Osamnaesti deo

London i školovanje, ili ostanak i Borko?

Koledž! Velika Britanija! Veliki nepoznat svet! To je bio njen san još iz osnovne škole! Nikakave simpatije i dečje ljubavi, nikakve radosti maloga dečjeg sveta, nikakvi sitni i lakoostvarljivi ciljčići.

Ostale su iza nje godine učenja i truda. Propustila je mnogo mladalačkih radosti, simpatija, igrarija, smeha. Njena zvezda vodilja bio je prosek. Samo i jedino prosek. Tad su je svi voleli. I deda, i majka, i otac. Dobro, otac je i sad voli. Svaki razgovor počinjao bi njenim imenom, svaka poseta uticajnog prijatelja njenim predstavljanjem i dikom zbog njenih ocena, zbog njenih diploma đaka generacije.

A onda? Borko! Najlepši događaj u njenom životu.

Borko. Potvrda njenog postojanja, garant njene ženstvenosti, otkucaj njenog srca, čudotvorna trava na njenoj duši. Borko, druga strana života, ona koju dotle nije spoznala. Osim iz priča svojih drugarica...

I šta sad? šta sad da uradi sa svojim životom?

Borko joj se od odlaska nije javio.

Nije moguće da se naljutio što je ono jutro zakasnila da ga isprati? Pa objasnila mu je u pismu da su je roditelji mrcvarili tu noć posle slave kad su gosti otišli, pa je pred zoru malo zadremala. Napisala mu je da je taksisti pukla guma i dok je on zamenio, Borkov kamion je otišao. Napisala mu je da je taksijem krenula za kamionima ali da nisu uspeli da ga stignu do Novog Beograda. Dalje nije smela sama sa taksistom kroz one šume... Sve mu je objasnila. Nije se valjda opet pismo zagubilo?

I sad ona ludica, ko zna šta misli?

Usporena i odsutna, kakva je već sedmi dan, Milica je koračala Borkovom ulicom. Išla je kod njegove majke da proveri da li se bar kući javio.

Blagica joj je otvorila vrata i učinilo joj se da se obradovala. Na krevetu su ležale Borkove pantalone i košulja koje je nosio kod nje na slavi, oprane i upravo ispeglane. Milicu je grudva bola u grlu počela da guši. Sele su. Čekajući kafu, zagledala se u pauka koji je u uglu sobe marljivo pleo svoju mrežu.

"Tetka Blagice, ja sam došla da sa vama porazgovaram", nekako je izustila i prekinula tišinu, obrativši se Borkovoj majci koja je za šporetom kuvala kafu.

"Ako, ćero, ako. Evo, da skuvam kafu pa da se ispričamo."

Sačekala je za šporetom da provri kafa, sipala je u dve šolje. Stavila jednu pred Milicu i sela preko puta. Milica je ćutala i čekala da Blagica sedne. Reči su u njoj ključale kao lava vulkana i čekale trenutak da ekplodiraju, da krene erupcija.

"Kaži, ćero, šta te muči?"

Bio je to taj trenutak.

"Ja, tetka Blagice, ne znam šta da radim. Moji su odlučili da prekinem školovanje ovde i da me pošalju u London na fakultet. I to za koji dan. A ja ne mogu da se odlučim", uzela je maramice iz torbice i obrisala oči, "ne spavam noćima. Razmišljam. Tražim najbolje rešenje, ali ne mogu da ga pronađem..."

"A je l se tebi, ćerko, ide tamo?"

"Pa ne znam ni ja više. Nekada mi je to bio životni cilj. Ništa me na svetu nije interesovalo sem fakulteta i sve sam podredila tom cilju..."

Blagica je ćutala i slušala, a Milica nastavila.

"Ali, kad sam to planirala, nisam poznavala Borka..."

Osećala je nelagodnost kad je počela o emocijama, ali je nekako i to savladala.

"Sad se sve promenilo. Nije to više tako jednostavno da se pokupiš i odeš tek tako! Pogotovu sad kad je Borko na frontu! Tek sada nema smisla da mu tako nešto priredim!"

"A šta kažu tvoji za Borka?"

Milica je zaćutala tražeći reči. Tražila je način da saopšti majci da njenog sina ne vole ljudi koji ga uopšte ne poznaju.

"Oni su oduvek poštovali tu moju želju da odem na koledž i pripremali teren da je ostvare. Ali sad kad sam ja počela da se kolebam, ne razumeju me... Kažu da je ta ljubav prolazna faza. Treba da gledam unapred i razmišljam zrelo. Ja ne mislim tako, ali..."

Nije bila vaspitana da se pred svetom žali na svoju porodicu, ali nije mogla da se uzdrži. Osim toga nije ni imala pred kim da se izjada. Za sve njene drugarice ta njena dilema nije ni postojala. Sve su imale jednak stav da treba da otputuje, zato i nije želela da razgovara sa njima.

Nakašljala se i nastavila.

"Ja ne verujem da bi oni prihvatili moju odluku da ne odem... Mislim da bi to bilo strašno..."

Opet je maramicom obrisala oči.

"Već izvesno vreme sa mnom razgovaraju samo službeno... Ne usuđujem se ni da pomenem drugačiju soluciju."

"]ero", zaustila je Blagica strpljivo sačekavši da Milica završi, "potpuno te razumem... A razumem i tvoji roditelji. Oni ti sigurno žele najbolje, u to nemoj da sumnjaš. Ja ne znam šta da ti kažem. To vaše, danas možda bude a sutra ne, a ti si propustila golemu šansu. A možda se i uzmete i prođe neko vreme, saživite se, dosadite jedno na drugo, prođe mlados, i počnu problemi, a tebi počne da se čini da si pogrešila, da si propustila svoju šansu..."

Milica je spustila pogled. Nije više gledala Blagicu u oči, što je ovu uplašilo pa je ublažila reči i umilila ton.

"Nemoj da me pogrešno razumeš, ćero. Ako moj Boki kaže da se ti preseliš kod nas, ja ništa nemam protiv... Samo oću da ti kažem da ne valja čovek da se zaleće. Pogledaj kako se mi mučimo, kako mi živimo. Ni stan što ga dobismo nam ne daju, a da ne pričamo za drugo. Ti si ipak navikla na drugakčiji život... Ne znam kako bi ti ovde živela."

"Nema to veze, tetka Blagice", prekinula je Milica tek nešto da kaže, i zastala.

Nije znala šta da joj odgovori, a nije ni očekivala ovakav Blagičin nastup.

Blagica je gledala u šolju i vrtela je po tacni. Bila je u jeftinom kućnom mantilu sa crvenim cvetovima i zelenim papučama kroz koje je provirio palac.

Nastavila je.

"A pravo da ti kažem, ne znam šta ćete sa tim što se tvoji protive. Na šta će to da liči kad ne budu hteli da nam uđu u kuću, da te posete, da ti vide dete. Kako ćeš da se osećaš..."

Milica, obučena u farmerke i crveni džemper rolku sa velikim okovratnikom, uvlačila je glavu sve više u njega kao da želi da u njemu nestane. Čekala je da Blagica završi pa da nestane odavde. Da tako reši sve svoje nedoumice i dileme. Izledala je kao petogodišnja devojčica koja sedi sa mamom za stolom i sluša neku strašnu priču, sakrivena u džemperu.

"Ja tebe, sine, mlogo volim", izgledalo je kao da se Blagica pravda, "zato ti tako i pričam, da razmisliš o svemu, da se ne kaješ posle."

Milica je ustala sa očiglednom namerom da pošto-poto prekine razgovor.

"Izvinjavam se, moram da krenem", reče naglo.

Pozdravile su se na vratima.

"šta ona misli o meni, da sam ja ramažena bogatašica koja će ovde da izvoljeva i probira", govorila je sebi dok je žurno grabila iz njihovog sokačeta ka Bulevaru revolucije.

Draže bi joj bilo da nađe sinu neku seljančicu koja će joj biti zahvalna do groba što je došla iz sela u Beograd. Da ćuti i klima glavnom oduševljena njenom velikodušnošću.

Zastala je na ivicu Bulevara usmerivši pažnju na pronalaženje taksija.

"Kako mogu tako da budu isti. Moji su protiv jer smo bogati, a njegovi su protiv jer su siromašni!"

Bila je ljuta na sebe što je uopšte dolazila kod Borkove majke. Naišao je crveni opel taksija i ona je ušla. Tek tada se setila da nije upitala da li se Borko javljao.

Ništa više u njenoj glavi nije bilo na svom mestu. Sve je dobilo novu dimenziju. Sve je stajalo na klimavim nogama i sve je imalo rep. Ponovo je osetila zid između njih, onaj koji njih dvoje stalno ruše, a okruženje neumorno i nesuvislo iznova podiže. Svaki put zid je viši i čvršći.

Morala je da donese odluku, da prelomi. Poseta Borkovoj majci joj je prekratila muke. Sad je bar, ako ništa drugo, znala da izbora nema. Pred njom stoji samo jedan put.