Sedamnaesti deo

Vjera je nakon odlaska gostiju ušla u Miličinu sobu,ljutito i osorno je uhvatila kraj posteljine i deo Miličine spavaćice i snažno povukla.

"Bože, mama", promrmljala je Milica pretvarajući se da je već zaspala, ne bi li izbegla konflikt.

"Ustani da ti i ja nešto raspravimo!"

Ton joj je bio tvrd i zapovedan. Glas suv.

"Pobogu, mama, zar sada...", polako se pridizala Milica.

"Slušaj ti! Ono što se desilo maločas prvi je i poslednji put..."

Ustala je da pronađe nešto da ugasi cigaretu jer joj je dogorela u ruci. U njihovoj kući se nije ulazilo sa cigaretom u dečiju sobu, ali je toliko bila ljuta da nije na to obratila pažnju.

"Dooobro, mama... Neće se desiti više. Razgovaraćemo sutra."

Milica je pokušala da što pre završi razgovor znajući da u toj borbi ne može da izađe kao pobednik. Pokušala je da se vrati u prvobitni položaji i da legne.

"Ustani!!! Nisam ti rekla da možeš da nastaviš da spavaš."

"Molim te, mama, nemoj da vičeš na mene, razgovaraćemo sutra. Umorna sam."

"Od čega si umorna?!! Od vucaranja sa onom bitangom", majčine oči su se zakrvavile od besa.

Milica se trgla i ponovo pridigla u sedeći položaj. Bila je uvređena. Iako je na sve načina pokušavala da izbegne razgovor o Borku, nije mogla da izdrži da mu ne stane u odbranu.

"Mama, molim te! On nije bitanga nego pošten i dobar momak."

"On je bitanga i kraj. Je l to jasno?! Kao i sve one bitange koje su otišle tamo da pale, pljačkaju i ubijaju."

"Mama, molim te prestani", povisila je ton Milica, "on ne bi ni mrava zgazio! Da je hteo da krade i ubija ne bi bio podstanar i radio po gradilištima."

"A tu smo je li? I to je tebi kompliment. Je l treba da ga zbog toga još i hvalim?! Je l treba svim onim ljudima da ga predstavim i kažem: ovo je, drugovi, pošten momak, siroti podstanar i električar. A vi ste stoka i žbir što imate fakultete, vile i bogatstvo!? Jesi li ti svesna šta govoriš? Jesi li ti svesna šta radiš od svog života?!"

"Mama, mene ne zanimaju oni ljudi! Ja ne želim da budem kao 'oni ljudi’. Ja želim svoj život!"

"Kakav život?! Kao domaćica jednog električara?! Zar ti svoj život planiraš da provedeš po iznajmljenim budžacima i da ti dete raste kao Ciganin? Da nećeš da ga naučiš ta njihova tri padeža i da ono bude električar?! Da ti muž dolazi oznojen i smrdljiv sa gradilišta, da bazdi na pivo i da te zove kurvom. Jesmo li mi zato ulagali u tebe!? Je l to hvala za sve?!"

Vjera je bila toliko gnevna da je sve ovo izgovorila u jednom dahu. Zacenila se i zacrvenela. Stavila je dlan na grudi i hrapavo i gadno se nakašljala. Disala je zvučno i počela da se klati kao da će se tog momenta strovaliti na pod.

Milica je zanemela. Znala je da roditelji nisu pobornici njene veze, ali toliku mržnju i prezir nije do sada videla. I to prema osobi koju uopšte ne poznaju.

U tom se na vratima pojavio i Čedo. Čuo je viku i raspravu, ali se nije usuđivao da uđe. Bar dok se strasti iole ne smire, jer će ga Vjera okriviti za sve, kao i uvek do tad.

Nije ništa govorio.

Naslonio se na štok i gledao u Milicu.

U Vjeru se nije usuđivao da pogleda.

Deo izgovorenog je i njega doticao i boleo jer, da nije bilo Vjere, on bi bio sličan Borku. Ne bi završio fakultet. Ne bi napredovao bez nje, njenog oca i njene uticajne familije. Dobro je znao da bi ga ona, da je tada nije slušao i nastavio sa fakultetom, ostavila i odbacila.

Nije se u potpunosti slagao sa njom oko Milice, ali se nije usuđivao da protivureči. Ipak, ona je bila upravu. Nije moglo da se dozvoli da Milica ostane u toj vezi koja joj ne garantuje ništa od onoga što joj oni mogu priuštiti.

Vjera je besno nestala iz sobe, sevanjem oka dajući Čedi do znanja da je sad on na redu.

Kao izdresiran, on je poslušao naređenje i prišao Miličinom krevetu i seo. Pogladio je po kosi i upio svojim obrazom njene suze. Milica se privila uz njega. Kao svaka ćerka, osećala je neku posebnu ljubav prema ocu. Vezivala ih je nit zajedničkih osobina.

Čedo je govorio tiho i mazno, polako i nežno, kao da joj ispunjava sve želje, kao da joj govori sve suprotno i dugačije nego majka. A govorio joj je suštinski identično. Objašnjavao joj je staležnu razliku, razliku u mentalitetu između nje i Borka. Nalazio primere koje je dorađivao i prilagođavao. Ulepšavao joj je puteve, posipao ih cvećem. Slikao joj bajnu budućnost koju joj oni spremaju, crnio i blatio onu koja je čeka sa Borkom. Zaklinjao se da će i nebo i zemlju prevrnuti da joj pomaže više nego do sada. Patetisao je sa njihovim samopregorom, odricanjem i patnjom koju su uložili u njenu budućnost. Lagao kako se Vjera razbolela od kako je ona sa Borkom, kako će teško da preživi njen odlazak u Englesku, a kamoli da se, ne daj Bože, uda.

Milica je jecala a telo joj je drhtalo. Iz utrobe joj je prema vratu i grlu nailazio nepodnošljiv val mučnine. Želela je da se to mučenje što pre završi i da ostane sama. Vjerina dreka budila joj je srdžbu i inat, dok joj je očev monolog malo poljuljao stavove. Uzdisala je povremeno bolno i duboko, što je Čeda doživljavao kao rušenje zidova i ograda u njenoj glavi. Još umilnije, ali odlučnije, nastavljao je da govori i ubeđuje. Na kraju je poljubio u čelo i poželeo laku noć.

"Ne brini se, sunce moje. Sve je to život. Svaki dan je život za sebe. Sve bude i prođe. Za sve postoji vreme."