Trinaesti deo

Druga grupa boraca, koja je dobila slobodno za dane oko pravoslavnog Božića, kretala se put Srbije u jednom od svojih kamiona; u prvom su, mora li se reći, bili oni iz "svite" i oficiri, a Borko se, za divno čudo, nalazio u njemu. Doživeo je tu izuzetnu čast kao kapetanovu zahvalnost: za hrabrost kad je bilo najteže, za smrzavanje u polju kad svi spavaju. Tako je i trebalo da bude, ali nije bilo pravično što i ostali stražari i pratioci kamiona nisu u tom kamionu, sa njim i s Profom.

Dovukao je zadnjicu po podu kamiona do mesta gde ima dovoljno svetla i izvadio iz džepa poslednje Miličino pismo. Osim jednog, onog prvog pisma koje nikad nije dobio, pisma su nadalje stizala redovno. Čitao ga je ponovo, upijajući svom dušom ono što mu je sinoć pri lošem svetlu promaklo. Ometali su ga buka motora, govor i smeh. Voleo je da čuje njen glas dok je čitao pismo. Mogao je to. Kao da mu ga ona čita. Mogao je da je vidi dok ga piše. I ovoga puta se prepustio tom osećaju dok mu je u utrobi mali grč svrdlao. Kao i uvek kada bi otvorio njeno pismo, kada je otvorio ono njeno prvo pismo koje je stiglo, sitni mehurići u stomaku davali su do znanja da ulazi u neko posebno stanje svesti. Dobro poznati parfem opet ga je zapahnuo iz pisma. Mogao je da prepozna taj miris među hiljadu parfema, ali mu nije znao naziv. Nikada nije želeo da je upita ,stideći se svog neznanja. Držao je pismo neuobičajeno blizu, kao kratkovida osoba, da ga što čulnije doživi.

Boko,

Hoće li proći tih sedam dana ili je ovo vreme stalo. Ponekad sam uverena da je bolje da mi nisi javio kad dolaziš jer je neki baksuz gore namerno zaustavio vreme. Teže podnosim ove dane od Nove godine nego onih četrdeset pre toga. Kao što vidiš, i ja, kao vojnik, brojim i precrtavam dane od kada si otišao. Kad se budeš pojavio, dobićeš konkretno naređenje od mene, ja sam ti ovde pretpostavljena – da li se tako kaže – da više nema vraćanja nazad, a ti ćeš kao dobar vojnik da izvršiš naređenje! Je l’ jasno!!!

Eh, da uistinu to može tako...

Novu godinu sam, da ti odmah kažem, provela jadno i čemerno. Nisam otišla sa drugaricama, kao što sam ti napisala. Znaš što? Zato što je onaj tvoj ortak Kiza negde presreo Minu i izobećavao joj silne frajere, ludo društvo i provod u nekom kafiću i ona se na to primila. Napalila je sve ostale i više nijedna nije htela da čuje za stari plan. I šta sam mogla?

Samo tebe nije bilo od celog tog tvog društva! Nisam mogla da zamislim koliko može jedna osoba da nedostaje i kolika praznina može da zjapi i pored buljuka ljudi. A oni samo o tebi pričaju. Čak su ti i pismo pisali, onako svi po malo. Ne znam jesi li ga dobio?

Ja sam se, inače, vratila prva jer sam se jako rastužila i nisam htela da vide kako plačem. Bio je neki momak sa gitarom i Backo je tražio da za tebe odsvira: "A sad adio". Prvo sam pobegla u kupatilo, a kad sam se isplakala i pribrala, pokupila sam se i krenula kući. Kući je bilo isto, samo mnogo, mnogo više mokro.

A što se Kize tiče, uvek mi se nekako činilo da ga ti nešto ne mirišeš puno, ili mi se to samo činilo. Prema meni je, da znaš, bio maksimalno predusretljiv i pažljiv. Nije dozvolio da se sama taksijem vratim kući, već me je on dovezao.

Borko je za trenutak spustio pismo. Uzdahnuo je, činilo se, iz potpetica čizama. Vrlo dobro je poznavao Kizu i lako je pronikao u njegov plan da dovuče Milicu na tu žurku. Na sreću, poznavao je dobro i Milicu, pa se ipak nije puno ražestio. Ljubomora ne boli ljuto i prodorno, ona pecka, nagriza, izjeda. Čitao je dalje.

To sa Novom godinom nije jedina novost. Bila sam sa Backom juče kod tebe da tvojima čestitam Novu godinu.

Zaigralo mu je pismo pred očima. Još od sinoć, kad je prvi put pročitao te redove, osećao je stid – strepeo je kakva će biti njena rekacija na njihov stan.

Oni su divni, naročito tata. On samo ćuti i tako je dobrodušan i blag. Da li je ikada povisio ton na tebe? Joj, što me Backo tad ispalio. Sedimo mi tako, pijemo kafu, tvoja mama priča kako si bio nemiran kad si bio mali, kad se on obrati meni: "Baš sam nešto ožedneo. Ajde, snajka, donesi mi čašu vode."

Ja u zemlju da propadnem. Baš sam se neprijatno osećala.

"Snajka, snajka" – kako mu je ta reč, koja nikada nije imala neku važnost, najednom postala značajna i draga. Skupile su mu se kapljice u očima. Kako mu je ta reč postala slatka i kako mu se u isto vreme činila daleka i nepojmljiva. Kao kad pozajmiš prelepu igračku, voliš je i igraš se sa njom, ali si svestan da ti ne pripada i da ćeš morati kad tad da je vratiš. I nikad da je doživiš celim bićem, jer si ispunjen strepnjom zbog onog trenutka vraćanja.

Osetio je neodoljivu potrebu da plače. Nikad mu se to do sada nije desilo. Zbunio ga je taj osećaj. Gledao je oko sebe i uzdržavao se. Strahovao je da se to ne vidi. Sedao je i ustajao, gledao kroz ciradu ili je žmurio, pretvarajući se da spava.

Pismo nije iščitao do kraja. Nežno i pedantno spakovao ga je u koverat, a onda u široki unutrašnji džep vojničke vetrovke, u "društvo" sa ostalim njenim pismima.