Devetnaesti deo

Na radnom stolu ležale su zgužvane stranice sveske. Nikako joj nije uspevalo da složi onakvo pismo kakvo je želela. Ili su joj reči bile prejake, pa su izgledale da su pisane ne iz srca nego namerno preuveličane da se iskupe za ono što se dešava. Ili je zaboravljala da kaže nešto važno pa nije htela da škraba i dodaje. Ili bi zaplakala, pa bi joj suze umrljale slova.

Ipak ga je nekako sročila i složila. Sve mu je napisala i što je znao do sada i što, možda nije, i ono u šta je možda sumnjao, i što mu je sto puta rekla do sada. Da li će joj verovati? Zna on da bude jako nepoverljiv i uvredljiv. Pogotovu kad su namere njenih roditelja u pitanju. Eh, da je tu. Lako bi mu razbucala sve sumnje. Ipak, najvažnije je da je iznašla jedino rešenje koje postoji. To mu ju i napisala. Drugačije se ne može, ili ona ne zna za bolje rešenje. Donela je odluku. Odlučila je da otputuje i da ga pozove da i on dođe za njom. Napisala mu je da će da ga čeka. Samo i jedino njega. Koliko god treba da protekne vremena, neka prođe. Čekaće. Samo neka potvrdi da dolazi. Za nju ionako niko drugi ne postoji. Bolje i pametnije od toga nije videla kao rešenje.

Obukla je modri kaput, onaj što se njemu ne sviđa, i krenula put pošte. Kad dobije pismo, ona više neće biti u Beogradu, ali će on bar znati da ga voli i da ga čeka. Znaće da ga nije napustila. Čak će i da radi. Zaradiće novac njemu za kartu i poslaće mu. Nema šta da brine. Ona je sve osmislila, a on samo treba da krene.

Saznala je, čuvši očev razgovor sa nekim iz vojnog odseka, da će za koji dan da se vrate oni koji su na frontu i da treba da se šalju drugi umesto njih. Jedino je brinulo to što će on možda da se naljuti. Možda neće razumeti da nije imala izbora. Ko zna kako će podneti to što nje nema kad se vrati.

Prevrnula je ponovo i iznova sve mogućnosti po glavi. Nalazila odgovore i rešenja. Smišljala prepreke i trasirala puteve, nove staze. Samo da ubedi sebe da se on neće ljutiti zbog toga što odlazi. Da se presliša. Da li je našla najbolje rešenje. Da nije slučajno pogrešila. Da nije nešto propustila. Da pretrese i raščlani...

Ipak, boljeg rešenja nije bilo. To je bilo to. Uzela je pismo i prislonila na usne. Opraštala se sa Borkom ljubeći mirišljavi roze koverat sav u srcima, dugo i blago kao da obavlja neki ritual.

Ubacila je pismo u poštansko sanduče.

Pismo koje on neće dobiti.