od očiju. Uffff. Kako sam mogao da znam... Ipak, trebalo je da dođe da me isprati, ma kakva nas sudbina čekala.

To je trajalo danima. Iste reči, isti razgovor sa sobom, isto saznanje, bolno i teško. Vrteo je sve u krug dok ne bi opet došao na trenutak kad se vraćao ovamo i Miličinog nedolaska. Tu bi stegao srce. A onda bi izronio iz pradubine svoga bića grumen ponosa. Doneo je odluku da joj više neće pisati, niti tražiti objašnjenje.

Njen nedolazak shvatio je kao odluku da ode. Odluku koju verovatno nije mogla da mu saopšti.

Zbog toga nije otvorio njeno pismo koje je juče stiglo.

Strepeo je od njegovog sadržaja. Bacio ga je.

Nije verovao da to može da uradi, ali uradio je.

Uostalom, uvek je ovako završavao razgovor sa samim sobom: Šta je drugo mogla da uradi. Kakav joj je izbor!? Ja ili koledž?

Nasmejao se gorko sam sebi.

Ti trenuci su bili najbolniji. Koračao bi tupo i ubijeno po dvorištu, iza ambara, da ublaži nervozu. Nekad bi otišao daleko u polje kukuruza, zamišljen, pa bi mu trebalo dugo da se vrati.