Šesnaesti deo

Poranio je za svaki slučaj. Odelo koje je obukao drugi put u životu – prvi put je bilo kad je išao u vojsku – činilo ga je nervoznim. Smetala mu je kravata, žuljale su ga cipele, a u buket cveća koje je nosio kao da su svi gledali, od Velikog Mokrog Luga, gde je on živeo, do Miličine kuće na Senjaku. Bio je i vrlo umoran, gotovo premoren i potpuno iscrpljen. Celu noć nije trenuo zbog straha od predstojećeg dana. U trenutku kada je izašao iz autobusa, prvo što mu je palo na um, bilo je da ga ona očekuje. Ta misao ubrzavala mu je hod. Grabio je ulicama dok su cveće u jednoj ruci i kesa sa pićem u drugoj, plesali po nekom svom ritmu, po ritmu njegovog hoda, podrhtavajući, lelujajući se, čas ispred, čas iza njega, ili mu se svojim ljupkim mirisom unoseći u lice.

Ispred niske crne kapije od kovanog gvožđa, na ozidanoj tamnožutoj ogradi koja je opasavala kuću, pomilovao je izglancani taster. Imao je fobiju od svega što se nalazi u toj kući. Zvonio je prekratko, da ne bi bio nepristojan. Pazio je na sve što dodirne, da štogod ne pokvari. Pazio je šta gleda i šta radi. Sve ga je plašilo.

Laknulo mu je kad se na interfon javila ona, Milica.

Ogromno dvorište prostrlo se pred njim, sve u brezama, zimzelenenim sadnicama, borovima, jelkama, desno i levo, koje je sneg prekrojio i obukao, pa su izgledale kao počasna garda. Između njih – upaljene lampe sa žutim kuglama. Sa jedne i druge strane stazice koja vodi do ulaza, protezala se živa ograda perfektno potkresana, sa belim pokrivačem kao prostirkom. Sa suprotnog kraja, iz snega virile su plave stepenice bazena. Dom Trbojevića, jednospratna vila sa prostranim terasama sa čeone i zadnje strane kuće, izgrađena pre drugog svetskog rata, zračio je punim sjajem. Svaka sijalica u kući, svaka lampa na njoj ili reflektor ispred i na uglovima kuće, bili su uključeni. U dvorištu se igla mogla naći, iako je mrak odavno zavladao.

Fasada je tamnožuta, u istoj nijansi kao i ograda. Oko ulaznih vrata i prozora upečatljive su mermerne ploče u polukrug, kao i na uglovima kuće. Cela stazica do ulaza, ali i ona velika prema garaži, bile su pokrivene debelim staklom postavljenim na crne metalne nosače, što nije bio slučaj kad je Borko poslednji put dolazio. Na stazama koje su mu se pod nogama činile toplim, nije bilo ni kapljice vode. Sve je osušilo skoro postavljeno podno grejanje. Očigledno da na budžet Trbojevića rat nije uticao loše, moglo se pre zaključiti da je bilo suprotno.

Koračao je kruto i usiljeno, gledajući ispred sebe, ni pedalj levo ni desno, ma koliko ga nešto zaintrigiralo ili mu se dopalo. Imao je leden osećaj da ga njeni odnekud posmatraju i procenjuju.

Na ulaznim vratima pojavila se Milica, u svečanoj haljini teget boje, u skladu sa njenim očima. Bila je nasmejana, sveža i srećna. Bio je to doček sav od belih zuba i sjajnih očiju.

Nisu se poljubili. To na ovom mestu nije dolazilo u obzir. Samo joj je oficijelno čestitao slavu, predao cveće i piće.

Uvela ga je u hodnik, čija ga je zeleno-bela kombinacija iznova fascinirala. Tmina neznanja nije mu dozvoljavala da uživa u duborezima ili rukohvatu na stepenicama. Kao elekričar, divio se italijanskoj rasveti i njenoj, za njega, ogromnoj ceni i kvalitetu.

Umilno i nežno, Milica ga je zaustavila pre ulaska u ogromnu sobu.

"Evo, sad ću tatu i mamu da pozovem da te predstavim i da im čestitaš slavu."

E, tek je sad bio gotov. Noge su mu otežale, jezik odebljao, dlanovi se oznojili. Poželeo je da se vrati kući. Stajao je na hodniku kao da su i njega, kao i sve te ukrase na zidovima, izlili od gipsa, u kalupu. Iz jedne od soba, ubrzo zatim, izašao je suv, visok čovek, sede kose i uredne brade, pepeljastih, bezizražajnih očiju, a iza njega Milica. Kao funkcionera vladajuće stranke, često ga je viđao na televiziji. Ušeprtljao se, i ne znajući da to nije po bontonu, prvi pružio ruku, a da se prethodno nije predstavio, niti sačekao da domaćin to uradi.

Bez ikakve emocije na licu, Miličin otac je mlako stegao Borku ruku i hladno izustio:

"Ja sam Čedo. Izvolite uđite."

U tom je iz sobe izašla jedna gizdava gospođa. Bila je to još jedna Milica. Isti oblik lica, ten, crna kovrdžava kosa. Sijale su joj oči koje se prvo primećuju, kao i kod ćerke. Ali te oči nisu bile blage i umiljate. Dve likom identične osobe zračile su potpuno suprotno. Ovo je bila oštra žena, tvrda i na rečima i na srcu.

Svaki pokret joj je odavao proračunatost i disciplinu. Lica zategnutog, bez bora i otiska vremena, kao da i o tome ona sama odlučuje, bez osmeha. Sevala je očima po hodniku i odmeravala prisutne, ocenjujući zatečenu, a neočekivanu situaciju, pre nego što je išta prokomentarisala.

Sličnost između Milice i njene majke najvernija je opisu između žive osobe i njene voštane figure.

Borko je i dalje stajao zasut silinom kojom je zračila. Njena pojava i stav nisu davali šansu protivrečju.

"šta se ovde događa, Čedo?", tiho a oštro je upitala.

Na to se Milica oglasila, sasvim neuobičajeno za njihove porodične odnose, pre no što je otac išta rekao.

"Stigao je Borko, mama. Evo, ja ću da se pobrinem za njega. Izvoli", ispružila je Milica ruku prema onim vratima odakle je dovela oca.

Prošli su kraj Čede i njene majke Vjere koja ga nije udostojila da se predstavi i upozna sa njim. Ušli su u prostoriju. Umesto prijema sa švedskim stolom koji je Borko očekivao, sa zvanicama koji stoje i pijuckaju, zatekao je poređane stolove za kojima sede gosti. Isto kao što se kod njegovih slavi slava. Začudio se i veoma obradovao u istom trenutku. Nekako mu je laknulo, kao da je video pukotinu u tom ogromnom visokom zidu koji deli njegov i njihov svet. Pronašao je jednu nit koja ih spaja, nešto po čemu čak i oni mogu biti ravni, po načinu na koji proslavljaju slavu.

Okamenjeni udovi i vrat omekšali su, na licu se raspoznavalo olakšanje.

U toj ogromnoj, raskošnoj, blistavoj sobetini, uostalom kao i u celoj kući, pa čak i dvorištu, vladala je preterana studena čistoća koja zastrašuje i odbija, a ne služi ničemu. Bujna svetlost koju su bacali kitnjasti lusteri sa plafona, odbijala se od prelakiranih stolova, stolica, komada nameštaja, parketa.

Borko se učinilo u prvi mah kao da poznaje sve prisutne.

I jesu mu svi bili poznati, ali sa televizije. Jedan do drugog sedela je vrhuška vlasti – ministri, opozicionari, glumci, pevači narodne muzike, novinari, voditelji, pisci. On nije uviđao vezu među njima, ali je bilo očito da su se svi poznavali. Kao da su deo iste družine. U istom poslu.

Seo je negde pri kraju prostorije. Skoro da više nije bilo mesta. Nasuprot njemu, sedeo je poznati pisac Davić sa suprugom. Soba je vrila. Mešale su se njihove replike, mešao se krupan i preglasni smeh sa ženskim kikotom. Odjekivao ubrzani bat koraka posluge sa prepunim ovalima, činijama, bocama pića.

Prvo što je Borku palo u oči, jeste način na koji su zvanice jele. Kod njega je vladalo nepisano pravilo da se čovek uzdržava od velikog žderanja na slavljima, a sve u želji da se pokaže "da se kod kuće ne gladuje". Dok je bio dete, pre svake upotrebe viljuške morao je da pogleda u majku da bi dobio odobrenje, a pre svakog polaska na bilo kakvo slavlje ponavljana su mu rigidna pravila o ponašanju. Kasnije, kad je poodrastao, smetalo mu je to što se u njegovom svetu toliko obraća pažnja na jelo a na piće veoma malo. Domaćin se vređao ako neko ne bi želeo da da pije.

Borku su ta pravila bila smešna i glupa, ali ovo što je ovde gledao, bilo je baš preterivanje. Gosti su punili usta i gutali hranu kao da im je poslednja. Isticali su se naduveni obrazi, prebacivalo se sa jedne strane vilice na drugu, sa svojih kutnjaka na veštačke, žvakalo, gutalo, žvakalo, gutalo. Niko nikoga nije primećivao, niko ni sa kim razgovarao. Ječali su escajzi kao da je boj na Kosovu, dizale i spuštale salvete, zveckale naglo spuštane čaše na sto, šumila je tečnost kojom su iznova punili ispijene čaše. Nije mogao a da ne zaključi, dok ih je gledao kako tovare hrane trpaju u usta, da su samo zbog toga ovde i da takve srpske svečanosti imaju samo taj jedan cilj. Naravno, ako se izuzme alkohol, jer za njega nisu potrebni takvi povodi; pije se uvek i svugde.

Milica se neprimetno pojavila iza njega. Blago mu je spustila ruku na rame i brzo je sklonila. U tom pokretu bilo je više od obične pažnje. Bilo je nešto što je samo ona znala i osećala. Kao da je želela da se uveri da je to stvarno on i da on sedi u njenoj kući, na slavi, sa ostalim gostima.

"šta gospodin pije?", rekla je smeškajući se. Držala je čašu sa nekim vinom i začikavala ga.

Borku je u međuvremenu jedan od silnih konobara doneo vinjak. Morao je nešto da popije da bi se opustio i unormalio. Pivo nije tražio jer ga ima više, a nikako nije želeo da ga njeni uoče da pije. Nazdravio je Milici sa nekoliko kapi koje su ostale u čaši.

"Izvini, Borko, ne mogu da se zadržavam jer me stalno cimaju ovi moji", izvinila mu se Milica, više nego primetno žaleći što nisu negde sami.

I zaista, svaki čas su je njeni roditelji vodali tamo-ovamo. Upoznavali su je sa gostima, dočekivali jedne, ispraćali druge... Borko ju je posmatrao i pratio pogledom, loveći njen znak da je svesna toga, očekujući trenutak kad će mu uzvratiti. Kada bi razmenili žarke poglede, on bi se ili nasmešio ili rastužio da pokaže da mu je žao što nije tu kraj njega. Ona bi se prethodno obazrela da se uveri gde su joj roditelji, a onda bi mu uzvratila žarkim pogledom.

Na vratima se, smišljeno kao poslednji da bi ga svi uočili, pojavio njegov stari znanac, advokat šćekić. Udvornički i snishodljivo, sa nameštenim kezom na usnama, klimao je glavom svakom ko bi ga udostojio pogleda. Borku je ličio na lutka na kanapu kojim upravljaju nečije vešte ruke. Podrugnuo mu se u sebi, osećajući gađenje.

Miličina majka i advokat šćekić su zajedno studirali, bio je njen blizak poznanik i upravo ga je ona dovela do slobodne stolice nasuprot Borku. Advokat je sačekao da se Vjera udalji jer nije želeo da ona vidi da on ima ikakve veze sa Borkom, pa ga je tek onda pozdravio. Borko jedva da je uzvratio. Možda ga je advokat čak i upitao nešto za oca, ali se on pravio da ne čuje i nije se osvrtao.

Vreme je prolazilo, a gosti su se proredili. Oni što su došli samo da bi jeli, odlazili su, a oni što vole da popiju, sedeli su i pili. Borko je poodavno pokušao da ode, ali mu je prišla Milica i zamolila ga je da ostane. Poslušao je. Bili su željni jedno drugog. Značilo im je što su makar u istoj prostoriji. Mnogo puta su u toku večeri razmenili čežnjive poglede preko stolova kad već nije moglo drugačije.

Siti i pripiti gosti počeli su međusobno da komuniciraju. Krenule su velike reči, suvoparne priče o politici, o stanju u zemlji, predviđanja, ocene... Neki su uzimali svoje čaše i ustajali menjajući mesta da bi se približili poznanicima i sagovornicima. Žene su im ostajale same ili razgovarale o nekim svojim temama sa poznanicama pored sebe ili preko puta stola.

"I kako se tebi čini, prijatelju, kako napredujemo", upitao je nalickani i namirisani "narodnjak" Milić visokog funkcionera vladajuće stranke Nainovića do kog je prišao, napravivši ozbiljno i lažno-zabrinuto lice.

Nainović, pedesetogodišnjak sa kosom s jedne strane glave prebačene na drugu, retkih brkova koji su izgledali kao da su nacrtani, bio je važna ličnost u vlasti.

"Pa, kako da ti kažem, samo da se granice utvrde... i to bi bilo to. Uzeli smo ono što smo nameravali", odgovorio je okrenuvši se ka pevaču, sa namerom da prihvati razgovor.

"A šta ćemo sa svetom, svaki dan su sve gori. Ja, znate, često putujem na tezge po inostranstvu, i tamo se protiv nas svašta priča", nastavio je pevač, birajući reči i pazeći na padeže, namestivši još tužniju grimasu, kao kad peva svoj najveći srceparajući hit.

"Vidite ovako", podigao se i bolje namestio Nainović, srećan što ga neko sluša i što ima kome da priča planove svoje partije, "to će se rešiti kao na Kipru. Mi ćemo zauzeti što je naše, a svet će morati da prihvati zatečeno stanje i te granice kakve budu bile."

"Koje gvanice – ispovuke, ha ha. Koviko si ti spvemio kamiona da pošaljes tamo, ha ha ha. Nemoj da te vojska bombavduje misveći da je invazija stvanih tvupa", upao je u razgovor Pržulj, čovek koga je Borko svakoga dana gledao na TV-u dok kritikuje vlast i za koga je ubeđen da je žestoka opozicija vladajućoj partiji. Začudio se kad je ugledao Pržulja na slavi. Sve dok nije progovorio, sumnjao je da je to stvarno on. Nekako mu je izgledao mršaviji, kosa mu je bila tamnija i nos veći nego na televiziji. Sad, kad je čuo njegov nepravilan izgovor, više nije bilo dvojbe.

"Verovatno će opozicija ostati kratkih rukava", približavao se i novinar Mučelić, svakom znani voditelj Dnevnika, gledajući ka plafonu da se primeti kako je dvosmislen.

"Možda ako od Krajine pravimo ekološku državu pa se zabrani pušenje, ha ha ha..."

Zaorio se smeh svih ostalih. Očigledno je da su svi bili upućeni u te "tajne poslove" ostalih. Pržulj se kiselo nasmešio šali na svoj račun, a onda se okrenuo ka direktoru "Srbijaleka" Gačiću koji je sedeo do njega i bio najglasniji u smejanju.

"Pa bolje da im šaljem cigave za koje znaju da su štetne, nego dotvajave vekove koje piju i nadaju se da će ozdvaviti."

Gačić je poskočio. Na licu mu je ostao sleđen osmeh od prethodne šale. Svima u stranci i oko nje bio je poznat po besomučnom imitiranju predsednika, pa je često bio meta podsmeha i vica. Napredovao je zbog simpatija koje je uživao kod predsednikove supruge.

"Koji bre, lekovi... Kakvi lekovi... Svi su oni u roku!", mucao je iznenađen nečijom drskošću da ga prozove.

"Da, da piše na kutiji", ironisao je glumac Bivojinović, kosmat i podbuo čovek, koji je ukleštio pijanim očima i kome je neobrijana jabučica poskakivala dok je govorio, "pa neće oni kutiju da piju, nego one lekove što su unutra, ha ha ha... Kutija je ispravna sto posto ha ha ha", nastavio je i grohotom se smejao iz svog ogromnog stomaka koji je imao te razmere da ga više nije mogao sakriti ni većim odelom, ni širim džemperima.

Svi su se priključili tom bolesnom nadmetanju, čak i oni koju su sedeli desetak mesta dalje. Alkohol je preuzeo kontrolu nad njima, pa se više nije znalo šta je za priču, a šta ne. Jedino je bilo važno da se doskoči suparniku, bez obzira na težinu izgovorenog ili stepen tajnosti.

"Je v tebe bovi gvava kad popiješ svoj vek, ivi pve toga ho ho ho?!", nije prestajao Pržulj. Navaljivao je na Gačića kao bokserski šampion na grogiranog protivnika u uglu ringa. Taj komentar prelio je čašu strpljenja kod Gačića. Skočio je kao ožaren, jedva održavajući kontrolu nad svojim pokretima.

"Drugovi! Ovo je prevršilo svaku meru", nije više vladao svojim rečima, "jeste da su lekovi pri kraju roka, ali nisu otrovni. Stvarno ste ga prekardašili!"

Mahao je rukama, a njegov baburast nos kao da se izduživao.

"Da, da, proverava ih baba Kurana, na granici", dodao je neko uz kašalj.

Nije se više znalo ko govori i ko se kome obraća. Soba se pretvorila u vulkan gadnog smeha, kašlja, lupanja rukama u sto, dreke i nadvikavanja. Buktali su kao prezreli makovi. Domaćin Čedo pojavio se odnekud, ali u poslednjem trenutku, prišao je Gačiću, položio ruke na ramena spuštajući ga nazad na stolicu.

"Dobro, dobro, smiri se, šale se. Malo su popili."

"A ne, nije to opravdanje. Ne. Pa svi, bre, Čedo, imaju biznise i trpaju pare u džep. I ovde, i preko, i u Bosni, i šiptarima prodaju oružje, a samo sam ja ratni profiter što spasavam fabriku", okrenuo se ka domaćinu, pravdajući se neubedljivo kao čovek koji za to ima razloga, poskakujući sa stolice da mu se celo telo njihalo.

"Dobro bre, nemoj da si na kraj srca. Ajde živeli", na silu je smirio strasti Čedo Trbojević jer je znao da će o svemu što je rečeno predsednik da sazna, a i novine da pišu.

Borko je pomno pratio raspravu, upijajući svaku reč, pokret, gest. U početku mu je sve ličilo na šalu, ali kad se rasprava rasplamsala, shvatio je da je sve u stvari, gola istina. Krvava istina. Ovako poimanje rata nigde, nikada nije ni čuo, ni slutio.

Svetli dečački pogled mu se zamračio i ukočio.

Pa oni se bogate i planiraju poslove plaćajući kao zalog krv onih jadnika tamo, zapeklo ga je u stomaku, ispod rebara.

Pred očima mu je zajezdio Crni voz. Sanjao je često, još od detinjstva, taj Crni voz. Bila je to strašna noćna mora. Toliko živa i upečatljiva da se pamti celoga života. U ovom trenutku proživljavao je svoju noćnu moru. Ljigav od ulja, mrk kao smrt, jezdio je lomeći sremsku maglu, parao spokoj ravničarskog života. Pisak lokomotive bio je onaj bolni cijuk i vapaj vučjaka na krovu. Svaki vagon nosio je jedno osećanje i jedno sećanje. Ispunio se bolom i strahom koji je proživeo. Grozotama kojih se nagledao.

U prvom vagonu video je ona trupla iz hladnjače. Vratio mu se ukus smrti, titraji po stomaku.

Iz drugog vagona opet su virile noge sa vojničkim čizmama koje nisu mogle da stanu u džip, a koje su pripadala nekom saborcu ubijenom snajperom iz polja kukuruza. Dve medicinske setre pakovale su ga u kesu.

Treći vagon vozio je vodu. Istu onu koju su on i Gile vozili na prvu liniju. Oni im dovezli vodu, a tamo nigde nikoga. Ispred kuće, u sred primirja, pala granata i pogodila čoveka direktno u glavu. Dok je urinirao u kukuruzu. Ostali se razbežali po rovovima i nisu hteli da izađu, ni po vodu.

Četvrti vagon vozi Peru. Kući. Došao sa obe, a vraćaju ga sa jednom. Drugu nogu tek treba da spasavaju. Zgazio van stazice u nekom dvorištu. Bio je to pogrešan korak. Gazda ostavio poteznu bombu da se osveti bilo kome.

Truckao je novi vagon. Ponovo se naježio, kao one večeri kad su on i Milica videli na pečurki novu umrlicu. Treća za tri dana. Još jedan iz njegovog naselja. Piksi su ga zvali. Nije znao ni da je uopšte pozvan na ratište, a već je poginuo. A skoro se oženio. Supruga – Borkova školska drugarica – bila je trudna!

Nije mogao više da izdrži. Ustao je i pošao prema vratima. Teturajući se, gledao im je bela temena sa proređenom kosom. Smešani miris njihovih parfema sa oznojenim telima udaljio ga je od njih jer je osetio nepodnošljivu mučninu.

A ovi skotovi su živi. I njihova deca su živa. A tuđu su slali da ginu i tuđa deca da budu bez očeva. Neki drugi očevi su trulili u zemlji, a deca ovih očeva su sad negde na skijanju, ili su u biznisu, da ne gube vreme. Da se još nafatiraju i nakradu.

Dobio je želju da baci bombu tu na sto. Da je usadi u tortu. Nasred torte. Da raznese i sebe. Ako! Ako, ali i njih više ne bi bilo.

Da je imao bombu kod sebe, sigurno bi to i uradio.

Nije se zaustavljao. Prošao je pored njih i izašao u hodnik. Tražio je kupatilo. Ušao je i seo na šolju. Osećao je groznu mučninu. Usta su mu bila puna pljuvačke. Nagnuo se na lavabo i ispovraćao. Njegov stomak nije mogao da podnese i da provari ovaj svet, sve ljude i svu nepravdu. Vratio se ponovo na šolju. Pomislio je na Boga. Kako to da se ovo dešava? Zašto on ovo dozvoljava, ako ga negde ima? Gde je onda pravda. Čemu onda da se nada u životu?

Pogledao se u ogledalo. Bio je beo kao mleko. Pokvasio je kosu i umio se. Od toga mu je bilo bolje. Odlučio je da ide kući, i to odmah.

Vratio se u prostoriju. Težak kao panj. Zbog silnog osećanja nemoći oči su mu se zamaglile suzama. Milica je odnekud iznikla pred njega.

"Borko, šta je?! što si tako bled?!"

Stavila mu je ruke na revere. Više nije obraćala pažnju na roditelje.

Borko nije stigao da odgovori, a već se umešao glas advokata šćekića.

"Vidi što se deca vole", kezio se i malte ne vikao, želeći da se njegov komentar čuje i da skrene pažnju na njih.

Miličina majka Vjera se zatekla u njegovoj blizini sa čašom pića u ruci. šćekić joj se obratio ironično:

"Je li, koleginice, je l ti to udaješ ćerku?"

Vjera nije promenila ni ton, ni izraz lica u odnosu na onaj koji je imala dok je ćaskala sa njim. Od trenutka kad je ugledala Borka u svojoj kući, "dara je prevršila meru", pa je odlučila da ta veza mora biti prekinuta. Ona je odlučila!

Ledene reči koje gađaju direktno u srce iskočile su iz njenih usta.

"Moja ćerka za koji dan putuje u London, šćepane. Želimo da je nagradimo i upišemo na koledž", rekla je ledeno.

Bile su to reči koje poništavaju nečije postojanje. Fikus u uglu za Vjeru Trbojević postoji. On se zaliva, gaji, voli. Borko jednostavno – NE! On u njenom životu ne postoji. Prema tome, koga onda može da zanima da li njena ćerka ima možda neke druge planove.

"Kaako?" promucala je Milica, "kako to sad odjednom!? Pa valjda ja treba to da znam i da me neko pita."

"Milice! Nije ni mesto ni vreme!" odsekla je njena majka ne dozvoljavajući polemiku i okrenula se šćekiću.

Milica je još uvek držala ruke na Borkovim reverima, kao da je svojim dodirom htela da ga zaštiti i amortizuje reči-ubice koje odapinju prema njemu.

"Idem sad", jedva je izustio, pokušavajući s mukom da se osmehne. Želeo je tako da se savlada, da spreči sam sebe da ne istrči i ne zalupi vrata za sobom. Morao je, svakako, da se uljudno oprosti i mirno ode, iako je sve u njemu vrilo od strepnje, nespokojstva, ljutine, razočarenja.

Milica je krenula za njim da ga isprati. Nije imala reči i nije znala šta da mu kaže. Zastali su ispred ulaza, a ona se podigla na prste i poljubila ga. Toga puta se nije obazirala da li ih neko vidi. Nežno mu je namestila šiške, sklonivši ih sa čela i stavila mu ruku na obraz.

"Vidimo se sutra, Borko? U 9! Važi?!"

Glas joj je treperio. U rečima je kolao strah.

"Važi", odgovorio je sa zadrškom, prigušeno. Pomerio joj je ruku sa obraza i pritisnuo je na svoje usne.

Nekako je izveo svoje telo iz dvorišta i iskoračio na ulicu.