Četrnaesti deo

Dane koji mu nešto znače, svaki čovek učini drugačijim od ostalih. Sačuva ih u nekakvoj posebnoj auri. Doda im boju, miris, ukus. Tmuran dan ozrači. Neprijatnost uvije osmehom.

Za Milicu je ovaj dan bio više nego poseban. Ustala je rano, jako rano, ako je uopšte i spavala. Satima se šminkala, menjala garderobu, proveravala gde joj se nalaze ključevi od auta. Slagavši majku, smislivši ubedljivo obrazloženje, pozajmila ga je od nje. Čak je i silazila u garažu da proveri da li će auto da upali. što je sigurno, sigurno je, mislila je. Zatim se vratila u potkrovlje. Ponovo se presvlačila, menjala minđuše, cipele.

Pred kasarnu je stigla dosta ranije, ali joj nije smetalo. Uključila je radio. Proverila da li je spremna "njihova pesma" u kasetofonu. Pojačala je grejanje i čekala.

Izmislila je celodnevne obaveze na fakultetu i kupovinu po gradu, zbog slave, tako da nigde nije žurila. Imala je ceo dan na raspolaganju.

Ugledavši kamion kako pristiže, privukla je retrovizor da još jednom proveri izgled, a zatim je ugasila motor i izašla iz auta. Perfektno našminkana, aristokratsko-belog lica, sa crnim nemirnim uvojcima, skupim parfemom i firmiranom garderobom, skoro neprijatno je odudarala od ambijenta u kome su dominirala zapuštena i izmorena lica boraca. Izgledala je kao prelepa, skupocena lutka, nekim čudom nestala iz izloga i zalutala tamo gde joj nije mesto. Našla se tamo gde ne pripada i gde je niko ne bi tražio.

Poletela mu se u zagrljaj čim ga je dočekala da siđe. Najzad ga je imala u prstima, njegovo lice, kosu, njegove ruke, njegov miris. Osetila ga je u nozdrvama. Njegova koža, njegovo telo, njegov miris koje ni vojničko pranje ili uniforma nisu uspeli da uguše. Kako joj je samo nedostajao! U njenim očima ogledao se svemir sa svojim pljuskom sjajnih zvezda. Zagnjurila mu je glavu u vrat i udisala ga mlako i sporo kao što ljubitelj i poznavalac prirode miriše i udiše omiljeni cvet. Imala je osećaj potpune bliskosti i neke nepojmljive daljine. Kao da su prošli vekovi od kada ga je prvi put spoznala. Uronila je svoje u njegove pune i tople usne. To je najviše volela od svega: da ga ljubi. A onda se trgla: to nije bila prilika za tako nešto, svuda oko njih nalazili su se ljudi.

Beograd se promenio. Većina Beograđana je, što zbog nemaštine, što zbog vojne policije koja je, naročito noću, štiklirala imena na svojim spiskovima, sedela kod svojih kuća. Bili su stalno na oprezu. Ono naroda što je nekim poslom bilo na ulici, koračalo je užurbano i usiljeno, obuzeto svojim mislima i mukama. Devojke su bile jataci svojim momcima, ili su kraj televizora strepele za njihovu sudbinu, kao i za sudbinu svojih roditelja ili rođaka. Jedini kojih se sve ovo, čini se, nije ticalo i koji su bezbrižno šetali gradom, bili su školarci.

Milica ovoga puta u očima devojaka nije prepoznavala po nju bolan i bezrazložan podsmeh. Podsmeh zbog Borka, zbog njegove "de mode" garderobe, zbog jeftinih patika, zbog toga što se videlo da nema novca. Taj grozni podsmeh, na pola usana, pratio ju je od kako su zajedno. I njene najbolje drugarice imale su isti odnos prema njemu. Ljutila se zbog toga, padala u vatru i objašnjavala im koliko je on dobar i plemenit, koliko te krpe koje ljudi nose na sebi nemaju vrednost. Uzalud. Niko ga nije dobro poznavao, a ipak su svi su sve znali o njemu.

Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Krupan i naočit, vedar i nasmejan, sa bradicom od par dana i, što je najbitnije, u uniformi, Borko je sada bio meta devojačkih pogleda. Milica je plamtela zbog toga. Ljubomoru koju bi trebalo da oseća, potopio je bezgraničan ponos.

Momci koji su u sebi imali hrabrosti i odvažnosti da prihvate poziv i odu na front, u to vreme bili su jako poštovani. Divili su se njihovoj hrabrosti, ali su ih u isto vreme i sažaljevali jer je svako imao nekog svog tamo na ratištu. U autobusu borcima nisu tražili karte, na putu ne bi stigli da podignu prst da stopiraju a već bi neko stao. U redovima su ih propuštali, na ulici su ih nepoznati ljudi pozdravljali.

Uniforma im je otvarala i ona vrata na koja nekada nisu smeli ni da pokucaju.

Dan je bio leden i čist i nije bio pogodan za šetanje, pa su krenuli put Skadarlije u omiljeni restoran gde će ručati, a nakon toga i kafić gde će, kao i uvek, piti kuvano vino, i gde će se ljubiti,ljubiti, gde će se ona skupiti u njegov zagrljaj kao u paketić, i presti kao mače sve dok u svojoj glavi ne potisne svaku drugu pomisao osim one o njemu.

Sati su se istopili naprasno. Kratak zimski dan očas je nestao, a time se i vreme za rastanak približilo. Morala je kući jer je majci uveče trebao auto, ali imala je još tri iznenađenja za njega. Prvo je izvadila je iz džepa debeo, žut, sjajan zlatan lanac sa velikim – pisano latinicom – slovom B.

Sijao je u njenoj ruci kao da je čaroban.

Odmah mu ga je stavila oko vrata, zadovoljna kako mu stoji.

Zatim je učinila nešto neočekivano, pozvala ga je kod sebe 9. januara, na slavu!

Očekivala je da će da se pobuni protiv toga, što se redovno događalo kada bi trebalo da prekorači prag njene kuće. To je bio način da se vide u vreme slave, pošto tih dana nije mogla da mrdne iz kuće.

Znala je kakve će reakcije izazvati njegovo pojavljivanje na slavi, ali je odluku već donela. I to je jednom moralo da se desi. Njeni roditelji morali su da ga vide jednom.

Treće iznenađenje ga je čekalo u povratku. Umesto da skrene ka njegovom naselju i odveze ga kući, nastavila je pravo i odvezla ih je prema Avali.